Нa недjељни када када наша Света црква прославља Сабор Светих српских просветитеља и учитеља и Свете јасеновачке мученике, служена је Света литургија у подгоричком Храму Св. Ђорђа.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић, уз саслужење проте Гојка Перовића, o. Јована Радовића, o. Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића. За пјевницом су појали појци хора Светосавник, предвођен хоровођом Ратком Вујачић.
Након примања Светих Христових тајни, поучном бесједом сабранима се обратио начајствујући свештенослужитељ, прота Станишић: „Спаси Боже народ Свој и благослови наслеђе Твоје! Овако у данашњем прокимену пјева Црква; овако народ стоји наспрам Бога нашега Исуса Христа – моли се: Спаси Боже народ свој.“
Осврнувши се на данашње Јеванђеље у којем Христос на питање шта треба да чинимо да задобијемо живот вјечни, наводи двије заповијести, које су закључак оних десет Божијих заповјести: Љуби Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим бићем и умом својим и Љуби ближњега свога, као самога себе, прота је истакао да од тог времена до данас, Црква Божија још присније, непосредније и узвишеније изражава и наглашава шта треба чинити да се задобије живот вјечни:
„А то је да повјеримо сав живот свој и наду човјекољубивом Владици, да нас удостоји да се причестимо небеским и страшним Тајнама са Његове свештене и духовне Трпезе , са чистом савјешћу, на отпуштење грехова и на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небеског. Спасење је у томе не само да знамо заповијести, већ и да сав свој живот Христу Богу повјеримо. Када се каже – врши заповијести, то је колико нешто зависи од нас, и тек када још повјеримо сав живот свој Христу, онда је то спасење – истинито и право; и оно што је до нас и оно што је до милости Божије.“
Подсјетивши на данашњи Апостол, Другу посланицу Светог Апостола Павла Коринћанима, истакао је свако то страдање, као што су страдали мученици у Јасеновцу чији спомен вршимо и чија нас убиства збуњују – свакога нормалнога човјека збуњују, још од времена Каина и Авеља, бива „да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже“ (Кор.4,10).
„А шта је то живот Христов? Током Великога поста и Страсне седмице видимо Христа распетога на крсту, прободенога у ребро копљем . Видимо да је умро, погребен био; видимо да све оно што се дешава и нама, дешава се наслеђу Христовом – то је заиста хришћанство.“
По његовим ријечима и наша Српска православна црква има да покаже на тијелу своме – живот Христов, распеће, почевши од Сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем:
„Па онда удари духовни, присилно мијењање вјере бројних потомака из оне поворке српских сеоба, када је наш народ под притиском латинске пропаганда примао, у једном броју, вјеру туђу; како каже Његош – и није хтио да се зове како се зове, него је устао и убијао брата; то је све урадио неко од оних прекрштаваних из оне сеобе потомака који су се помутили, смутили и нису имали вјере да страдање схвате као показивање Христовог живота на тијелу човјековом. Кроз данашњу службу спомена 700 000 јасеновачких мученика, ми можемо да схватимо шта је то страдање на правди Бога, да је то догађај распећа, али и догађај задобијања вјечног живота и вјечне славе у Царству Христовом.“
Апостол Павле каже: „Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни. Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени,“ (Кор.10, 8-9) – то је тај историјат хришћанства, свето предање, то јест Православље.
„Нека би Бог дао, да слободно живимо не плашећи се ничега, знајући да све што се дешава страдално, животворно и славно је у ствари показатељ Христовога живота на тијелу нашем, тијелу Цркве којој је глава Христос и којој ни врата пакла неће одољети“, поручио је протојереј-ставрофор Драган Станишић.
Потом су свештенослужитељи приступили благосиљању колача и жита, принесеним у част Јасеновачких мученика.
Заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоргијевском дому.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
