У петнаесту недјељу по Педесетници, када прослављамо Полагање часног појаса Пресвете Богородице, Сабор српских просветитеља и учитеља и Свете мученике јасеновачке, у Манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци, служена је Света литургија.
Свету службу Божију са свештенством и вјерним народом служио је протосинђел Василије, настојатељ манастира Михољска Превлака, који је своју проповјед почео радосним поздравом: Христос васкрсе!
„Како величанствено и снажно одзвањају ове ријечи данас, када наш народ слави оне највеличанственије, највеће у своме роду. И данас, уз Престо Самога Господа, радују се и сви они учитељи и просветитељи који су Ријеч Божју проносили из вјечности у вријеме, који су преводили људске душе из овог временог и пропадљивог у оно вјечно и непролазно. Јер Ријеч Божја јесте огањ који запали ватру у срцу људском, јесте управо она свијетлост коју Свети Апостол данас благовијести: Да засија свијетлост у тами. Бог који рече да тако буде, Он засија у срцима нашим. Засијала је у срцима мироносица које су, побједивши сам страх, остале код Крста, остале код гроба и биле удостојене да виде и радост Васкрсења и побједе Живота. Засијала је та свјетлост и у срцима Апостола, када се огњеним језицима Педесетнице у њима запалио неуништиви огањ вјере, који је потом запалио сву васељену, запалио и наш народ, и у њему дао дивне плодове светитељства — од наших јерараха, на челу са Светим Савом, па кроз све вријеме, кроз многе подвижнике и многе мученике, до данашњих дана и данашњих новомученика, које Црква на овај дан такође прославља: Новомученике јасеновачке и све Новомученике српске“, казао је о. Василије.
Они су, подсјетио је, силно испоштовали Ријеч Господњу и ријеч Апостола, који благовијести да смо понижавани, да смо уништавани, али никада побјеђени, никада до краја потиснути; да смо увијек васкрсавали и да живот увијек, на крају, односи побједу над смрћу.
„Зато и данашњи дан, и данашњи спомен на хиљаде, десетине и стотине хиљада мученика пострадалих управо од неправде, од зла, од суровости — они нису символ пораза и немоћи. Они су символ побједе, снаге, силе. Они су најузвишенији стубови на којима се ми држимо, јер је у темељу њиховом Христос, Његова истина, Његова снага, Његова љубав. И зато њихово страдање нас не покреће на мржњу и на освету, јер бисмо онда и сами ушли у круг оних мучитеља који су из мржње и учинили такве злочине, и чинили их још од првих времена хришћанства па до данашњих дана. Она нас покреће на сјећање, али на молитвено сјећање, које је повезано, прожето вјечношћу, јер је прожето Христом. Оно нас покреће на љубав и смирење, јер мученици нису мученици само зато што су страдали, већ су страдали са надом и љубављу“, бесједио протосинђел Василије.
Као примјер навео је Светога Вукашина, који је, док је био мучен, само смирено говорио: „Само ти, дјете, ради свој посао“, јер је већ био пун Духа Светога и већ прожет Христом и вјечношћу. Зато се ми у данашњи дан, јако свјесни неправде и зла којима је овај свијет окружен, ипак са радошћу сјећамо њиховог спомена. Јер су они, како је данас у Јеванђељу читано: Ко претрпи до краја, тај ће се спасти, претрпели до краја.
„И они су остали нама тврда упоришта у нашим борбама. Они су нам показали пут истине, пут правде, пут вјере, да и наша вјера не ослаби у нашим малим искушењима, која понекад превазилазе наше немоћи и наше мале снаге. Али се њима храбримо и њих у помоћ призивамо, и са њима заједно и данас Господу славу узносимо, да нам буду на утјеху, на помоћ, на радост и на понос, да и ми у нашем роду имамо оне који су за Христа пострадали, који су и данас, и у својој вјечности, заједно и са Светим Георгијем, и са Светим Димитријем, и са нашим Превлачким мученицима, пострадалим кроз сва времена, од првих вјекова хришћанства до дана данашњег. И да свједоче да је живот побједа над смрћу, да је добро побједа над злом, да ће Господња ријеч бити последња. И када овај свијет каже све што има да каже, и када изнесе сву своју моћ и силу, на крају историје Црква ће рећи последњу ријеч овога свијета: Господ ће доћи, преобразиће овај свијет и настаће Царство Божје, које ће побједити, и у коме ћемо сву вјечност бити, само ако претрпимо ово мало до краја“, поручио је настојатељ превлачки.
На крају Свете службе Божије, као и у свим другим храмовима наше Митрополије, пререзан је славски колач у част и спомен Светих новомученика јасеновачких, да би и тиме подсјетили сами себе и једни друге да то страдање није страдање немоћи, већ пројава Божје силе и моћи.
Обраћајући се сабранима, протосинђел Василије је казао да је крв Светих новомученика јасеновачких и данас сјеме за многе хришћане и многе од нас, те да је она дала силу и нашем народу овдје, кроз тешка времена:
„И оне благословене литије и показивање снаге, силе Цркве, и сабирање свих нас овдје пред Светом чашом, којом смо се и ми напојили Крвљу Христовом и Тијелом Његовим. И ми смо постали једно са мученицима, са Светитељима, са Апостолима, јер смо сви једном Крвљу прожети — Крвљу Христовом. То је сродство много ближе него сродство по овој пропадљивој крви, коју ми наслеђујемо од наших родитеља, и добре и часне особине, али и оне пропадљиве и оне које нам кроз живот сметају и поробљавају нас. А Крв Христова нас чини слободнима, чини нас вјечнима, непропадљивима, чак побједницима и над самом смрћу. Нека вам је свима на спасење. Да славимо Свете мученике не само данас, већ кроз све дане свога живота, јер они су заиста своју трку завршили и нама дају јасне путоказе за наш пут ка спасењу.“
Извор/фото: Манастир Михољска Превлака
