Izaberite stranicu

Мушки Манастири

МАНАСТИР ЦЕТИЊСКИ

81250 Цетиње, тел. 041/231-021, е-пошта: cetinjskiman@t-com.me

Свештеноархимандрит свештене обитељи цетињске: Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић

Намјесник: архимандрит мa Методије Остојић (рођен 01. 04. 1976. у Сарајеву, завршио студије економије и Богословски факултет. Замонашио се у Цетињском манастиру уочи Петровдана, 11. јула 2004. На Преображење 19. августа 2005. рукоположен за јерођакона, а на Бадњи дан 2008. рукоположен за јеромонаха у Цетињском манастиру. Одликован звањем протосинђела 22. новембра 2009. у манастиру Сланци код Београда, a звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића на Петровдан у Цетињском манастиру, 12. јула 2013. Указом архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића  од 1. фебруара 2010. године  постављен је за намјесника Цетињског манастира).

Братство: протосинђел Исак Симић, јеромонаси: Прохор Јосифов и Јустин Мреновић, јерођакони: Јаков Нинковић и Давид Јанкетић (јрђ. Давид на послушању у Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој); монаси: Емилијан Зарев, Петар Ракочевић, Алексије Бушковић и Лука Регодић

 

Цетињски манастир као сједиште црквених и државних институција у свом вјековном трајању увијек је био на удару разних непријатеља. Рушен је и паљен неколико пута, али се увијек изнова обнављао, реконструисао и ширио, не само на свом метоху у престоном Цетињу већ и на ширим просторима.

Хронологијa настајања и обнове објеката Цетињског манастира :

  1. г. – Изградња Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије,
  2. г.- Турци нападају Цетиње и Млечићи  руше манастирски комплекс,

1701–1704. г. – Владика Данило обнавља Манастир,

1712–1714. г.  – Турци поново руше Манастир,

  1. г. –  Обнова Манастира,
  2. г.  – По угледу на московско „Цар звоно“, владика Сава Петровић подиже испред Цетињског манастира гумно и обнавља цркву Св. Преображења са конаком, који је у народу био познат као конак Ивана Црнојевића, на мјесту некадашњег манастира (скита) на Ивановим коритима који је саграђен, највјероватније, с краја XV вијека,
  3. г.  – Турци поново руше манастир,
  4. г.  – Св. Петар Цетињски обнавља Манастир,

1800–1815. г. –  Саграђен објекат Сионица – зграда црногорског Сената. Саграђен објекат „Оџаклија“, у којем су се обављали јавни послови. Саграђене резиденције Св. Петра на Каручу и на Ријеци Црнојевића;

  1. г.  – Његош подиже Табљу – кулу осматрачницу,
  2. г.  – Према нацрту руског емисара Јакова Озерецковског, Његош је непосредно уз Манастир подигао конак тј. митрополитску резиденцију коју је народ назвао Биљарда,
  3. г. – Изградња цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену,
  4. г. – На Орловом кршу подигнут маузолеј владици Данилу, родоначелнику светородне лозе Петровић Његош, по идеји и нацрту књегиње Јелене, а уз сарадњу француског архитекте Фрушеа и вајара М. Вотијера,
  5. г.  – Књаз Никола Петровић Његош подиже цркву Светог пророка Илије на Царинама, метох Цетињског манастира,
  6. г. – Уклоњен оградни зид манастирског конака  – митрополитске резиденције (Биљарде) и преостале двије куле са циљем да се отворе боље визуре ка манастиру. Положен камен темељац за Саборну Цркву на простору између тадашњег Дома краљевске владе (Владиног дома) и „Биљарде“, поводом педесетогодишњице владавине краља Николе Петровића Његоша и проглашења Црне Горе за Краљевину,

1916–1917. г. – Разорена црква Светог Петра Цетињског и Његошева гробница на Ловћену од стране окупационе војске Аустроугарске монархије. У дијелу дворишта манастирског конака – митрополитске резиденције (Биљарде) смјештен рељеф Црне Горе, који су направили за војне потребе аустроугарске окупационе власти,

  1. г. – Обновљена црква Светог Петра Цетињског и Његошева гробница на Ловћену коју је аустроугарска војска разорила 1916. године,
  2. г. – Припремни радови на простору Табље за подизање Саборног храма,
  3. г. – На стогодишњицу Његошевог упокојења манастирском конаку -митрополитској резиденцији (Биљарди) је враћен њен првобитни изглед,
  4. г.  – Срушена законом заштићена црква Светог Петра Цетињског и Његошева гробница на Ловћену,
  5. г. – Саграђена нова резиденција Митрополита црногорско-приморског, по пројекту арх. Зорана Јаковљевића из Завода за заштиту споменика културе града Београда,

1984–1987. г.  – Санација и реконструкција једног броја објеката Цетињског манастира  оштећених земљотресом из 1979. године,

  1. г. – Санација и уређење остатака старог манастира, истовремено са припремом цркве на Ћипуру за посљедње пребивалиште земних остатака краља Николе I и краљице Милене,
  2. г.   – Обновљена црква Светог пророка Илије на Царинама и изграђен конак (метох) Цетињског манастира,

1997–1999.  г.  – Санирани манастирски објекти у  близини Цетињског манастира и у њима основани скитови Св. Јована Крститеља и Воздвижења Часног Крста,

  1. г.  – Изграђен параклис за три велике хришћанске светиње у цркви Рођења Пресвете Богородице у Цетињском манастиру. Треба нагласити да поред наведеног параклиса, постоји у манастирском конаку тј. у манастирској келији у којој се подвизао Св. Петар Цетињски,  параклис њему посвећен. У скитовима Св. Јована Крститеља и Воздвижења Часног Крста такође постоје параклиси њима посвећени.

 

Манастирска здања

Манастир  посједује здања која се налазе у склопу престоног Цетиња, као и она на манастирским имањима – метосима, ван саме престонице. Цетињском манастиру припадају сљедећа здања: Остаци старог Цетињског манастира са црквом на Ћипуру, Млин Ивана Црнојевића у Владичиној башти,  Обновљени Цетињски манастир са црквом Рођења Пресвете Богородице, Црква Св. Преображења са остацима манастирског конака на Ивановим коритима, Кућа Св. Петра Цетињског на Ријеци Црнојевића, Кућа Св. Петра Цетињског на Каручу, Табља тј. звонара на Новој џади изнад Цетињског манастира, Манастирски конак – стара митрополитска резиденција (Биљарда), Скит Св. Илије на Комовима, Маузолеј владике Данила на Орловом кршу изнад Цетињског манастира, Нова митрополитска резиденција, Скит Св. Јована Крститеља на локалитету Нова џада и Скит Воздвижења Часног Крста на локалитету Шкрке. Поред наведених здања за очекивати је да се обнове припадајући објекти Цетињског манастира: Црква Св. Петра Цетињског на Ловћену која је срушене ради подизања маузолеја 1972, Оџаклија Св. Петра Цетињског на ободу  Владичине баште која је потпуно срушена послије земљотреса 1979. године, као и да се изврши неопходна санација и реконструкција куће тј. зимовника Св. Петра Цетињског на Каручу. Такође, за очекивати је да се настави изградња Саборног храма на локалитету Нова џада чији су темељи од тесаног камена били изграђени непосредно прије Другог свјетског рата, а средином педесетих година XX вијека неовлашћено присвојени за подизање индустријске зграде на Цетињу, у којој је данас смјештен дио служби Министарства културе Црне Горе.

Свете мошти

Mанастир Рођења Пресвете Богородице налази се под сталним заступништвом Приснодјеве Марије. Његовим заступницима кроз вјекове се придодају нови привучени свеосвећујућом силом благодати Божије. Придодају се, али их и светиња рађа, исклесавши их на камену подвижничког живљења. Обитељ Цетињског манастира има неколико небеских заступника чије се мошти налазе под манастирским сводовима. У молитве свих њих, цетињски монаси полажу своје наде.

Цетињски манастир чува многе светиње, а три од њих здружене су у једно баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484. године: дио Часнога Крста на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, насликана руком Светог апостола Луке.

Највећи дио заступника обитељи Цетињског манастира су мученици, чак и Свети Петар Цетињски, чије је свакодневно мучеништво замијенило мучеништво крвљу. Уз руку Светог Јована Крститеља и честицу Часног Крста, цјелокупне мошти Светог Петра Цетињског Чудотворца, у Цетињском манастиру средишња су култна светиња овог јединственог и непоновљивог споменика наше духовне и народне прошлости. Уз њих се чувају значајне реликвије хришћанске икумене.

Мошти  Светог Теодора Стратилата старе су 1600 година. Својом древношћу оне воде на исходишта Православне вјере и укоријењују наше обескоријењено покољење у румена јутра раног хришћанства. Дио моштију Светог Теодора Стратилата чува се у дрвеном ковчежићу. Средњи дио кости Светог Теодора Стратилата обавијен је металном овојницом на којој се налази натпис на грчком (јелинском) језику. Мошти Светог Теодора Стратилата заједно са још неколико честица моштију, нама данас непознатих светитеља, потиче из разореног манастира св. Марка у Подгорици и чуване су у муслиманској породици Ђечевића која се настанили на развалинама манастира. Светиње су предате Митрополији црногорско –приморској од стране  породице након ослобођења Подгорице од Турака.

Непрекинути низ светитеља и мученика обасјава и наше дане преко честица моштију: Светог Максима, патријарха српског (+1680), Свете Ане Кашинске, Новомученика Гламочких, који су пострадали од усташа 1941. године, Светих великомученица Јелисавете и Варваре, које су пострадале од бољшевика 1918, Светог Јована Шангајског (+1964), Светих мученика Витлејемских, Новомученика Српских из Ржаног Дола, и преко спомена Свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморског, коме је и гроб непознат (+1945). Недавно је Цетињски манастир добио и честицу моштију Светог Арсенија Сремца.

Могуће да је у блиској, а поготову даљој прошлости, Цетињски манастир чувао мошти још неких светитеља, односно њихове честице, које су у турским похарама, масовним страдањима, погибијама и расељавањима народа и свештенства нестали, и којима се изгубио сваки траг. Судбина моштију Светог Пантелејмона упућује управо на овакав закључак.

Свечаним литургијским уношењем иконе Светог митрополита Петра II Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца у Цетињски манастир 2013, на празник Светих жена мироносица, праведног Јова и пренос моштију Светог Саве, 19. мај је на нивоу Митрополије црногорско-приморске установљен као датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша, посмртног мученика,  као Светитеља Цркве Божје.

Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најзначајнијих ходочасничких мјеста.

А највеће чудо је то да Претечина десница на свом ходу по хришћанском свијету сабира око себе, после 2000 година, милионе људи, што није у стању да, у наше дане, учини иједан жив човјек, на ма каквом свјетовном положају био! Тако и даље одјекује цијелом васељеном и у људским срцима ријеч и позив највећег рођеног од жене: „Покајте се јер се приближило Царство Божије“.

Треба поменути, чудесна исцјељења и знамења која су се десила у наше дане, пред очима монаха Цетињског манастира, да се не би створио утисак да су она само приче из прошлости.

Рука Светог Јована Крститеља,  данас у Цетињском манастиру благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа. Пружена ка честици Часног Крста, на коме је Господ распет, као да и данас говори: „Гле, Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета“.

Не можемо да не уочимо и то, да је, поред осталих, и молитвена и благодатна помоћ светитеља и светиња Цетињског манастира помогла да се готово из пепела обнови црквени и манастирски живот на овим просторима (у оквирима Митрополије црногорско-приморске и шире црквене заједнице). Уз помоћ те благодатне и молитвене помоћи, митрополит Амфилохије је заједно са својим сарадницима обновио на стотине цркава и на десетине манастира и учинио да и Цетињски манастир постане један од главних расадника монаштва наше Митрополије и наше помјесне Цркве, што је ново и дивно знамење и чудо Божије наших дана.

 

Ризница Цетињског манастира

Ризница Цетињског манастира, по богатству свог духовног и материјално-историјског садржаја спада међу три најзначајније у Српској Православној Цркви, а материјал који је у њој обрађен, сачуван и приказан јавности има свој временски распон од неких осамсто година, то јест од краја XII до прве половине XX вијека.

Детаљан приказ драгоцјености ризнице Цетињског манастира дат је  у двије недавно објављене књиге: Ризница Цетињског манастира ( Цетиње, 2014, стр. 46 – 207) и монографији Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице  ( Цетиње, 2015, стр. 287 – 380). Из ових разлога довољно је подсјетити да ризница Цетињског манастира садржи сљедеће збирке драгоцјености:  рукописних и  штампаних књига, окованих Јеванђеља, икона, крстова, жезала, штапова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, круна, звона, литијских барјака и застава, печата, ордење и медаља, одежди, епитрахиља, омофора, митри, плаштаница, воздуха (аера), грамате о хиротонијама владика и дјела ликовне умјетности.

Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница Цетињског манастира има и збирке завјетних дарова, попут оне митрополита дабро-босанског Саве Косановића, митрополита црногорско – приморског Данила Дајковића…итд.

Ризница Цетињског манастира је и данас простор у који се похрањују експонати пронађени у забаченим сеоским црквама, чија вриједност заслужује да буде у музејској експозицији. На тај начин ризница Цетињског манастира је жива музејска институција, која већ преко 530 година прикупља и чува предмете црквеног карактера, било да се ради о експонатима примијењене умјетности или о ликовним дјелима.   

Ризница Цетињског манастира, у својој модерној презентацији која је постављена послије обнове и реконструкције  1987. године,  прати све етапе њеног развоја, трудећи се максимално да истакне све њене умјетничке и историјске квалитете. На тај начин су се правилно акцентовале све праве вриједности ризнице Цетињског манастира. Она управо рефлектује културне и политичке прилике кроз које је пролазила Митрополија Црногорско – приморска  и Црна Гора.

 

МАНАСТИР ОСТРОГ

Поштански фах 16, 81400 Никшић, тел. 068/330-336; е-пошта: office@mostrog.me, веб: www.manastirostrog.com

Манастирски конак за госте 020/811-133.
Информације о крштеницама 068/800-899

Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић

Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту  Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.)

 

Братство:

архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић

Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић

Сестре манастира Ћелије Пиперске на послушању у Манастиру Острогу:

монахиње:  Гаврила Сарван, Јулијана Павловић,  Меланија Јовановић и Теодора Новковић;

 

Манастир

Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор.

Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару).

Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника.

Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе.

Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће.

Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су  на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима.

Манастирска здања

Манастирски комплекс  Острог је састављен из више посебних цјелина

Горњи манастир

Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија

У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице.

У храму Ваведења Пресвете Богородице  налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази.

Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића.

Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици.

Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату.

Доњи манастир

Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића.

Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог.

Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека

Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним  живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког.

Црква Св. Новомученика Станка

На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац  постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас,  на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године.

Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта.

Острошки скит Св. Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића,

Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића.  Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак.

Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима

Налази се у селу Дуги До на Његушима, на  имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену  кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна.

Свете  мошти

Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У  скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика

Ризница

Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености:  окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова,  кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова.     

 

МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ –  МОРАЧА

81215 Манастир Морача; тел. 020/717-518; 067/511-730, е-пошта: spmanastirmoraca@gmail.com

Настојатељ: архимандрит Рафаило Калик (рођен 14.12.1940. у Скрадину, Дрниш; завршио Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи 1964. г. Замонашио се  4.8.1963. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха јануара 1965. г. Настојатељ манастира Морача од 1.1.1982. г. Одликован је звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 28.08.2007.г.)

Братство:

архимандрит Стефан Калик и јерођакон Игњатије Шћепановић

Манастир

Манастир Морачу  подигао је 1251/1252. кнез Стефан, син Вуканов, а унук Стефана Немање, оснивача српске средњовековне династије. Убрзо, око 1260, црква посвећена Успењу Богородице била је живописана.

Иако заштићену природним баријерама, Турци су је, на почетку XVI вијека, похарали, скинули оловни кров и запалили кровну конструкцију. У периоду запустјелости неповратно је уништен првобитнн живопис, осим у простору ђаконикона. Настојањем игумана Томе и кнеза Вучића Вучетића, из Роваца, црква је обновљена и поново насликана 1574. године. Отада, па за сљедеће стољеће, у Морачи се предузимају многи умјетнички подухвати, који од краја XVII вијека полако јењавају. Током XVIII стољећа манастир је у средишту огорчених борби Морачана и околних племена против Турака, да би 1820. ушао у састав слободне Црне Горе.

Манастирска здања

Храм Успења Пресвете Богородице

Подигнут је 1252. годнне, о чему говори уклесани натпис на надвратнику главног портала.

Храм Успења Пресвете Богородице је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главног дијела храма истичу се пјевнички простори, а уз сјеверни зид припрате саграђена је истовремено мања црквица – параклис посвећен Св. архиђакону Стефану. Са источне стране храм се завршава полукружном апсидом, а уз средишњи дио олтара налазе се одијељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, у спољашњем изгледу запажају се многе особености романичког градитељства (портали, прозори, кровни вијенац). Црква је дугачка 22,  а широка 13 м. Храм је зидан од ситних квадера сиге, преко којих је нанесен малтер. По разуђеноста унутрашњег простора, Морача припада споменицима рашке школе, којима је узор била Жича.

У овом светом храму налази се саркофаг у којем почивају мошти кнеза Стефана Вукановог Немањића, ктитора свете обитељи ове.

О умјетничким вриједностима храма Успења Пресвете Богородице др Сретен Петковић, у  публикацији ,, Манастир Морача” (Београд, 2003.г), записао је сљедеће:

Скулптура

По умјетничкој вриједности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улазу и други између припрате и наоса – лијепо су клесана, као и два дводјелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невјешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом, што је симболична представа почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вриједна пажње су епископски престо у олтару и камени саркофаг ктитора Стефана у наосу храма. Љепотом и складношћу се истиче епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона.

Сликарство

Ф р е с к е из XIII в и ј е к а. Првобитне фреске из средине XIII вијека очуване су дјелимично само у јужном дијелу олтарског простора – ђаконикону који је био посвећен пророку Илији. На три зидне површине приказан је живот пророка Илије у једанаест сцена, почев од његовог рођења до вазнесења на небо. На источном зиду насликана је Богородица са Христом, Благовијести и Деизис – Христос коме се обраћају Богородица и Јован Претеча. Ове фреске се убрајају у знаменита дјела српског средњовјековног сликарства. Анонимни мајстори, највјероватније домаћи, посједовали су снажно осјећање за монументалност и складна композициона рјешења. Поједини ликови лијепих пропорција зраче богатим унутрашњим животом. Фрескама посебну вриједност даје префињени колорит у коме преовлађују хладнији тонови. Као посебно успјела остварења памте се сцене Свети Илија у пустињи и Свети Илија и удовица из Сарепта. Још двије мање фреске у лунетама изнад портала припадају XIII вијеку. На обијема су приказане Богородица са Христом са по два анђела.

Зидне слике XVI и XVII в и је к а. Зидне слике XVI вијека, дјело једне локалне сликарске радионице, прекривају највећи дио зидних површина у наосу и припрати главне цркве. У наосу су 1574. насликани главни хришћански празници, Христова страдања и велики број појединачних фигура, поред осталог и ликови ктитора – обновитеља кнеза Вукића Вучетића и игумана Томе. У припрати су 1577/1578, по узору на старе фреске XIII вијека, представљени, поред осталог, Седам васељенских сабора, Лоза Христових предака и монументални Страшни суд. Ове двије цјелине зидног сликарства XVI вијека, изузев неких детаља, убрајају се у слабија дјела своје епохе због многих извођачких слабости.

Много су умјетнички вриједније зидне слике из XVII стољећа. Оне су сачуване на неколико мјеста у цркви. Георгије Митрофановић, хиландарски монах, украсио је западну фасаду фрескама 1616. и приближно у то вријеме и доњу зону источног зида припрате. Сликар знатне умјетничке културе, Митрофановић се истиче сигурношћу цртежа и лијепим осјећањем за боју. Поп Страхиња из Будимља, који је око 1616. исликао проскомидију – сјеверни простор олтара – доста је рустичнији у цртачком погледу. Тај недостатак, он надокнађује теолошком ученошћу и изражајношћу светитељских ликова. Најзначајније фреске XVII вијека у главној морачкој цркви очуване су у параклису уз припрату. Оне су настале 1642. а дјело су сликара Јована, највећег српског сликара XVII вијека. Поред сцена из живота и посмртних чуда архиђакона Стефана, патрона овог малог храма, представљени су и појединачни ликови и ктиторска композиција. Цртеж је изведен сигурном руком, а претежно хладан колорит показује истанчаност укуса. Док архитектуру и пејсаж у композицијама сликар Јован декоративно схвата, он у исто вријеме врло предано обрађује људски лик.

Иконе

Збирка икона XVII и XVIII вијека у манастиру Морачи је изузетно богата. Један дио налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600. (иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цио други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617. Најљепшу морачку икону са представом Св. Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Св. Саве насликао је сликар Јован 1645. Он је аутор и мање иконе ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Св. Кирилом Философом. По умјетничком домету Јовановим остварењима може бити такмац икона св. Луке са сценама из његовог живота, рад вјероватно сликара Радула из 1672-1673. Ове и још неколико других икона учинили су Морачу мјестом на коме су се збрале најзначајније српске иконе XVII вијека.”

Храм Светог Николе

У манастирском комплексу налази се и мала црква посвећена Св. Николи, подигнута око 1635, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву апсиду, а није ни оријентисана у правцу исток- запад. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана.уз стојеће фигуре. и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лијепо укомпоноване на зидним површинама, сигурног цртежа и вриједног колорита, одликује наглашена склоност аутора да у религиозним композицијама реалистички приказује предмете из свакодневног живота. Спољна фасада Св. Николе била је, такође, живописана, али су фреске скоро сасвим испране током времена.

Конак

Порту манастира Мораче заокружује издужено крило конака, на које се, са обје стране, надовезује оградни камени зид. Манастир има двије капије, главна је са јужне стране. Уклањањем скорашњих дозиданих објеката унутар порте без икакве вриједности, поново је успостављен првобитни просторни однос цркве, конака и оградног зида, што је још једна јединствена особеност овог манастира који је и капитални споменик наше духовности и културе.

У оквиру манастирског комплекса  реновирана је манастирска воденица која је по предању старија од манастира и у њеној близини направљена је мини хидроелектрана снаге 12 киловата од које је манастир добио своју струју. Исте су пуштене у рад и освећене на Госпођиндан, 28. августа 2009. године.

За потребе манастира изграђен је 2008. године економски објекат (живинарник, штала  и дрвара).

Манастирском комплексу припада, на простору испред улаза у порту, гувно и мост на потоку званом Врело, обновљени рибњак и кућице на Врелу ради одмора поклоника који посјећују манастир.

У оквиру манастирског комплекса налази се манастирско гробље на којем су санирани и  реновирани поломљени гробови и крстови на гробовима 1995. године.

Свете  мошти

Од  значајних реликвија хришћанске икумене данас се у  манстиру чува рука Св. Великомученика Харалампија

Ризница

Oбновом куће Головића простор је адаптиран за поставку  манастирске ризнице, која је освећена 26. маја 2002. године, поводом  прославе 750 година постајања манастира. Освећење ризнице извршио је блаженопочивши патријарх српски г-дин Павле са архијерејима СПЦ.

Ризница манастира Мораче посједује веома вриједне рукописне књиге из  ХVI и XVII вијека, а међу штампаним књигама вриједне су посебног помена примјерак Октоиха петогласннка из прве јужнословенске Ободско – цетињске књигопечатње  Црнојевића штампан 1493. и Острошка библија из 1581. године. На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. отворена је витрина у манастирској ризници са одеждом патријарха Гаврила Дожића, његовим архијерејским штапом – патерицом, панагијом са којом је ухапшен од Гестапоа 1941. у манастиру Острогу и коју је носио током читавог свог страдања и изгнанства у току и непосредно након II свјетског рата, затим његовим писмом из 1947. године упућеном архимандриту Леонтију, тадашњем игуману острошком и његовим Мемоарима издатим у Паризу 1974. године. Трудом монаха др Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира и његових сарадника, за ову прилику је изашла и обимна књига – зборник списа Патријарха Гаврила „Живимо у светињи и слободи“ на 620 страна.

Ризница, поред наведеног садржи сљедеће драгоцјености:  Рукописне и  штампане књиге, окована Јеванђеља, иконе, крстове, кандила, кадионице, кивоте, дискосе, путире, дикирије и трикирије, панагију, антимис…итд

Библиотека

На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. освештана је спомен плоча, образ патријарха Гаврила у барељефу постављен поводом обиљежавања 60-годишњице његовог упокојења, рад академског вајара проф. Предрага-Пеђе Милачића, а потом је освештана обновљена манастирска библиотека, која носи име патријарха Гаврила Дожића.

Библиотека је обновљена након 58 година пошто су је комунисти спалили 1952. године. Тада је спашена једна од вриједнијих књига из те библиотеке – чувени Морачки поменик. Поменик је од краја 80-тих дошао до руку тадашњег епископа банатског, данашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је га је све до 2010. чувао, да би га  када су се стекли услови обнављањем Библиотеке, на чување предао архимандриту Рафаилу Калику, игумана манастира Мораче.

 

МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – САВИНА

 

85340 Херцег Нови, тел: 031/345-300, e-пошта: manastirsavina.hercegnovi@gmail.com

Настојатељ: архимандрит Варнава  Гвозденовић (рођен 08.08.1934. Дежева код Новог Пазара. Завршио Богословију 1973. у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Обављао дужности настојатеља Манастира Милешеве и Манастира Св. Архангела на Превлаци код Тивта. Настојатељ Манастира Савине од фебруара 2005.г.)

Намјесник и економ: јеромонах Макарије Имамовић (рођен 26.02.1975. у Голупцу, Србија. Завршио војнотехничку академију 1999. г. и стекао звање дипл. инг. машинства. Дипломирао на Богословском факултету у Фочи 2009. г. На постдипломским студијама у Атини 2009 – 2014. г. Замонашен 27.12.2003. г. у манастиру Савина. Рукоположен  за јерођакона 03.01.2005. г. а за јеромонаха 04.01.2005. г. такође у манастиру Савина од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Обавља дужност намјесника и економа Манастира од 01.11.2014. г.)

Братство: јерођакон Козма Стојановић

 

Манастир

Манастир Савина налази се на доминантном мјесту у Херцег Новом, или боље рећи на улазу у  Боку Которску. У свом комплексу имао је три храма: Светог Саве Освећеног, мали храм Успења Пресвете Богородице и велики храм Успења Пресвете Богородице.

 

Мала црква

Подигнута је 1030. године, а обновљена априла 1831. године у доба Јосифа Рајачића, епископа далматинског и бококоторског трудом игумана Макарија Грушића. Црква је живописана, а живопис је израђен у српско-византијском стилу. Приликом њене обнове, рестаурисан је и њен старији слој фрескописа. За престону икону Пресвете Богородице Савинске, из овог храма, вјерује се да древни манастир, као и град Херцег Нови, вјековима чува од људскога зла и природних недаћа.

 

Велика Црква

Послије великих сеоба херцеговачког живља у Боки постојећи храмови нијесу могли да задовоље потребе вјерника. Одлучивши да саграде нову цркву, савински калуђери су по читавом православном свијету скупљали прилоге. Тако је монах Симеон Марковић, Никшићанин остао на том послу у Русији пуних дванаест година. Посебно су великодушни били дародавци исељеничких српских породица из Херцеговине,  који су заузимали високе положаје у руској војној и државној служби. Припреме за градњу цркве биле су обимне. Током једанаест година доношен је камен са Корчуле, Лошиња, других мјеста Боке и из Драча. Зидање велике манастирске цркве благословио је црногорски владика Сава Петровић Његош, а млетачке власти су издале одобрење о проширењу храма 1776. године. Радови су започети наредне године, а завршени су 1799. За главног мајстора монаси су ангажовали Николу Форегића са Корчуле. Црква је монументалних димензија, дугачка 23,5 м, а широка 8,5 м. То је у основи једнобродно здање са пространом апсидом и куполом. Уз западну фасаду налази се високи звоник са три етаже. Спољашњост цркве је зидана од фино обрађеног корчуланског камена, са богатом профилацијом, врата, прозора и вијенаца. Храм плијени монументалношћу и оригиналним складом основних маса брода, куполе и звоника.Унутрашњост цркве краси раскошан, дуборезни и позлаћени иконостас, високог типа састављен из шест зона, рад попа Симеона Лазовића и његовог сина Алексија из Бијелог Поља. Сачуван је уговор о изради иконостаса између манастирског братства и Лазовића, из 1795. године. Дуборезни украс иконостаса и хорске преграде приписује се дубровачком мајстору Павлу Пасквилију.

 

Црква Светог Саве освећеног и Светог Саве српског

На бријегу изнад манастира Савине, на видиковцу у Савинској дубрави гнијезди се мала црква Светога Саве, једна од најстаријих „живих” цркава у новском крају, сазидана крајем 12. и почетком 13. вијека, како су показала посљедња археолошка истраживања, потврђујући у извјесном смислу старо усмено предање да је ову црквицу подигао и осветио сам Свети Сава и, можда, посветио Светом Сави Освећеном, своме небеском покровитељу. Обновивши цркву порушену од турских освајача, српски народ, у коме је поштовање Св. Саве Немањића несумњиво претегнуло, посветио ју је управо Светом Сави Српском, и као такву надаље поштовао, о чему јасно свједочи и обичај да се у њој служи саборно на Савиндан. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, звоником на преслицу са једним окном и дозиданом припратом коју носи осам четвртастих зиданих стубова на западној страни. Засведена је подужним, овоидним сводом, а зидови су равних, нерашчлањених површина. Основа мале цркве Успења Богородице манастира Савина, са два пара пиластара који носе иконостас и попречни, ојачавајући лук, идентична је са једном архитектонском фазом цркве Св. Саве, па мала манастирска црква у данашњем облику може бити само једна од фаза обнове старијег објекта, задужбина некога из породице Косача, који су се надовезали на архитектуру Немањића 13. в. Црква Светог Саве је разорена у 16. в почетком турске владавине, а обновљена је у првој половини 18. вијека, у вријеме сеоба српског становништва из континенталне Херцеговине ка приморју, послије млетачког освајања Херцег-Новог 1687.г.

 

Ризница и библиотека

Савина посједује, заједно са Св. Тројицом пљеваљском, Пивом и Никољцем, једну од најбогатијих и најврједнијих ризница у Црној Гори, коjа одражава, на најбољи могући начин, живот манастира, његове тамне периоде и блиставе епохе пуног цвјетања. Из доба Косача нијесу сачуване покретне драгоцјености. Када су монаси Тврдоша дошли у Савину, понијели су са собом ризничке предмете свога манастира и манастира Милешеве, од раније похрањене код њих. Током 18. вијека у доба врло живих веза манастира са Светом Гором, Русијом и Левантом створио се савински ризнички слој најразноврснији по стилским карактеристикама. Од изузетно богатог фонда ризнице посебно мјесто заузимају рукописи и збирка старих повеља, међу којима је најстарија Хрисовуља цара Уроша из XIV вијека, затим повеље влашких војвода из 17. вијека, окружнице – расписи за сакупљање „милостиње“ за обнову Савине и других манастира итд. Од рукописа посебно су драгоцени Шестодневник Никона Јерусалимца настао 1440. године, Крмчија – законик савински из 16. вијека итд. Савинска ризница чува изузетно богату колекцију икона. Поменућемо само неке: икону Светог Николе из Хиландара, насталу 1735. године, италокритску Богородицу са Христом из 16. вијека, затим грчке иконе у маниру левантијског барока Христа и Богородице са почетка 17. вијека, руске иконе, дар породице Лакетића од Стратиновића из 1788. године. Поред ових скупоцјених примјерака импортованог иконописа, у Савини се налазе и дјела домаћих иконописаца, мајстора Рафаиловића-Димитријевића. Најпознатнје су двери из Тврдоша са записом из 1703. године и икона Успења Богородице Рафаила Димитријевића, настала 1750. године. Од многобројних обредних предмета истиче се милешевски крст Светог Саве од горског кристала, затим кујунџијски радови од сребра са позлатом из 17. и 18. вијека – кадионице, крстови, рипиде, кивот, оков Јеванђеља Михаила Требињца и многи друга.

 

Манастирски виноград

Од 2014.г. благословом митрополита Амфилохија Манастир је добио и нови виноград на обронку испод велике цркве који има 6800 засада лозе старих аутохтоних чокота који су се некада гајили на подручију Боке и Далмације.

 

МАНАСТИР ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ЖАЊИЦЕ

Манастир

Утврђени средњовјековни манастирски комплекс са црквом Ваведења Пресвете Богородице налази се у приобалном дијелу Луштице, стотинак метара од рта Арза и плаже Миришта, на малом острву Жањице на источној страни улаза у Бококоторски залив.

По натписима на спољашњој апсиди олтара, манастир Ваведења Пресвете Богородице саградили су бродоломници из Грчке, које је од сигурне смрти спасила Пресвета Богородица. Средином петнаестог вијека, спашавајући православне светиње и реликвије са грчких архипелага од турског уништења, поморци су у манастир донијели чудотворну икону Богородице Путеводитељнице, заштитнице путника и помораца. Ову икону, која је вјековима красила жањичко светилиште, насилно су однијели хрватски рибари и смјестили у римокатоличку цркву фрањевачког манастира у Оребићу, на полуострво Пељешац. По предању, она је два пута након тога испливала из мора и вратила се у манастир Ваведења Пресвете Богородице. Фрањевци у Оребићу, саградише самостан Госпе од анђела посвећен овој икони и оковаше је, гдје је остала и до данас.

Према печату из XV в., који се чува у манастиру Савина, види се да је Ваведењски храм био метох Манастира Савина.

Манастир је претрпио практично рушење до темеља, а напуштен је отприлике у исто вријеме када је порушен манастир на Михољској Превлаци.

Током 18. вијека, за вријеме владике Саве Петровића Његоша,  вођен је дугогодишњи спор око јурисдикције са которским бискупом. Захваљујући упорности епископа Герасима Петрановића, манастир је остао у посједу Српске Православне Цркве. Обновљен је и освећен 1880. године.

Манастир је остао запуштен све до средине деведестих година прошлог вијека. Обнова манастира је завршена 2001. године када је и освећен од стране митрополита црногорско-приморско г. Амфилохија.

Манастир је метох манастира Савина.

Манастирска здања

Храм Ваведења Пресвете Богородице

Цркву Ваведења Пресвете Богородице су током времена називали и  Мала Госпођа а једном документу у Которском архиву из 1508. године, који  садржи опоруку о завјештању перпера цркви, сретамо и назив Света Марија на Жањици.

Најстарији дио цјелине представља једнобродна црква Ваведења Пресвете Богородице, за коју се вјерује да потиче из 15. вијека. У унутрашњости цркве су сачувани остаци фресака.  Остаци фреско- сликарства постоје и на западној, јужној и источној фасади.

Претпоставља се да је црква била у почетку покривена каменим плочама, које су замијењене каналицом у познијим преградњама. Радови на конзервацији цркве нијесу у потпуности завршени.

Конак

Одбрамбени зидови са једном округлом угаоном кулом дају манастирском комплексу специфичан изглед. Око цркве Ваведења Пресвете Богородице су изграђени зидови утврђења приближно квадратне основе са кружном кулом у сјеверозападном углу, као и мање манастирске зграде прислоњене уз зидове на јужној и источној страни утврђења.

Досада су изведени радови на конацима, кули, бистијерни и зидовима, према одобреној документацији и уз надзор Регионалног завода – Котор. Радови на обнови просторије са сјеверне стране нијесу у потпуности завршени.

 

МАНАСТИР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА НА МИХОЉСКОЈ ПРЕВЛАЦИ

 

85320 Тиват, Михољска Превлака бб, 032/671-191, ilovica70@gmail.com, веб: www.manastirprevlaka.me

 

Настојатељ: архимандрит Бенедикт Јовановић (рођен 4. 5. 1955 .г. у Сјеници, где је завршио и гимназију 1975 .г., Природно – математички факултет у Београду завршио 1981. г. Замонашио се 1996. г. Рукоположен за  јерођакона и јеромонаха децембра 1997. г. До фебруара 2009. г. био игуман манастира Подмаине у Будви. Одликован звањем архимандрита 2010. г. од стране архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 2010.г.).

Братство манастира:

монаси: Максим Михајловић, Михаило Јанковић, Димитрије Кунарац и Михаило Марјановић

искушеник: Михаило Ћеранић

 

При манастиру Михољска Превлака, по благослову митрополита Амфилохија, бораве монахиња Марина Зекановић и монахиња Василиса Мрачевић из манастира Рустово.

О манастирском метоху Св. Спаса у Радовићима, по благослову митрополита Амфилохија, брине сестра Нада Стевановић.

 

Манастир

 

Манастир Светога Архангела Михаила налази се на острву Михољска Превлака у близини Тивта. Манастир је, како свједоче археолошка истраживања и историјски извори, старо хришћанско светилиште. Најстарији археолошки налази који показују постојање хришћанских заједница потичу из 3. и  4. вијека. Управо ово мјесто је Свети Сава изабрао за сједиште Зетске епископије и подигао га је уз помоћ свога брата краља Стефана Првовјенчаног 1219. год. У вријеме цара Душана (1346. год.) манастир добија статус сједиште Зетске митрополије.

Први епископ који је столовао у манастиру био је Иларион, један од најугледнијих монаха Хиландара. За игуманско и епископско достојанство на Превлаци везује се и Свети Арсеније Сремац. Потоњи архиепископ, Свети Евстатије, био је прво игуман превлачки, затим  игуман Хиландара, а потом је постављен за епископа Зете. Будући дубоких корјена, Манастир је одмах постао средиште свеколиких дјелатности, које су током 13-14. стољећа обиљежене у Боки особеним умјетничким изразом, прожетим грчким и италским утицајем. Преписивачка дјелатност у Манастиру славна је по Иловичком законоправилу Светог Саве из 1262. године. Богата иконописачка дјелатност може се донекле сагледати по бокељским иконама, од којих су неке, несумњиво, настале по узорцима из превлачких храмова. У манастирској метохији, богатој иловачом, настале су грнчарске радионице, које су својим производима снабдијевале друге манастире и немањићки двор. Привредна снага Манастира, са његовом метохијом, била је велика (Луштица, Кртоли, дио Грбља и јужна страна Врмца). Снабдијевао је друге манастире уљем, сољу, рибом и осталим производима мора.

По распаду Српског царства, Котор се својевољно осамосталио, те је прихватио врховну власт Мађарске и Босне, а од 1420. постао је млетачки град. Власништво над Метохијом постало је главни циљ которских племића и грађана. Убрзо започиње отимање манастирских имања. Превлачки манастир и зетски митрополити представљали су највећу препреку остваривању млетачких освајачких и привредних циљева. У још недовољно јасним околностима, Манастир је страдао 1420. или након Флорентинске уније 1439. године. Утицај превлачких монаха на деспота Ђурђа Бранковића, у његовом ставу према сабору у Ферари, као и каснији манастирски отпор у спровођењу уније били су, несумњиво, главни разлози уништењу Манастира. Послије угушења Грбаљске побуне, 1452. године, Превлака је прешла у руке которске властеле. О овим тешким временима свједочи рушење храма Светог архангела Михаила средином 15. вијека и, касније, подизање мање цркве унутар њега, од које се данас види дио олтарске апсиде. Како предање свједочи, скоро цјелокупно братство превлачких калуђера је отровано, а живот у Манастиру се угасио. Седамдесет превлачких монаха мученички су пострадали свједочећи православље, уврстивши се у календар светитеља Српског приморја. Током 16-18. стољећа области старе манастирске Метохије биле су под млетачком окупацијом, а повремено су доспијевале под турску власт. По укидању Млетачке републике 1797, Боку су преузели Французи. Од 1814. до 1918. Бока је била под аустријском окупацијом. И тада је Михољски збор чувао успомену на стари Манастир. Велика добротворка Манастира, контеса Екатерина (родом из Скрадина). сестра савинског архимандрита Спиридона Сундечића, а удова конта Илије Властелиновића из Рисна, одлучила је да читав иметак уложи за спасавање и обнову Превлачког светилишта. Откупила је трећину Превлаке са намјером да обнови манастир и храм. Када је схватила да јој иметак није довољан за остварење свих замисли, одлучила је да учини што је могуће. Обновила је дио древног пирга за своје боравиште, као и сусједну кућу за кмета. Умјесто обнове великог храма, намјеравала је да на његовим рушевинама подигне мању цркву, али је по савјету превлачког пароха и од тога одустала. Она је ипак подигла своју задужбину — храм Пресвете Тројице, на темељима старог здања. На крају је за насљедника половине те имовине тестаментом одредила владику Петра II Петровића Његоша, а другу половину је преписала превлачкој цркви Свете Тројице. Дјелатности контесе Екатерине некима се нису свиђале. Поред много ометања, подметања, пакости, била је чак и претучена тако немилосрдно да је посљедице осјећала до краја живота. На крају, нађена је мртва 1847. године под веома сумњивим околностима. Парох превлачки је у Матици умрлих забиљежио да је Екатерину сахранио „на 22 уре“ и то без погребне пратње. Приликом ексхумације њених земних остатака, 1987. године, у предјелу стомака пронађено је оловно зрно ручног ватреног оружја. Контеса је за живота изразила жељу да буде сахрањена уз јужну страну олтара своје задужбине. Излизани натпис на скромној гробници гласи: „Овдје почива контеса Екатерина Властелиновић, покој њеном пепелу“.

Манастирска здања

 

Црква Свете Тројице, обновљена је 1833. године на темељу старије цркве из 9. вијека, налази се у манастирском кругу.

У близини се налази братски конак, који се састоји из неколико јединица грађених у неколико фаза. Трпезарија са спратом чини најстарији дио конака, који такође потиче из XIX вијека. Поред се налази кућа из средине ХХ вијека грађена за потребе тадашње парохије. Крило са монашким келијама, манастирском ризницом и подрумом је обновљено 2002.  године, а 2010. године подигнут је одвојени конак за госте.

 

Археолошка истраживања су показала да се у кругу манастира налази већи број црквишта и пратећих просторија који обухватају период од 4 – 15. вијека. Поред братског конака, налазе се остатци епископалне цркве из XIII вијека, заједно са остацима темеља владичанског двора и манастирских конака. У плану је обнова саборног храма Светог Архангела Михаила као и обнова конака на постојећим темељима.

 

Манастирски метох Св. Спаса у Радовићима

 

Некадашња манастирска црква Св. Великомученице Недјеље у Радовићима, грађена у 18. вијеку, са припадајућим објектом, установљена је као метох манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци 2009. године, када је направљен и пројекат за изградњу манастирског конака. Током 2013. године започета је градња конака.

 

Ризница

Народ Михољског збора, некадашње манастирске метохије, стрпљиво је,  од рушења Манастира средином XV стољећа, чувао манастирске светиње, друге храмове, иконе, књиге,   разне предмете, а прије свега светосавски саборни дух Православља. Сва настојања народа Михољског збора су обједињена успостављањем Ризнице на Превлаци 2000. године, која  се стручно стара о оном што је народ сачувао, што је пописао Младен Црногорчевић 1893. године, и што се проналази археолошким ископавањима. Посебну драгоцјеност превлачке Ризнице представља културно-историјско насљеђе, које су током минулих стољећа сачували мјештани манастирске метохије окупљани у Михољском збору. Ту су на првом мјесту архив и збирка породице Костић, што кроз више генерација даваше кртолске свештенике, монахе и монахиње. Ту су и драгоцјености храмова из Кртола, и оне што их сачуваше многи други домаћини Кртола, Грбља и Луштице. Иконе и књиге је по рушењу Манастира сачувало провиђење. По предању, икона Пресвете Богородице са Христом чудесно је спашена из мора и данас је у Ораховцу, а Иловачко законоправило Светог Саве налази се у Загребу. Мироточиве и цјелебне мошти, средином 15. вијека пострадалих превлачких монаха, обретене су 1997. год. и изложене су у манастирској цркви. У манастирској ризници 2006. г. је отворена и стална музејска поставка експоната нађених на превлачком археолошком налазишту у последњих десет година, тј. од  археолошких истраживања започетих 1996. године. Ризница је обогаћена и различитим предметима извађеним из мора.

 

МАНАСТИР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА – БИЈЕЛИЋИ

85323 Радовићи, Бјелићи бб

Настојатељ: схиархимандрит Агапит Шаиров (рођен 14. 01.1966 у Москви. Замонашен 1988. г. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха 2002. г.  Одликован звањем архимандрита 2006.г. Клирик СПЦ од 2007. г. Настојатељ манастира Св. Архангела Михаила у Бијелићима од 2008. године)

Братство: монах Мелхиседек Првуловић

Искушеник: Божидар Стојановић

 

Манастир

Манастир Светог архангела Михаила налази се на брду наспрам острва Михољске Превлаке, у мјесту Бијелићи – Кртоле код Тивта, у Боки Которској.

Храм Светог архангела Михаила са припадајућим конаком установљен је као манастир Светог Архангела Михаила 2008. године. Саграђен је трудом  схиархимандрита Агапита Шаирова. Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије  9. априла 2016. године замонашио је у манастиру искушеника ове Свете обитељи, што представља прво полагање монашког завјета у новоустановљеном манастиру у Бијелићима. Манастир Светог Архангела Михаила је метох манастира на Михољској Превлаци.

 

МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ПОДМАИНЕ

85310 Будва, Маински пут бб, тел. 033/459-084, e-пошта: manastirmaine@gmail.com, веб: www.manastirpodmaine.org

Настојатељ: игуман Рафаило Бољевић (рођен 3. 9. 1975. г. у Подгорици. Замонашен 27. 08. 2006. г. Рукоположен  је у чин јерођакона 29. 08. 2007. г, а у чин јеромонаха 22. 12. 2007. г. Одликован звањем игумана од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 10. 01. 2010. г. Настојатељ манастира од 2009.г)

Братство: јеромонаси Василије Стојановић и Серафим Ракановић (јрм. Серафим на послушању у Епархији буеносиареској и јужно-централноамеричкој), јерођакон Јоаким Стојановић, монаси: Агатон Миловановић, Григорије Лаковић, Нил Попов, Калистрат Бојовић, Никодим Павличенков, Роман Врањеш, Герасим Андрејевић, Евстатије Ивановић и Владимир Николић

 

Манастир

Манастир Успења Пресвете Богородице – Подмаине налази се код Будве, на благом узвишењу изнад Будванског поља, око 2 км сјеверно од Старог града. За манастир одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог а неко манастир Маине. Манастир се најчешће назива Подмаине, јер се у старијој литератури јавља под тим именом. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама.  До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира са храмом Св. Петке, која се налазио у Маинском пољу. У прошлости манастир је био зборно мјесто племена Маине.

Према народном  предању, манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о њему налазимо 1630. године, када је обновљен живопис малог храма Ваведења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се помјерити у 15. вијек, у вријеме Црнојевића. Податак да је фреске малог храма обновио јеромонах Висарион, из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, слиједећи традицију његових оснивача. То се наставља и за вријеме светородне лозе  Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило I упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему до 1856. године, када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње.

Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. Падом Млетачке републике, Манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра I да му дозволи да у манастир смјести гарнизон на што владика није пристао. Петар II Петровић Његош је радо овдје боравио зими. Ту је написао „Свободијаду“ и дио „Горског вијенца“.

Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку, 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обје цркве. У I свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година  када је потпуно обновљен његов живот.

До  земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горазд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у  разорном земљотресу 15. априла 1979. године.

Храм Успења Пресвете Богородице и конак (који је  држава вратила Цркви прије свега захваљујући доброј вољи  Општине будванске), почели су да се обнављају на иницијативу митрополита Амфилохија Радовића. Обнову манастира је започео блаженопочивши схимонах монах Сава Коматовић (+1998. г.), који се сматра и другим ктитором, а наставио архимандрит Бенедикт Јовановић. Обнова манастира  почела је у марту 1995. године.

Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године, а 2002. освећен је нови живопис. Манастирски комплекс је у потпуности обновљен 2015. године,

Манастирска здања

Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848, године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс.  Манастирски комплекс у себи садржи два храма. Већи храм посвећен је Успењу Пресвете Богородице, а мањи је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице Средиште манастира представља најстарији мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу.

Храмови

У манастиру постоје два храма,  мањи храм Ваведења Пресвете Богородице из XV века, задужбина Црнојевића и црква Успења Пресвете Богородице из 1747. године, задужбина митрополита Саве Петровића Његоша.

Конак

Приликом обнове старог манастирског конака, обновљена је тераса, звоник, стари млин и објектат  изнад њега који представља наставак комплекса манастирског конака. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастирског конака обављено је 2000. године, а манастирски комплекс је у потпуности обновљен до 2007. године.

 

МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ – СТАЊЕВИЋИ

85310 Будва, Побори, тел: 041/762-042, 068/165-514, e-пошта: manastirstanjevici@gmail.com, веб: facebook.com manastir stanjevici

Настојатељ: протосинђел Јефрем Дабановић (рођ. 27. 10. 1974. г. у Подгорици. Завршио Богословију Св. Петра Цетињског, апсолвент Богословског факултета. Замонашио се 10. 02.1996. г. у Цетињском манастиру.  Рукоположен за јерођакона на Недјељу мироносица 1997. г. у Јерусалиму на гробу Господњем, a за јеромонаха 28. 8. 2000. г. у манастиру Подмаине. Одликован звањем игумана и протосинђела од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 07.10.2004. г. Настојатељ манастира Стањевића од новембра 2004. г.)

Братство: јеромонах Јован Шљиванчанин, монаси: Павле Кондић и Данило Бабић

Искушеник: Александар Калезић

Најстарији подаци који говоре о настанку овог манастира су из половине 14. вијека. Војвода Никола Стањевић се спомиње као један од угледних племића цара Душана (1331-1355). По сачуваној традицији, он је на овом простору основао манастир који је кроз вјекове имао бурну историјску путању. Уз војводу Николу, као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашев Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића), господар Грбља, Светомихољске метохије и планинског масива изнад Боке Которске,  под врховном влашћу деспота Стефана Лазаревића (1392-1427).

Са продором турске војске, крајем 15. и почетком 16. вијека манастир је запустио и током 17. вијека водио се као метох манастира Свете Петке у Будванском пољу, у чијем је обнављању тадашњи митрополит зетски Рувим 1630. г. користио и приходе са посједа манастира Стањевићи.

Нови живот манастир започиње почетком 18. вијека, у вријеме митрополита Данила  Петровића Његоша (1697-1735). Послије разарања првобитног Цетињског манастира 1692. од стране венецијанске војске и обновљеног Цетињског манастира који је 1714. разорила турска војска, владика Данило је десет година боравио у манастиру Стањевићи, до обнове Цетињског манастира 1724. У то вријеме, владика Данило је од новчане помоћи добијене из Русије, обновио манастирски комплекс тј. конак и подигао манастирску цркву. Његово дјело довршио је митрополит Сава Петровић Његош (1735-1781), који је освештао манастирска цркву Свете Тројице 1736. године. Средином 18. вијека, манастир је имао највећи процват као духовни центар чему су у многоме допринијели својим радом митрополит Сава и његов синовац и помоћник, митрополит Василије Петровић Његош (1750-1766).  О висини умјетничког домета манастира у то вријеме свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће код владике Саве долазиле су многе знамените личности, а међу њима и јерођакон Доситеј Обрадовић, велики народни просвјетитељ, оснивач Богословије (1810) и Велике школе (1808) у Београду и први министар просвјете у ослобођеној Србији. Њега је на Васкрс 1764. митрополит Василије рукоположио у чин јеромонаха у овом манастиру. Недуго затим, почетком друге половине 18. вијека венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али  га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за стицање основа писмености и спремање свештеничких кандидата. Један од ученика био је и потоњи митрополит Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније, кад је манастир лаицизиран, пренијет је у Цетињски манастир.

У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1831) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је овдје дуго боравио (1790-1809). Под сводовима овог манастира написао је велики број посланица тј. писама са поучним ријечима свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је до наших дана сачувано 29. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га на празник Преображења Господњег, 19/6 августа 1798. То је била објава првог законика у нашем народу после Душановог законика 1346. године.

Митрополит Петар II Петровић Његош је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Сматра се да је овдје написао и свој знаменити спјев „Луча микрокозма“ и имао сусрете са знаменитим људима из Приморја и других страна а међу њима је био и Вук Караџић. Рус Јегор Коваљевски оставља најљепше реченице о Стањевићима, инспирисан монументалношћу здања, називајући га „народним чудом и највећом грађевином у Црној Гори“. Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-угарске) монархије, новог господара ових простора од 1815, Његош је био  принуђен да 1837. г. уступи манастире Стањевиће и Подмаине под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. г. нови манастирски конак Цетињског манастира са домом за митрополите, у народу познату Биљарду.

Аустријска власт је од 1837. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника, а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво, Побори, Маини и Грбљани, разорили су тај објекат који је аустријска власт ствавила у фукцију раздиобе једног истог народа. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс сљедећих 120 година. Сурови атмосферски услови и земљотреси оставили су разорног трага на рушевинама манастирског комплекса.  Митрополит Амфилохије је са министром вјера у Влади Црне Горе др Слободаном Томовићем и предсједниоком општине Будва г. Ђорђијем Прибиловићем посјетио мученичке рушевине манастира у љето 1994. г. Тада је донијета одлука да се обнови овај знаменити духовни и историјски центар. За првог игумана манастира Митрополит је именовао јеромонаха Димитрија Благојевића (1952-2004), који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, а тај посао је наставио вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира.

Поред велике обнове манастира Стањевићи, братство манастира изградило је и скит посвећен Светој Петки у Бјелопавлићима,  на приватном имању које је приложио Митрополији сабрат манастира монах Данило Бабић. Некадашњи скит је данас установљен као засебни манастир.

Манастирска здања

Овај импозантни манастирски комплекс је издужено здање, једноставних, строгих форми, са наглашеним карактером утврђења. По просторној концепцији био је сличан другим значајним манастирима Подмаинама, Ћелији Добрској, Горњим Брчелима, па донекле и Цетињском манастиру. Бочна кула, волтови у приземљу, одвојени звоник, спрат који израста из кровне масе приземља представљају елементе које сусрећемо и на поменутим манастирима.

Манастирски комплекс чине: црква Свете Тројице, црква Светог Ђорђа, манастирски конаци и зграда за економске намјене

Свете  мошти

У цркви су похрањене у мошчевицима 25 частица разних светитеља и мученика од другог до двадесетог вијека, које је Света Тројица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.

Драгоцјености у манастиру

Од драгоцјености манастир посједује један број рукописних и штампаних књига, архивска документа, старе фотографије, легате, иконе, сасуде, одежде и др. Од иконостаса из Св. Тројице сачуване су само двије престоне иконе, које су биле похрањене у храму Св. Јована у оближњим Поборима, гдје су се налазиле и у вријеме земљотреса 1979. године. На икони Богородице са Христом сачуван је опширни запис из којег се види да је „иконе и ћемере“ насликао Максим Тујковић, 1738. године, по налогу владике Саве Перовића Његоша. Богородица је приказана са Дјететом на пријестолу, а са страна су двије мале фигуре мелода са раширеним свицима. Друга икона, Св. Тројица веома је оштећена и сачувана само у траговима, тако да је стилски, тешко читљива. Иконописац Максим Тујковић, био је надарен сликар, препознатљивог стила.

 

МАНАСТИР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ПРАСКВИЦА

85315 Свети Стефан; тел. 033/468-075, 068/655-059, е-пошта: man.praskvica@gmail.com

Настојатељ: архимандрит Димитрије Лакић (рођен 20.2.1950. г. у Горњем Карину, Обровац. Монашку школу у манастиру Острогу завршава 1969. г. Замонашен 1968. г. Рукоположен за јерођакона 2.5.1971. г., a за  јеромонаха 31.10.1971. г. Настојатељ манастир Светог Николе – Прасквица од 1971. г. Одликован је звањем игумана  08. 07. 2006. г. а звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 19. 12. 2010. г.)

Намјесник и економ: протосинђел Климент Бољевић (рођен 29.03.1972. г. у Подгорици. Машински факултет завршио у Подгорици 1996.г., и Теолошки факултет у Фочи 2006. г. Замонашен уочи Ваведења 2003. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона 07.04.2006. г. у манастиру Острогу, а за јеромонаха 04.04.2010. г. у Цетињском манастиру од Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела на празник Св. Николе 19. 12. 2015. г. Намјесник манастира Светог Николе – Прасквица од 30.12.2010. г.)

Братство:

Архимандрит Марко Калањ, пензионер (рођен 28.7.1939. г. у Бјелини, Бенковац. Завршио Осмогодишњу школу у Подгорици и Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи; замонашен и рукоположен за јерођакона и јеромонаха у августу 1959. г. Био је намјесник Цетињског манастира од 1963. до 1991. г. Одликован звањем архимандрита од стране Митрополита црногорско – приморског др Амфилохија Радовића 12.7.2004. г. у Цетињском манастиру) и монах Гаврило Ђорђевић.

Манастир

Манастир Светог Николе у народу је познат под именом Прасквице. Он  се налази на малом узвишењу изнад ауто цесте, преко пута Милочера и Светог Стефана. Манастир доминира сјајним погледом на морску пучину и обухвата читаву паштровску обалу од Будве до Скочи дјевојке.

Манастир Прасквице су један од четири стара  општежитељна манастира, из низа и данас бројних манастира и храмова, у крају који се с правом назива „Паштровска Света Гора“. Име је добио по потоку који је текао у близини, а чија вода је имала пријатан укус праскве. Манастир Прасквице је кроз историју био  духовни и политички центар Паштровића. Освештана историја прасквичке обитељи сматра се да траје преко хиљаду година. По народном предању манастир је основан још за вријеме зетског краља Војислава (1050), зашто нема упоришта у писаним документима, али што није искључено јер су Паштровићи већ онда били хришћански крај, па је логично да су имали своје храмове. Друго помињање манастира је у  повељи српског краља Милутина из 1310. године, којом је даривао манастире Прасквицу и Градишта која није сачувана али се помиње у паштровским исправама два пута.

Један од господара Зете, Балша III Балшић Стратимировић (1402 – 1421.) унук Светог кнеза Лазара Косовског, уз помоћ мајке Јелене пише нове странице у животу ове свете обитељи. Пошто су Паштровићи били под његовом влашћу он им је, повељом издатом 1413. године у Будви, даривао земљу за изградњу цркве Св. Николе у манастиру Прасквици.

Током своје вишевјековне повијести манастир је страдао што од земљотреса што од окупатора.  За вријеме француске владавине од 1807. до 1813. године, манастир је постао средиште побуне Паштровића против ратног намета који су увели Французи. Организатор и вођа паштровске побуне био је архимандрит Сава Љубиша. Калуђери који су се затекли у манастиру су  стријељани, а њихове главе натакнуте на колчеве на каштелу у Будви. У више записа имамо свједочења о похари манастира Прасквице гдје се наводи и да су Французи разорили цркву Светог Николе. Тек након одласка Француза из Боке 1813. могла је почети обнова манастира која је завршена тек 1856.године. Током Другог свјетског рата манастир је претрпио оштећења као и остале паштровске светиње

Период послије Другог свјетског рата био је тежак за Цркву, али доласком игумана Бориса Каженегре за настојатеља Прасквица и осталих паштровских манастира  почиње мукотрпна његова обнова. Блаженопочивши игуман Борис Каженегра, и његова сабраћа, међу којом су били садашњи аргимандрити Димитрије Лакић и Павле Калањ, неуморно су радили да се  манастир, који је био у оронулом стању, поново обнови.

У земљотресу 1979. године манастирски комплекс тешко је страдао.

У процесу санације комплекса, на храму и живопису су извршени обимни конзерваторско-рестаураторски радови, али је остало доста послова на обнови који су послије 1990. године обављени трудом садашњег настојатеља манастира архимандрита Димитрија Лакића.

Манастирска здања

Манастирски комплекс чине црква  Светог Николе, Свете Тројице, Кулица (стара манастирска школа), манастирски конаци, зграда за економске намјене, два манастирска гробља и храмови на полуострву Светом Стефану. Цио централни манастирски комплекс је смјештен на три висинска нивоа. На најнижем платоу је капија, црква Светог Николе, стари конак и старо гробље; на средњем платоу је некада било економско двориште а сада је ту нови манастирски конак подигнут 1970. године. На највишем платоу је новије гробље, црква Свете Тројице и Кулица.

Остали храмови

Ширем манастирском комплексу, тј. матичном манастиру Светог Николе, припадају и сљедеће филијалне цркве на полуострву Свети Стефан: Храм Св. архиђакона Стефана, Храм Преображења Господњег, Храм Рођења Пресвете Богородице – Св. Александра Невског, Храм преноса моштију Св. архиђакона Стефана.

Ризница, Библиотека и Архив

Тешку судбину манастира, који је током своје вишевјековне повијести био често пустошен у рушен, дијелила је његова ризница. Старе богослужбене књиге, сасуди и дарови првих критора нестали су у смутним временима протеклих стољећа. Из  XVI и XVII вијека, остао је тек по који предмет, који свједочи о богатству некадашње манастирске ризнице. Оно што се сада чува у манастиру сакупљено је углавном после спаљивања манастира од стране Француза 1812. године. Из некадашње богате ризнице преостало је неколико крстова и богослужбених сасуда и предмета изузетних умјетничких квалитета. Једну од главних манастирских драгоцјености, крст за који се вјерује да је дар цара Душана, донио је из манастира Дечана архимандрит Данило Каженегра, вјероватно у првим годинама XIX вијека. Овај богато украшени напрестолни краст рађен је у дуборезу са приказима сцена из Христовог живота. Сав је опточен позлаћеним филигранским гранама и украшен имитацијама корала. Неколико сличних крстова, за које се сматра да су рад српских призренских златара, чува се у Дечанима.

Данашња манастирска библиотека броји око 5000 књига и највећим дијелом је новијег поријекла. Старији књижни фонд, који чине искључиво богослужбене књиге, највећим дијелом је поријеклом из Русије.  Од старих рукописних књига сачувано је само четворојеванђеље украшено минијатурама јеванђелиста, преписано руком цетињског игумана Гаврила за које се сматра да потиче из XVI вијека. Ову скупоцјену рукописну књигу сребром оковану даровао је Паштровићима митрополит Данило Петровић Његош у спомен помирења Паштровића и Црмничана.  Од књига вриједно је поменути: Типикон, из 1713. г. и Минеј, из 1717. г. са овим натписом: „Саоружи и приложu тајни совјетник и кавалер ордена св. Александра Невског, Илирски граф Сава Владиславић“.Ту је и Пролог од истог дародавца, поклоњен „Саборној церкви збора гербаљскога“. Треба поменути и штампано Jeванђеље, дар руске царице Елисавете Петровне митрополиту Василију Петровићу 1751. године, који је поклонио манастиру Прасквици, а на којем пише његова титула: „митрополиту црногорскому, скендеријскому, приморскому и трона српскога егзарху Василију Петровићу“.

Манастир је некада посједовао богату архиву  у којој су се чувала важна документа, међу којима и и архива Паштровске банкаде, односно Суда општине паштровске. Међутим, њу су готово сву разнијели и уништили француски војници приликом похаре манастира 1812. године. Међу старим исправама налазе се два писма патријарха Арсенија IV Јовановића и неколико писама црногорских митрополита. Архимандрит Сава ЈЬубиша сачувао је неке драгоцене црквене предмете и неке грамате о помоћи коју је Руски царски двор сваке године давао овом манастиру. Сачуване су двије исправе из руског царског двора: прва, по налогу царице Екатерине II са потписом Потемкина, а друга је грамата руског цара Павла са којом се одређује годишња помоћ манастиру у износу од 150 червоних. Ту је такође и плоча са именима свих Паштровића који су учествовали као борци у балканском и Првом светском рату.

Ту је такође и оригинални портрет цетињског митрополита Висариона ЈЬубише, ранијег сабрата овог манастира – изванредан рад нашег познатог сликара Марка Греговића. У ризници посебно се запажа велики округли, монолитни сто од домаћег црвеног камена. За овим столом већала је Паштровска банкада, паштровски збор, па је зато добио име „сто од правде“.

 

МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – РЕЖЕВИЋИ

85300 Петровац; тел. 033/461-226, 067/40-80-80

Настојатељ: архимандрит Хризостом Нешић (рођен 22. 11.  1971. г. у Ћуприји. Завршио гимназију и Филолошки факултет. Замонашен 21.11.1996. г. Рукоположен за јерођакона 31.08.2003, а за јеромонаха на Божић 2005. г. Одликован је звањем игумана 02.10.2006, а  звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 30.05.2009. г. Настојатељ манастира Режевићи од 01.08.2011. г.)

Братство: јеромонах Илија Баћан и јерођакон Сергије Алетић

Искушеници: Миливоје Вуковић, Братислав Ристић

Манастир

Идући путем од Светог Стефана према Петровцу лежи на малој и лијепој заравни Светоуспенски манастир у народу познат као манастир Режевићи. Један је од четири стара  општежитељна манастира, у низу бројних манастира и храмова које називају „Паштровска Света Гора“. Недалеко од манастира извире ријека Режевић, по којој је манастир у добио име.

Народно предање казује да је овдје Стеван Првовенчани наредио да се сагради мали храм Успења Пресвете Богородице, а доцније, када је цар Душан путовао из Дубровника за Скадар, наредио је да се сагради, одмах до њега, други храм посвећен Светом Стефану. Оба храма и гостионицу су касније похарали улцињски пирати, средином 16. вијека, тако да су храмови дуго времена били потпуно напуштени. Тек касније, 1714. дошао је  енергични и вриједни проигуман Максим Косијеревац, из херцеговачког манастира Косијерева, који је обновио обје цркве и напуштену зграду. У договору са Режевићима, он је овдје основао манастир. Том приликом, оставио је скупоцјени крст из манастира Косијерева, који је нестао за вријеме Другог свјетског рата. Његов рад наставио је архимандрит Никодим Вуковић, који је подигао већу цркву посвећену Св. Тројици, 1770, а коју је опет оправио и потпуно довршио 1814. г. јеромонах Димитрије Перазић. Он је на темељима храма Светог Стефана (који је порушио Махмуд Бушатлија 1785. г.) и дијелом преосталог материјала обновио првобитни храм  Успења Пресвете Богородице. Димитрија Перазића рукоположио је цетињски Митрополит Петар I, коме је био сљедбеник у борби против Француза. У паштровској буни, 1812. г. једва је спасио главу побјегавши барком из Будве. Потом је, дуго времена боравио у Русији, гдје је служио као војни свештеник на руским ратним бродовима и издејствовао помоћ од Руског синода у износу од 1500 дуката које је упутио братству манастира. Тим новцем подигнут је звоник 1839. године. Архимандрит Перазић је такође издејствовао сталну годишњу помоћ од 35 рубаља од руског цара Александра I. Током читаве службе у Русији стално је прикупљао новац и упућивао га своме замјенику, Никодиму Медину, који је вршио разне оправке на манастиру. Димитрије Перазић вратио се из Русије 1851. г. и радио је на унапређењу манастира све до своје смрти.

У својој прошлости манастир је страдао у више наврата, посебно тешко 1785.  од Махмут-паше Бушатлије, а затим од Француза 1812. године.

Велику заслугу за одржање манастира има архимандрит Димитрије Перезић који је манастир у току читавог свога живота стално обнављао, и дао му данашњи изглед. Манастир је тешко пострадао и за вpијeме Другог свјетског рата, када је италијанска војскa спалила манастирске зграде и направила праву пустош од  њега. Одмах послије рата, отац Борис Кажанегра успио је прилозима Паштровића из Америке да покрије и обнови манастирску зграду, и да сачува манастир од даљег пропадања. Списак приложника чува се и данас у манастиру Прасквици.

Попут осталих манастира у Паштровићима, страдао је у земљотресу 1979. године. Послије земљотреса обновљен је прилично квалитетно прије свега захваљујући труду и упорности блаженопочивши архимандрита Мардарија. Игуман  Мардарије Шишевић, је изузетно заслужан што је читави манастирски комплекс не само одржаван и унапређиван него је био и својеврсна школа вођења манастирске економије.

Манастирска здања

Манастирски комплекс се састоји од три цркве, конака и зграда за економију.

Храмови

Храм  Успенија Пресвете Богородице

Храм Успенија Пресвете Богородице је мала једнобродна грађевина, засведена полуобличастим сводом, са полукружном апсидом и малим звоником са једним окном на западној фасади. Унутрашњост јој је пиластрима и ојачавајућим луковима подијељена на три травеја, од којих је западни накнадно приграђен. На источном зиду и у апсиди налазе се незнатни остаци старијег живописа, чије се вријеме настанка не може одредити. Остали живопис, који прекрива унутрашња зидна платна, настао је у 17. вијеку. Њега су, очито, извела два мајстора – један од њих је осликао олтарни простор, док је други извео декорацију осталих зидних површина. Стојеће фигуре светитеља у првој зони постављене су испод осликаних лукова између којих су тордирани стубићи, што веома подсјећа на готичке полиптихе у црквама Приморја. У средишњем травеју приказани су Свети ратници, на сјеверном, а Свети врачи на јужном зиду. У олтарском простору, поред уобичајних иконографских сцена за тај дио храма, приказана је композиција Деизис. Могуће да је у том дијелу сахрањен ктитор или неки заслужни донатор цркве. У горњим зонама су смјештене сцене великих црквених празника и Христових страдања. Остаци старог иконостаса, у који су уметнуте новије иконе, рад је Алексија Лазовића – Бјелопољца у српско-византијском стилу, из 1833. године, а пренесен је из сусједног храма Свете Тројице. У храму је гробница у којој су сахрањивани калуђери манастира све до краја 19. вијека.

Храм Свете Тројице

Велика црква, посвећена Светој Тројици, подигнута је у 18. вијеку, док је звоник уз њу, складних пропорција, сазидан 1839. године, а након земљотреса 1979. године, је рестауриран. Црква има основу у облику слободног крста са широком полукружном апсидом. Зидана је, као и њен звоник, лијепо обрађеним каменим квадерима постављеним у хоризонталне редове.

Храм Свете Тројице је дужине  10,30 м, а ширине 10 м. Грађен је на свод и поплочан је врло лијепим глачаним каменим плочама. Олтар је дуг 5 м, а широк 4,70 м. Има лијепу и пространу свету трпезу од углачане плоче црвеног камена.

Храм има двоја врата. Над главним вратима узидана је велика розета, а изнад других врата уздиже се четвороугаони звоник, висок 24 м, са укупно 16 уских и високих заобљених прозора. Звоник завршава са благим зашиљеним кровом покривеним каменим плочама, а на врху има усађен гвоздени крст са 4 јабуке.

Иконостас у цркви је рад домаћег сликара Марка Греговића, с краја 19. вијека. Зидне слике, које покривају њену унутрашњост, рад су савременог зографа и имају  декоративни карактер.

Храм Светог Стефана

Одмах поред храма Успења Пресвете Богородице налазио се храм посвећен Светом Стефану, за који се сматра да је  саграђен од стране цара Душана. Храм је порушио Махмут Бушатлија 1785. године. Кажу да је приликом турског рушења нестао црквени натпис са цркве Светог Стефана, који је сведочио о подизању храма за вријеме цара  Душана. У оближњој згради конака сачуван је дио зида најстарије манастирске цркве која је била посвећена Св. Стефану. У једном подужном луку и пратећем пиластру сачуван је дио живописа са неколико стојећих светитеља, светих ратника – Димитрија, Нестора и Теодора Тирона, изнад којих је фриз медаљона с попрсјима Светитеља који се, због нечитких сигнатура, не могу идентификовати. Према стилским одликама овај живопис се може датовати у крај 16. вијека, док је црквена грађевина којој су припадали, зацијело, много старија, те би традиција по којој је настала у доба Немањића могла бити вјеродостојна. Храм је обновљен 2016-2017. године

Конаци

Стара зграда конака грађена је од тесаног камена и везана је са новом зградом. Ове зграде и поменуте цркве ограђене су зидом и сачињавају манастирску порту. У конаку је смјештена  манастирска библиотека.

Изван порте, у непосредној близини, подигао jе Димитрије Перазић нову једноспратну школску зграду 1851. г., у којој су учитељевали разни калуђери.

 

Свете  мошти

У манастирској цркви  су похрањене у мошчевицима 66 частица Кијевско – печарских мученика, које је Пресвета Богородица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.

 

МАНАСТИР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ГРАДИШТЕ

85300 Петровац; тел. 033/461-288, 069/867-271, e-пошта: pavle.kalanj@gmail.com

Настојатељ: архимандрит Павле Калањ (рођен 12. 7. 1950. г. у Бјелини, Бенковац). Монашку школу завршио у манастиру Острогу 1969. г. Замонашен и рукоположен у чин јерођакона октобра 1970. г. у манастиру Прасквица. У чин јеромонаха рукоположен 31. 10. 1970. г. Одликован звањем игумана од Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића јула 1993. г. Настојатељ манастира Градиште од 1979. г., иконописац.

Манастир

Близу Петровца, одмах изнад мјеста Буљарице, налази се стари манастир Градац или Градиште. Манастир је подигнут на малој узвишици и има диван поглед на море и  околину.

По народном предању, манастир је подигнут на остацима старих античких грађевина. Данас постоје трагови од старе базилике, неки римски трагови и гробнице. Подизање манастира традиција веже за почетак 12. вијека. Градиште се први пут помиње 1305. године, у повељи краља Милутина Немањића. У другој повељи, писаној у Котору, 1310. године, пише да краљ Милутин прилаже манастиру имање. Поуздане податке о Градишту налазимо тек почетком 17. вијека, када је обновљен његов главни храм Свeтог Николе.

Манастир је био метох манастира Дечана исто као и манастир Дуљево. У манастиру су боравили повремено калуђери Ратачког манастира, а када су Млечићи топовима разорили манастир Ратац, његова обитељ преселила се у  Градиште.

Од свих паштровских манастира Градиште је најсуровије осјетило одмазду Турака под вођством Махмут-паше Бушатлије када се враћао са похода на Црну Гору, 1785. године Овај манастир је најближи старој турској граници, зато је био опасан јаким зидом са високом кулом и пушкарницама, да би се могао одбранити од турских упада. Зид и кула су срушени, али и данас се виде темељи.

Као и у осталим паштровским манастирима, тако је и овдје одувијек радила манастирска школа, прво у кули а доцније у крилу манастирске зграде, као свјетовна основна школа и то све до Другог свјетског рата.

Манастир је страдао у току Првог свјетског рата, када је Аустрија однијела сва манастирска звона, а тако исто и почетком Другог свјетског рата, када су Италијани са три гранате погодили десну страну храма Светог Саве, а доцније запалили манастирске зграде, до темеља.

Великим залагањем оца Бориса Каженегре и његове сабраће, манастир је био обновљен 1972. године. Тада је поново изграђен манастирски конак и оправљена  сва остала оштећења на храмовима, чак је асфалтиран манастирски пут који се спаја са магистралом. Због честих разарања, Градиште, нема значајнији покретни фонд.

У земљотресу 1979. године, Градиште је катастрофално страдало. Манастир је, данас, потпуно обновљен, како његове цркве, тако и зграда конака.

Манастир Градиште, поред вјерске, културно-умјетничке и историјске вриједности, представља и једну складну амбијенталну цјелину.

Манастирска здања

У манастирски комплекс улазе три храма као и један број храмова на подручју Паштровића. Главни храм је посвећен Светом Николи. На истом платоу је други храм, Светог Саве, чија визура доминира манастирским комплексом. Трећи храм, Успења  Пресвете Богородице, налази се на вишем платоу и око њега је активно сеоско гробље.

Храмови

Храм Светог Николе

Највећи је стари храм Светог Николе, подигнут према предању 1116. године, обновљен тј. подигнут при крају 16. вијека на рушевинама старог. Храм Светог Николе се истиче димензијама, дугачaк је 12, а широк 6 м. То је једнобродни храм са полукружним апсидом и тродјелним звоником на преслицу, на прочељу. Изнад врата, у лучној плиткој ниши, налазе се остаци портрета, у фреско техници, патрона храма, Светог Николе. На јужном зиду и апсиди налазе се по један четвртасти прозор. Црква је засведена полуобличастнм сводом, ојачаним са по два попречна лука, чији су ослонац снажни пиластри. Између пиластера, формирају се прислоњени лукови. Под је од камених плоча, а олтарски простор је изразито надвишен, чиме је потенцирана монументалност ентеријера. Храм Светог Николе је комплетно живописан. О времену, ктиторима и мајстору говори опширни натпис изнад улазних врата. Из њега видимо да су ктитори обновљеног храма Дионисије и Стеван Давидовић. Фреске је радио поп Страхиња из Будимља, за вријеме црногорског владике, кир Рувима, 1620. Године.

У земљотресу, 1979. године, срушио се свод  храма Светог Николе заједно са фрескама. Дио композиција, које су се налазиле у горњим партијама свода, сасвим су пропале. Остали дио декорације је успјешно реконструисан и враћен на свод. У цркви Светог Николе иконостас је радио „грешни Василије зограф из Рисна, 1796. године“, како сликар сам себе назива, један од задњих мајстора сликарске породице Рафаиловића.

Храм Светог Саве    

Нешто мањи храм Светог Саве подигнут је 1863. године, тaкође на рушевинама старијег истоименог храма који је ту постојао и који се помиње 1500. године. Храм има врло лијеп изглед, зидан је у редовима од црвеног и бијелог тесаног камена, има полукружну апсиду и звоник на преслицу, са три окна. Дуг је 11 м, а широк 6,30 м. Иконостас је израдио Никола Аспиоти, Грк са Крфа, 1864. године. Изнад улазних врата уэидана је плоча с натписом на којој стоји да је звоник подигао Раде Марков Папан из Спича.

Храм Успења  Пресвете Бoгородице

Трећи храм, најмањи, посвећен је  Успењу Пресвете Бoгородице. Дуг је 6 м, а широк 4 м, у једноставном сеоском стилу. Има полукружну апсиду и мали звоник на преслицу са једним окном. На јужном зиду има два прозорчића, као двије пyшкарнице. Његову главну вриједност чине фреске, које је израдио исти сликар као у Светом Николи — поп Страхиња из Будимље. У првој зони, због малих површина, нијесу постављене стојеће фигуре, већ попрсја изабраних светитеља, мећу којима је најистакнутије мјесто добило девет Немањића — од Немање до Уроша и краљице Јелене. Тај низ је прекинут једино убацивањем Светог Николе до Стефана Дечанског, чиме се алудирало на повраћај вида Дечанском од стране тог светитеља. У горњим партијама су сцене из ускршњих јеванђеља, њих шест, поређане по недјељним службама. Из натписа о исликавању храма сазнајемо да су фреске настале за вријеме владике кир Рувима, а за ктиторе се помињу Стијепо Јунковић, Иван Андринић и старац Андрија, из Црне Горе.

Остали храмови

Ширем манастирском комплексу припадају сљедећи храмови: Успеније Богородице у Буљарици, Свети Врачи Козма и Дамјан у Голубовићима, Свети Мина, Виктор и Викентије у Грацу, Света Петка у Дибавици, Свети Петар и Павле у Колудерцу. Храмове опслужује игуман Павле.

Конак

На централном платоу, поред цркве Светог Николе, налази се зграда манастирског конака која је средином 19. вијека добила данашњи изглед.

 

МАНАСТИР СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ – РИБЊАК

85000 Бар, тел: 068/547-655

Настојатељ: јеромонах Прокопије Вуковић (рођен 26. 12. 1960. г. Горње Заостро код Берана. Завршио гимназију у Беранама. Замонашен на Св. Прокопија у Острошком скиту Јован До 2000.г. На Св. Архангела Михаила 2007.г. постављен за настојатеља манастира)

Братство: монах Максим Бунијевац

 

Манастир

Манастир посвећен Светом Василију Острошком, у народу је познат као манастир Рибњак. Манастир Рибњак је обновљен, или боље рећи саграђен, на темељима древног манастира Светог Јована Крститеља из времена Јелене Анжујске, жене краља Уроша I Немањића.

Градња храма Светог Јована може се датирати послије 1250, највјероватније осамдесетих године 13. вијека. До наших дана, овдје су постојали темељи једнобродне цркве издужене основе,  са правоугаоном апсидом према истоку. Саграђена је била од доста добро отесаних квадара кречњака. Дугачка је била око 10, а широка 4 метра. По средини је имала свод, који је ојачавао зидове и кров цркве. Кров је био двосливан. На западу, изнад врата, били су розета и звоник на преслицу. Нема података ко је био неимар, али се може претпоставити да је са овога подручја, јер је краљица Јелена одавде водила мајсторе који су градили њену монументалну грађевину, манастир Градац на Ибру. Постоји предање да је, скоро истовремено са црквом на Рибњаку, краљица Јелена саградила и цркву Светог Илије на брду Волујици, изнад барског залива.

Када је црногорска војска, новембра 1877. године, ослобађала Бар главнина војске улогорила се на заравни Рибњак, да предахне. Ту су и заноћили, а са њима и књаз Никола Петровић Његош. Књаз се испео на брдо Градац, изнад саме заравни, одакле се простирао видик на све стране и ту заспао. У сну му се јавио Свети Василије Острошки и, како блиско предање каже, рекао да ће заузети град Бар о Божићу. Тако је и било. Борбе око тврђаве биле су жестоке и Турци су, из дана у дан, све више долазили у безизлазан положај. Коначно, 9. јануара 1878. године, истакли су бијелу заставу. Потом је црногорска војска, на челу са књазом Николом, свечано ушла  у Бар. Књаз Никола је имао на уму завјет који је дао да ће подићи цркву на оном мјесту гдје му се јавио Свети Василије и рекао му да ће о Божићу ослободити Бар, што се и догодило. Храм је освећен 12. маја 1879. године, на дан Светог Василија Острошког, од стране митрополита Илариона Рогановића. Освећењу је присуствовао књаз Никола са свитом. Остало је у народном памћењу колико је ова црквено народна свечаност била величанствена, и од тада црквено народно саборовање на Рибњаку за Васиљевдан прераста у традицију.

Манастирска здања

Манастирски комплекс чине:  храм Светог Василија Острошког, обновљени стари храм Св.Василија Острошког на брду Градац, параклис-крстионица Св.Јована Крститеља, храм Светих Апостола Петра и Павла, конак који се састоји од три објекта и двије економске зграде.

 

 

МАНАСТИР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ВРАЊИНА

81304 Голубовци, Врањина бб, тел. 068/616-010, e-mail: manastir.vranjina@gmail.com

Настојатељ: јеромонах Саво Дучић

Братство: јеромонах Неофит Кимпанов

 

Манастир

Окренут ушћу ријеке Мораче у Скадарско језеро, Манастир Св. Николе на Врањини, смјештен је на самом размеђу водених праваца за Скадар, Зету, Црмницу и Жабљак. Основао га је, по благослову првог српског архиепископа Св. Саве Немањића, Савин ученик и први зетски епископ Иларион, негдје између 1221. и 1233. године. Манастир Врањина је јединствени манастир у старој Зети, а данашњој Црној Гори, који је, на темељима древног византијског храма из VI вијека, подигнут по директном благослову Св. Саве Немањића. Свети Сава је лично написао Оснивачку повељу Манастира Врањине чији се препис и до данас чува. У Оснивачкој повељи Св. Сава Немањић је, по светогорском моделу, Манастиру Врањини дао најширу могућу црквену монашку аутономију издвојивши га испод било какве духовне власти зетског епископа и било какве свјетовне власти. У средњем вијеку у Манастиру Врањини се на богослужењима није помињао зетски епископ већ архиепископ српски у Жичи, а касније архиепископи српски у Пећи. Такав је благослов дао Свети Сава Немњић у својој Оснивачкој повељи. Прве посједе му је измолио Св. Сава, а одмах потом је Савин брат – Св. краљ Стефан Првовјенчани, даривао Манастиру Врањини и прве велике посједе. Касније је ова светиња богато даривана и од стране свих осталих владара Светородне лозе Немањића. Манастир Врањину су такође богато даривали и скоро сви владари династије Балшића и Црнојевића. У сачуваном архиву налази се двадесетак докумената, почевши од Оснивачке повеље Светог Саве до Повеље Црнојевића из 1527. На основу Повеље цара Душана из 1348, Врањина је постала метох манастира Светих Арханђела из Јерусалима, а 1468. се као проигуман помиње старац Никон Јерусалимац, духовник кћерке Светог кнеза Лазара и супруге Ђурађа II Стратимировића, Јелене Балшић. Старац Никон Јерусалимац познат је и као знаменити средњовјековни писац чувених духовних писаних споменика Шестоднева и Горичког зборника. Дуго времена Манастир Врањину насељавали су и калуђери са Синаја тзв. Синаити, који су са собом донијели и свој Синајски типик монашког тиховатељског тј. исихастичког живота. На путу премјештања Зетске митрополије са Михољске Превлаке једно вријеме зетски је митрополит столовао на Врањини. У средњем вијеку Манастир Врањина био је један од најбогатијих манастира у читавој Српској Цркви. Манастир Врањина имао је, у то златно доба наше историје, у свом саставу три манастирска храма, огромна имања, пуно помоћних манастирских зграда као и читава села у свом посједу као на примјер – Годиње, Орахово, Плавницу, Брчеле и многа друга. Најстарији и централни средњовјековни храм био је посвећен преносу Светих моштију Св. Николе. У манастиру су постојала још два храма, један из XIII вијека највјероватније посвећен Пресветој Богородици и други из XIV вијека посвећен Светоме Сави Немањићу. Врањина је први пут пострадала од Турака 1482. године, а највећа разарања доживјела је у нападу Нуман паше Ћуприлића 1714. и Осман паше Скопљака 1843. године. Послије ових распећа, Врањина никада више није повратила свој средњовјековни сјај. Остаци остатака средњовјековне велељепности разорени су од Турака 1862. године.

Љета Господњег 1886. књаз Никола I, уз обилну помоћ коју му је послао сверуски император Александар III Романов, саградио је нови храм и велики манастирски конак. Сматра се да је у то вријеме књаз Никола манастир Врањину припремао и за неке од својих кћери као достојно мјесто за монашки живот уколико остану неудате. У народу и данас постоји сачувано предање да су двије кћери краља Николе, Ксенија и Вјера, које се иначе никада и нијесу удавале, озбиљно размишљале да се замонаше и свој манастирски живот проведу управо на Врањини.

Послије Другог свјетског рата манастиром је управљао стари и угледни игуман Роман Укмановић, а након његовог упокојења почетком шездесетих година монашки живот у овој древној светињи је запустио. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару и том приликом изгорјеле су и многе вриједне иконе и стари намјештај из доба краља Николе.

Oбнова Манастира Св. Николе започела је 1. августа 1998. а већ 5. септембра 1998. године митрополит Амфилохије је освештао новоподигнути мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство.

Манастирска здања

Манастирски комплекс у свом саставу има храм Светог Николе, стари Велики конак који је у обнови, Мали конак за братство и економски објекат.

Свете  мошти

Манастир Врањину данас красе честице светих моштију неколико светитеља: Свете преподобномученице Анастасије Римљанке, Светог Димитрија Ростовског, преподобног Теофана Затворника и Светог свештеноисповједника Луке Војенојасеницког и Кримског.

Драгоцјености у манастиру

Манастир је 2010. године из Москве добио на поклон веома вриједну икону светог Руског Цара и Страстотрпца Николаја II Романова која је освештана на Ганиној јами, мјесту гдје су јула 1918. године бољшевички безбожници, послије свирепог убиства читаве породице, бацили тијела светих Царских Мученика. Манастир Врањина такође у себи чува и икону великог исцјелитеља и новог руског чудотворца, Светога Луке Војенојасеницког и Кримског као и изузетно вриједну копију светогорске иконе Мајке Божије Иверске.

 

 

МАНАСТИР УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ  – СТАРЧЕВА ГОРИЦА

81305 Вирпазар, тел. 069/025-984, е-пошта: grigoriije.starcevo@gmail.com

Настојатељ: јеромонах Григорије Миленковић (рођен 25. 3. 1953. г. у Новом Пазару. Завршио је Електротехнички факултет у Београду. Замонашен 21.1.1989. године. Био је технички уредник „Банатског весника“ и настојатељ манастира Хајдучице у Банатској епархији до 1994. г. када је дошао у манастир Успенија Пресвете Богородице)

Манастир

Манастир Успенија Пресвете Богородице  или манастир Старчево, како је одомаћени назив, налази се на Старчевој Горици, острву поред западне обале Скадарског језера. Манастир на Страчевој Горици, односно Горици Старца Макарија, бивши метох манастира Хиландара, подигнут је, односно обновљен седамдесетих година XIV вијека. Највјероватније да је изграђен између 1376. и 1378, у вријеме владавине Ђурђа I Балшића и да му је ктитор био тада већ познати Старац Макарије, исихаста и угледни духовник онога времена, јер одмах добија име „Горица Светога старца Макарија“, а касније Старчево или Старчева Горица. Пролог писан седамдесетих година 14. вијека са записом “ У Горици Светога старца Макарија в дни благочестиваго господина Балше и христољубиваго господина Ђурђа Балшића“, данас се налази у Државној бибилиотеци у Берлину. Велико Четворојеванђеље које је некада припадало владици Стефану, а сада је у библиотеци Маркијана у Венецији садржи запис „сије јевангелије Старчеви Горице“. Старчево се помиње и у турским пописима крајем 15. и 16. вијеку и код Марјана Болице.

Сачувани остаци манастирских просторија и утврђења упућују на његов изванредан значај и архитектонске специфичности  у облику и начину градње. Био је опасан високим зидом. Имао је малу луку за прилаз са јужне стране, од које је водио озидан пут и степенице до главне капије. Од свих триконхосних цркава на Скадарском језеру старчевачка је у архитектонском погледу најједноставније и најчистије ријешена. Уз јужну страну припрате протеже се параклис, можда посвећен Вазнесењу како је то наговијестио војвода Божидар Вуковић Подгоричанин у свом тестаменту. Током времена нестало је из сјећања којем Богородичином празнику је црква била посвећена и од 2000. празнује се Пресвета Богородица – Живоносни Источник.

Од оснивања и током 14. вијека био је познат као школа преписивачког и илуминаторског рада и један је од водећих међу манастирима на другим острвима и у приобалном дијелу Скадарског језера. Старчева Горица је било једно од мјеста преписивачког рада скрипторија Скадарског језера, поред Врањине, Бешке, Морачника, Горичана и других мјеста у приобалном дијелу језера, о чему свједоче сачувани познати рукописи са краја 14. и из 15. вијека. Преписивачки рад на Скадарском језеру одвијао се више од 100 година све до преношења престонице Црне Горе на Цетиње и до оснивања Цетињског манастира и у њему прве штампарије 90-тих година 15. вијека.

О угледу који је уживао манастир и на непосредне и животне везе са њим говори и завјештање познатог штампара војводе Божидара Вуковића да његово тијело из Венеције буде по смрти пренешено на острво, које му је син Вићенцо испунио  као и да његове рукописне књиге припадну манастирима на језеру.

Падом овог дијела Зете под турску власт, манастир је запустио. Прва истраживања запустјелог манастрског комлекса, извршио је Павле А. Ровински 1893. године „кад је слављена четиристота годишњица Ободско – цетињске штампарије“. Како свједочи Ровински и манастир и земља на којој се налазио манастир за вријеме турске власти користили  су локални крајински Турци, који су обично ту зимовали са својом стоком, угонећи је у остављену цркву (Павле Ровински: „Црна Гора у прошлости и садашњости“, том IV, Цетиње 1994, стр.443)

Послије вјековне запуштености од 1993. године  манастир обнавља настојатељ Григорије Миленковић уз помоћ доброчинитеља. Монах Григорије, попут његових претходника на острву, старца Макарија и војводе Божидара Вуковића, ствара оно што ће преживјети његов овоземаљски живот. Сваки од уникатних крстова које израђује филигранском прецизношћу од неколико врста дрвета представља умјетничко дјело.

Манастирска здања

Манастирски комплекс се састоји од цркве Пресвете Богородице са параклисом, конака и помоћног економског објекта.

 

МАНАСТИР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ – МОРАЧНИК

81305 Вир Пазар бб, (за манастир Морачник), тел. 068 839 419

Настојатељ: јеромонах Николај Башановић (рођен 21. 04. 1960. г. у Подгорици. Завршио средњу електротехничку школу. Замонашен 26. 09. 2006. г. Рукоположен у чин ђакона од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у Цетињском манастиру 26.07.2015, а у чин презвитера 9.4.2018. године у манастиру Бешка. Постављен за настојатеља 04.09.2015. г.)

 

Манастир

Нa jугоисточном краку троугластог острва Морачник, једном у низу од педесетак острва, хриди и гребенова уз југозападну обалу Скададарског језера, налази се манастирски комплекс посвећен Пресветој Богородици Тројеручици. Комплекс је смјештен на истуреном рту на југоисточној страни острва, положен ниско, скоро до самог језера. Према називу острва, комплекс је у народу познат као манастир Морачник.

Први пут се помиње 1417. године у повељи Балше III Ђурђевића, сина Јелене Балшић и унука „светопочившег кнеза Лазара“ како она назива свог оца, којом Балша дарује манастиру гумно соли у Бару, који му је по свему судећи и нови ктитор. Из повеље се види да је Морачник био метох најстаријег нашег манастира, Пречисте Крајинске, у којој је управо у то вријеме столовао зетски митрополит Арсеније. Године 1614. један путописац каже да „свако од пет острва на језеру има по један манастир српских калуђера“ а  крајем истог вијека игуман Морачника Николај тражи из Венеције једне свештеничке одежде. То је уједно и посљедњи спомен Морачника као живог манастира. Несумњиво је надживио вријеме наиласка Турака и дуго се биљежи по турским тефтерима, али вјероватно да као и његов матични манастир, Пречиста Крајинска, није преживио Махмут-пашу Бушатлију и његове походе на Црну Гору крајем осамнаестог вијека. Постоје мишљења да су га тада Турци претводили у џамију.

Манастир у себи „садржи скоро сва искуства, појединачно провјерена на ранијим грађевинама“ Зетске Свете Горе, монашке заједнице сабране у XIV и XV вијеку из Јерусалима, Свете Горе и Синаја, која је за собом оставила спомен на велике духовнике и теологе попут Никона Јерусалимца, писца Горичког зборника, који тамо напомиње о добром гласу који су у Светој Земљи уживали монаси са острва Скадарског језера.

Триконхосна црква са куполом на Морачнику је сума цијелог градитељства балшићке епохе на Скадарском језеру и представља мало ремек-дјело мјере и склада. У хармоничну цјелину повезани су црква која има и јужни параклис, конак на истоку и кула, која се налази на југу. Све је зидано полуобрађеним каменом, али грађевине нијесу настале у истом периоду. Претпоставља се да је уз испосницу или можда цркву настала прво кула, уз коју су онда дозидани конаци. Кула је на трећем спрату имала параклис са крстастим сводом и чинила је одбрамбену цјелину са пиргом са Топхане, који се види са Морачника, и кулом са Пречисте Крајинске.

Постоји могућност да је првобитна испосница била на врху острва, гдје се  налази црква Преображења Гоподњег. Кроз историју је дијелила судбину осталих скадарских манастира, а 1853. године у њој су од Турака убијена три брата Лековића из Годиња: Малиша, Саво и Андрија, који су јуначки бранили манастир.

Упркос рушењу, Морачник је сачувао изглед тврђаве.

Послије рушења манастира крајем осамнаестог вијека, до почетка 60-тих година XX вијека је служио као штала једном броју сељана из приобалних мјеста.

Манастир је дјелимично почео од стране Завода за заштиту споменика да се истражује и обнавља шездесетих и осамдесетих година двадесетог вијека.

Са благословом митрополита Амфилохија од 1997. почиње обнова манастира, када почиње и да се богослужи у њему. Од 1997. године старешина манастира је јеромонах Јован Ћулибрк, данашњи владика славонски, који је поред послова на обнови добио благослов митрополита Амфилохија да се стара о обнови духовног живота, цркава и манастира на Скадарском језеру (Зетској Светој Гори).  У манастиру је први пут служено на Преображење 1997. годане, а од 1998. се редовно одржава панагир и сабор на празник Тројеручице. Поједини објекти манастирског комплекса су дјелимично обновљени, а тренутно се обнавља храм Преображења Господњег на врху острва. О пословима на обнови данас се брине настојатељ манастира јерођакон Николај Башановић

Манастирска здања

Манастирски комплекс чине:  храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици, са параклисом Светог Јована Дамаскина, капела Светог Григорија Синаита, храм Преображења Господњег на врху острва, манастирски конак и економски објекти.

Свете  мошти

У манастиру се чува: честица моштију Светог Јована Владимира, дио костију мученика из Хозевитског Манастира и Анастасије Узороситељнице.

 

 

МАНАСТИР СВEТОГ ДИМИТРИЈА – ТОПХАНА

81305 Вирпазар, Топхана, тел. 067/429-509

Настојатељ: монах Јован Живковић ( рођен 3. јуна 1962. г. у селу Бело Поље, Исток, завршио Средњу техничку школу, смјер: пољопривредни техничар. Замонашен 02. априла 2011. г. Постављен за настојатеља 08. априла 2014. г)

Манастир

Манастир посвећен Свeтом Великомученику Димитрију чија је обнова и току, налази се на острву Топхана на југозападној обали Скадарског језера, на самој граници према Албанији. У разним званичним документима острво се различито назива: Топхала – од стране Управе за заштиту културних добара, Топхана – од стране Завод за заштиту споменика културе, Топхалма – у катастру и Планику – на географској карти (мапи).  У народу се најчешће користе називи: Топхана, Топхала, Топаона и Васова главица.

Поред тролисне цркве Св. Великомученика Димитрија, налази се  мoћни манастирски пирг-кула, која је осим духовног имала и одбрамбени значај – на њему се налазила топовска постаја која је штитила улаз у Скадарско језеро и друге манастире од напада пљачкаша. Могуће је да је један од првобитних задатака пирга на Топхани био усмјерен и на заштиту омање тролисне цркве, подигнуте на истом острву, која се обликом основе везује за сличне цркве настале у периоду између IX и XII вијека и која је, могуће, послужила као извориште основног облика свих каснијих триконхоса који су се изградили на горицама (острвима) Скадарског језера. Куле на Топхани, Пречистој Крајинској и Морачнику претстављале су у своје вријеме окосницу одбране Зете од све чешћих напада Млечана.

Манастир је највјероватније разорен у вријеме велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, када су страдали и остали манастири на језеру.

Благословом митрополита Амфилохија овај последњи необновљени језерски манастир је поново пропојао на Благовијести 7. априла 2014. године, када је у ову запустјелу обитељ стигао монах Јован из Цетињског манастира, који је кренуо у обнову ове древне светиње.

Манастирска здања

Манастирски комплекс чине: Храм Светог  Великомученика Димитрија, манастирски пирг – кула, параклис Пресвете Богородице Пећке и конак. На врху брдашцета, које се уздиже изнад манастирске цркве, налазе се остаци још једне манастирске грађевине кружног облика,  која је била највјероватније звонара.

 

МАНАСТИР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ОРАХОВО

81305 Вирпазар, тел: 068 070 375

Настојатељ: јеромонах Козма Кецојевић (Рођен 07. 03. 1975. г.  у Плужинама. Завршио Средњу техничко- машинску школу у Подгорици и Теолошки факултет у Фочи 2010. г. Замонашен 1998. г. Рукоположен за јеромонаха од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 2004. г. Настојатељ манастира Светог Николе  од 2008. г.)

Манастир

Манастир Светог Николе или манастир Орахово, како је одомаћени назив, смјештен је на једном малом узвишењу изнад Ораховачког поља надомак Вирпазара, у подножју шумовите планине Бјеласице, са погледом на Скадарско језеро.

Према предању, ова светиња представља једно од најстаријих духовних огњишта православне вјере и културе старе Зете, која дубином својих историјских коријена досеже чак до десетог вијека. Из овог периода датира прва, стара црква, посвећена Св. Јовану Крститељу, коју је подигао локални феудалац Иван Бољан, те стога у народу носи назив Бољанова црква. О њеном ктитору, по казивању знаменитог сакупљача историјске грађе и народних предања из овог краја Милутина Машановића, све до земљотреса из 1979. године, свједочила је и надвратна плоча на којој је било записано име Ивана Бољана. Ова црква из 10. вијека је била у веома лошем стању и ван богослужбене  употребе. У њој се није богослужило још од давнина због убиства једног сеоског појца на Светој Литургији. Народно предање не памти са сигурношћу да ли је ова црква имала само парохијску намјену или је била и манастирски храм. Оно што се са сигурношћу зна је то, да је од времена Св. Саве Немањића, овдје устројен манастир, са новом црквом посвећеном Св. Николи. Већ у то вријеме, почетком тринаестога вијека, Бољанова црква, због већ поменутог убиства, није била у функцији. Нову, овога пута засигурно манастирску цркву, са околним помоћним зградама, саградио је 1233. године, по благослову Св. Саве Немањића, епископ зетски Иларион, о чему унеколико говоре и Врањинске повеље из 13. вијека. Иначе, манастир Св. Николе је по народном предању саграђен на личној земљи Св. Симеона Немање, о чему свједочи старо народно предање очувано и до данас у Орахову. Оно каже, да је Св. Немања, отац Св. Саве, једном приликом ходио Ораховачком котлином са својим великашима, који су задивљени плодношћу и љепотом овог краја замолили Светога да им поклони бар један дио ове благословене земље. Иако му је било веома тешко, Немања им је због њихових заслуга ипак поклонио дио своје дједовине. За вријеме турског ропства, манастир је наставио да живи, мада у доста отежаним условима. Иако је, поред велике и плодне земље, у то доба имао и млин на Ораховачкој ријеци, због сталних турских зулума и самовласти локалних агарјанских великаша, обитељ Св. Николе није могла живјети без честих опасности које су пријетиле од охолог завојевача. Турци су, највјероватније крајем 16. вијека, ипак срушили манастир. Обновљен је средином 17. вијека, а како и данас пише испод фреске Успенија Пресвете Богородице, фрескописан је 1663. године, за вријеме митрополита Руфима Бољевића и игумана манастира Василија Његуша. Година живописања цркве је  поуздани доказ да је још у седмој деценији 17. вијека Орахово било активан манастир.Ово је јединствен примјер код свих манастира Зетске Свете Горе, да је један фрескопис у тој мјери сачуван, али његово стање данас захтијева хитну заштиту.

Као угледни манастир још од старих времена, он је вјековима био и средиште отпора турском завојевачу, а у њему је почетком 18. вијека збор локалних главара донио и знамениту одлуку о истрази потурица у Црмничкој нахији.

Манастир Св. Николе је до половине 19. вијека имао огромну земљу у Ораховачком пољу, али је због негативних посљедица разграничења Црне Горе са Аустријом, за вријеме владавине Петра Другог Петровића Његоша, владика црногорски поклонио навећи дио земље породицама које су овим разграничењем биле погођене. Од тада је манастир замро, и у њему убрзо више није било монаха, али је народ овог краја непрекинуто памтио и одржавао аманет Његошев, да на дан манастирске славе, Пренос Моштију Св. Николе (22. мај по новом календару),  помаже ову светињу.

По благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, отпочела је 2002. године, обнова древног манастира Св. Николе.

Манастирска здања

Комплекс манастира Орахово се састоји из двије цркве, настале у различитим временским раздобљима, и зграде конака. Старија, мања црква, лоцирана сјеверно уз ниски оградни зид, посвећена je Светом Јовану Крститељу.

Данас је активна само млађа црква Светог Николе.

Свете  мошти

Као реликвија од непроцјењиве вриједности за читав хришћански свијет, у манастиру се налази дио моштију Св. Јована Крститеља, који се чува у прелијепо израђеном медаљону од сребра и позлате са грчким натписом на полеђини који каже: „Ово је Славнога Пророка, Претече и Крститеља Јована“

 

МАНАСТИР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ДОЊЕ БРЧЕЛЕ

81305 Вирпазар; тел. 020/712-187, 068/488-604, e-пошта: nikon.1974@yahoo.com

Настојатељ: јеромонах мр Никон Кокотовић (рођен 25. 05.1974. у Никшићу. Дипломирао на Економском факултету у Подгорици 2000. Дипломирао на Богословском факултету у Фочи 2011. Завршио мастер студије 2014. Замонашен 22.10.2004. у манастиру Морачник на Скадарском језеру. Рукоположен је у чим јерођакона на Благовијести 2007. у манастиру Бешка, а за јеромонаха од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 2011 . Постављен за настојатеља у фебруару 2013).

Манастир

У литератури се најчешће наводи да је манастир подигнут у 14. или 15. вијеку. По народном предању храм Светог Николе подигла је Јелена Балшић, кћерка Светог кнеза Лазара, почетком 15. вијека. Током историје био је духовни, политички и културни центар Црне Горе. Такође је третиран и као саборна црква Црмничке нахије. Поред тога, овај манастир је био и просвјетни центар ове области, тако да је  Његош овдје основао прву сеоску осмогодишњу школу. Оно што је од посебног значаја јесте да је у овом манастиру неколико година боравио Шћепан Мали, као господар Црне Горе, тако да се може рећи да је ту једно вријеме била и црногорска престоница. Историчари свједоче да је Шћепан Мали овдје убијен и сахрањен. Оно у чему нема разлике, код разних аутора, је предање да је у њему сахрањен лажни цар Шћепан Мали и чињеница да је храм 1861. г. обновио  књаз Никола I Петровић Његош.

Манастирска здања

Манастирски комплекс  у свом саставу има сљедећа здања: Храм Светог Николе, остатке манастирског конака и старе школе при храму, двије своје капеле; једну у врх Ораховске равнице, а другу у планини Тројици, трпезарију, зграду некадашње нове школе и привремени монтажни објекат за становање монашког братства.

 

МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – КОМ

81253 Ријека Црнојевића, тел. 068/227-449

Настојатељ: монах Филип Кликовац (рођен 18. јануара 1979. г. у Подгорици, завршио Средњу техничку школу – металуршки смјер у Подгорици 1998.г. Замонашен од стране архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића на Петровдан у Цетињском манастиру 2009. г. Постављен за настојатеља 1. августа 2011.г.).

Манастир

Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у близини Жабљака Црнојевића на огранку Андријске горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. Мјесто на коме се манастир налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Острво је кршевито и непогодно за живот.

Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко након Превлаке, Будве, Крајине и Врањине, било сједиште Зетске митрополије. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Скадарском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве, посвећене Успењу Пресвете Богородице, и данас су гробови Ђурђа, Љеша, Стафана и Маре (сестре Скендербегове, пређашњег Станише) Црнојевић.

Падом Жабљака 1478. године Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже му сва имања која су некада припадала Кому.

Око 1520. манастир је опет активан, да би у XVIII  вијеку скоро запустио. Тек средином наредног вијека у њему је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали зборови Цеклињана. Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, Његош је на Кому произведен за архимандрита од стране призренског митрополита у зиму 1831. године.

Манастир је дуго времена био запуштен. Осамдесетих година  двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака.

Доласком оца Серафима Барадела са братијом на Скадарско језеро 1998. године, почела је обнова свих манастирских садржаја, која је  посебно напредовала доласком доскорашњег старјешина манастира игумана Хризостома Нешића.

Митрополит црногорско-приморски  Амфилохије служио је у манастиру на Кому  2. октобра 2005. године Свету Архијерејску Литургију, током које је освештао манастирски звоник  и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења.

Манастирска здања

Храм

Манастирска црква Успења Пресвете Богородице је једноставна једнобродна грађевина, која средином XV вијека добија бочне параклисе и пространи дрвени тријем који их обухвата. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава Зетске Свете Горе у којој су се сачувале  фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470, а потом осамдесетих година XVI вијека. Године 1988. извршена је дјелимична (превентивна) конзервација живописа, како оног из 1470. године у параклису, тако и живописа из друге половине XVI вијека у наосу цркве и на западној фасади.

У цркви постоји надгробна плоча Љеша Црнојевића који се упокојио 1422. године.

Конак

Комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења. Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стијени. Манастир је био опасан зидом и имао двије капије.

Конак је као и читав манастир дуго времена био запуштен све до 1998. године,  када почиње обнова конака и доградња економских објеката неопходних за живот манастира.

 

 

МАНАСТИР СВ. ГЕОРГИЈА –  КОСМАЧ

81304 Голубовци,Острво Космач на Скадарском језеру, тел. 067/222-011, e-mail: oadzic55@gmail.com

Настојатељ: монах Серафим Гранић (рођен 16. августа 1969. г. у Шапцу. Завршио Средњу техничку школу – машински смјер у Београду 1986.г. Замонашен у манастиру Острог 1998. г. Постављен за настојатеља 24. новембра 2012.г.).

Манастир

Манастир Светог Георгија налази се на острвцету Космач, површине око 4 км2, прекривеном ловором,  на северозападном дијелу Скадарског језера, познатом као Горње Мало Блато. У сусједству је и вјероватно у историјској вези са манастирима Сињац и Гољемади у Љешанској нахији.

Предање везује настанак манастира за 14. стољеће и Вукашина Мрњавчевића, који се по њему вјенчао у овом манастиру са Јевросимом,  мајком Kраљевића Марка. Од тада је остао свети обичај да се мјештани овдје вјенчавају, и то је био посебан благослов Божји. Вјероватно зато и што је овдје било доста ловора, па су се за ту прилику правили и ловорови вијенци.

Манастир је запустио у првој половини XVI вијека и поновно обновљен почетком XVIII вијека. Крајем истог вијека је разрушен у неком од бројних похода турске војске на Црну Гору.

Био је метох Цетињског манастира и функционисао је у 19. вијеку. Постоје подаци да су капетани Љешанске нахије тражили од митрополита Митрофана Бана да беру ловор. За то су давали надокнаду Цетињском манастиру. У сваком случају већ у 20. вијеку је запустио.  Поред манастира се налази једно старо опустјело село Бољесестра, које је вјероватно због неке болести изумрло. Остало је гробље, зидине храма и велики извори воде за које се сматра да су најбогатији на Скадарском језеру.

Почетком 2000. године покренуто је питaње обнове манастира на  Космачу. На манастирским темељима је служено неколико пута, а од 2002. године  почело се са чишћењем приступног терена на острву јер је било све зарасло а црква обрушена.

Обнова манастира Космача почела је фебруара 2004, а интезивирана 2006. године.

Митрополит црногорско-приморски  Амфилохије освештао је 3. маја 2009. године обновљени храм Светог Великомученика Георгија на Космачу  и у њему служио Свету Архијерејску Литургију, што је означило почетак новог живота манастира.

Манастир Светог Георгија на Космачу је метох Цетињског манастира.

Манастирска здања

Храм Светог Великомученика Георгија

Храм Светог Великомученика Георгија је једнобродна камена црква са припратом  и има пиластре који су очигледно некада носили куполу. Иако је била разрушена, она је носила трагове прерада али и обнова, од којих је посљедња била изгледа почетком 20. вијека.

Црква је обновљена тесаним каменом,  а њена унутрашњост је живописана. Приликом  освештавања обновљеног храма Светог Великомученика Георгија на Космачу 3. маја 2009. године, Митрополит Амфилохије је у току освећења у жртвеник храма  положио дио моштију момишићких мученика и обавио саборно крштење и саборно вјенчање, које ће постати традиционални дио богослужења на овом острву. Тог дана је отац Хризостом, игуман манастира Ком,  који је највише заслужан за обнову храма произведен у чин архимандрита.

На заравни наспрам западног зида цркве подигнут је звоник са крстом са тролисним завршецима, од кованог гвожђа.

Остаци цркве Светих бесребреника Кира и Јована

Манастир у свом саставу има остатке  цркве посвећен Светим бесребреницима Киру и Јовану, које се налази у мјесту Скупо на обали Скадарског језера, преко пута манастира Космач.

На том мјесту постоје остаци древнога храма за који се не зна коме је посвећен, а који по мјесном предању датира из времена зетскога обласног господара Ивана Црнојевића.

Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски др Амфилохије служио је 11. јула 2015. г. са свештенством Свету службу Божију на остацима храма. Том приликом дао је благослов да се храм обнавља, да буде једно од здања манастира Космач и да буде посвећен Светим бесребреницима Киру и Јовану, будући да је Црква тог дана славила  празник преноса њихових моштију, јер се не зна се коме је храм раније био посвећен.

Конак

Постојали су само трагови конака и манастирског комплекса, који су као и храм били потпуно обрасли бујном вегетацијом.

Манастирски конаци и остали дио комплекса нијесу још почели да се обнављају.

 

 

 

МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ДАЈБАБЕ

81000 Подгорица; тел. 069/811-938 и 069/333-065 manastir.dajbabe@mail.ru, веб: www.dajbabe.orghttps://www.facebook.com/Manastir-Dajbabe-161896307474918/

Настојатељ: архимандрит мр Данило Ишматов (рођен 07. 05. 1962. у Ижјеску. Дипломирао на Академији умјетности у Москви 1990. г. и на Православном Универзитету Св. Јована Богослова у Москви 2004. г. Магистрирао на Богословском факултету у Београду 2008. г.  Замонашен у Даниловском манастиру у Москви 1995. г. Рукоположен за јерођакона 1993. г. а за јеромонаха 1994. г. Одликован звањем игумана Белогорског манастира у Перму 1996. г. Одликован звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у храму Св. Ђорђа у Подгорици 2014. г. Постављен за настојатеља  манастира Дајбабе 2013. г.)

Братство: монах Симеон Ерић и Пантелејмон Аџинџал

Искушеници: ђакон Димитрије Захаров и Александар Андесилић

Манастир

Манастир је основао монах Симеон Поповић, 1897. године, кратко вријеме послије ослобођења Подгорице од Турака. Према његовом писању манастир је подигао на мјесту гдје је један дјечак из Зете, чобанин Петко Ивезић (потоњи јеромонах Платон ) имао чудесно виђење. На том дијелу Дајбабске горе постојало је неко старије култно мјесто, о чему је старац Симеон оставио запис.

Подземни дом Царице Небеске, како га назива преподобни Симеон, манастир Дајбабе, посвећен празнику Успења Пресвете Богородице, налази се на обронцима Дајбабске горе, недалеко од Подгорице.

Манастир је откривен 1895. године чудесним виђењем зетског чобанчета Петка Ивезића из села Дајбаба. Док је чувао овце на Дабабској гори јавио му се светитељ са штапом у руци говорећи му да је он свети, ученик једнога Светога што је живио прије Косова, кога су Турци закопали, да је био владика овога мјеста и хоће да му ту сагради манастир. Још му је рекао да се његове мошти налазе негдје у околини светиње, али се неће наћи док се сво српско не ослободи. Свети, који му се јавио, савјетује га да пође пут манастира гдје има братије и да им исприча своје виђење и да онда дођу и открију светињу.

Млади чобанин Петко полази пут манастира Острога и тамо налази, тада ученог Јеромонаха Симеона, родом са Цетиња, који је завршио Семинарију и Духовну академију у Кијеву, затим студије философије на Сорбони у Паризу, те једно вријеме проводи у Женеви. Њему чобанин Петко прича своје виђење. Чудесно виђење које је чуо преподобни Симеон потакло га је да пође пут Дајбабске горе. Дошавши узе у најам неколико тамошњих сељака и отпочеше са копањем. Како је вријеме одмицало откривали су светињу тачно онако како је чобанин Петко описао у своме виђењу, који је касније био ученик преподобнога Симеона. Била је то пећина у облику крста, каквом је данас срећемо. По мишљењу преподобнога Симеона, ријеч је о старој светињи која је од стране Турака намјеравана да буде уништена, али је Божји промисао сачувао од потпуног уништења.

Након завршетка ископавања и градње, црква је била спремна за освећење. Свети Симеон увиђајући да је то пут Божји, на који је призван, одлучи да остане у овој светињи и затражи од црквених и државних власти да се изврши освећење цркве. То и би учињено 22. децембра 1897. године. Једна светиња је била откривена и сачувана од заборава, а друга је почела да живи и свједочи свијету Васкрслог Христа. Убрзо се прочуло за ову светињу и благовјерни народ је са свих страна долазио да јој се поклони. Личност преподобног Симеона, његова нелицемјерна љубав, молитвени живот и дар прозорљивости који је стекао, били су увијек у служби онима којима је било најпотребније. Свима се обраћа једнако и свакоме даје једнако потребне духовне савјете и молитвена заступништва. Свети владика Николај га је назвао „светим монахом“, а преподобни ава Јустин Поповић након сусрета са светим старцем љета 1937. записује сљедеће: удостојио сам се сладосног лицезренија великог српског Аве – оца Симеона, прослављајући га равночесно са Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињски, Светим Стефаном Пиперским. У прољсће, 01. априла 1941. године предвиђајући страдања у предстојећем рату свети старац се упокојио. Сахрањен је у гробу у пећини, који је себи за живота припремио. Након блаженог упокојења народ је почео да долази да се поклони светом и преподобноме старцу и манастир Дајбабе постаје мјесто поклоњења.

Иако манастир постоји нешто више од једног вијека, успио је да заживи као мјесто одакле зрачи непомућена религиозност његовог творца, старца Симеона Поповића.

У прољеће 5. марта 1996. године поводом 55. годишњице извршен је пренос светих моштију преподобнога Старца. Пренос је извршио високопреосвећени митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Мошти су постављене у нови кивот и налазе се у цркви у којој је служио за вријеме свога живота. Након преноса моштију све је већи број оних који посјећују светињу и који се клањају Светом Старцу. Њихова вјера и свето заступништво преподобнога Симеона разлог су томе што се свакодневно у манастиру догађају чудесна исцјељења.

На засиједању 29. априла 2010. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве једногласно је усвојио предлог надлежног епархијског архијереја митрополита Амфилохија Радовића и унио у Диптих светих Православне Цркве име Симеона Поповића, настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице (1854-1941), од тада преподобног Симеона Дајбабског. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у  недјељу, 2. маја 2010. године, у Храму Светога Саве на Врачару у Београду. Литургијски спомен преподобног Симеона празнује се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).

Манастирска здања

Храм Успења Пресвете Богородице

Старац Симеон, као руски ђак, био је импресиониран житијама испосника, а и пећинском црквицом манастира Острога, гдје је провео шест година као монах. Пошто је продао имовину на Цетињу, Симеон Поповић је започео да реализује своју замисао. Минирањем је проширио природну пећину у облику крста, коју је намијенио за манастирску цркву. Радови су трајали читаву годину н на крају се формирао издужен простор пећинског храма. У овом послу људска интервенција је била, тако рећи, минимална. Функционални дјелови цркве стварали су се на природним удубљењима и испупчењима. Радови су били завршени 1897. године, када је освећен манастир у славу Успења  Пресвете Богородице.

Пећинска црквица је неправилне основе. Дугачка је 21,5 м а просјечно широка око 2,5 м. На мјестима гдје су пећинске неравнине и сувише штрчале, извршено је малтерисање зидова. У средишњем дијелу брода, уз сјеверни зид, налази се гроб старца Симеона. Од главног црквеног брода рачвају се неколика бочна крака, који формирају параклисе – капеле. Најпространије је проширење са јужне стране на нижем нивоу, гдје је старац Симеон читао молитве за оздрављење. Током времена манастир је постао чувен и како се повећавао број вјерника, наметнула се потреба да се направи надстрешница испред пећинске цркве. Од прилога саграђен је 1908. године пространи тријем са два звоника. Заправо, овај тријем, заједно са зградама конака, једина је видљива партија манастира.

Старац Симеон је у Дајбабама провео остатак живота, све до смрти 1941. године. За то вријеме помагао је народу и радио на украшавању своје задужбине. Иако без формалног ликовног образовања, он је исликао комплетну унутрашњост црквице. Како основа храма има неправилан облик, тако и њена декорација није могла слиједити уобичајени иконографски распоред. Ограничен пећинским простором, старац Симеон је, углавном, исликао ликове светих отаца, испосника, пророка, али и домаћих светитеља, као на примјер Св. Петра Цетињског. У сводним партијама је дао представу Христа и Богородице у медаљонима. Није тешко уочити да сликарство самоуког старца Симеона зрачи људском једноставношћу и да је инспирисано најискренијим монашким побудама. Влажење пећинске црквице и дим од свијећа, допринијели су да је сликарство старца Симеона веома угрожено.

Манастирску цркву, поред фрескописа који је дјело руку преподобнога Старца, такође, краси неколико икона насликаних кистом преподобнога Симеона, руска плаштаница из X вијека, вриједна икона Богородице Јерусалимске и друге вриједне светиње.

Конаци

Конак старца Симеона је постојао до земљотреса 1979. године. На темељу конака који је устројио преподобни старац Симеон подигнут је нови конак површине око 300 м2.

 

МАНАСТИР – ЛАВРА СВ. СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ

81000 Подгорица, Подград; тел. 067/826-603

Настојатељ: игуман Игњатије Мијовић (рођен 22.04.1979. г. у Подгорици. Завршио електротехничку школу у Подгорици, студира Академију за умјетност и консервацију при Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, замонашен 02.01.2008. г. у манастиру Стањевићи. Рукоположен за јерођакона 3. маја 2012. у Доњем манастиру Острог, а за јеромонаха на Његушима 6. маја 2012. Одликован звањем игумана од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 02.09.2015. г. Једно вријеме био је настојатељ манастира Рођења Пресвете Богородице у Брскуту . Постављен за настојатеља  манастира – Лавра Св. Симеона Мироточивог 21. фебруара 2015.)

Братство: монаси Натанаило Крушчић и Нектарије Милошевић

Кроз Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици васкрсао је и манастир – Лавра са храмом Светог Симеона Мироточивог, Дом патријарха Гаврила Дожића и Духовни центар на ушћу Рибнице у Морачу, у Старој вароши, на мјесту некадашњег Немањиног града.  Од 1474. године када је Мехмед II Освајач освојио и Цариград и Рибницу, данашњу Подгорицу, он је направио тврђаву Депедоген од онога што је ту постојало од другога вијека прије Христа, па редом до Светога Симеона. Од тада, Турци су овдје владали као окупатори све до Берлинског конгреса (1878) када је Црна Гора, поред осталих градова добила и Подгорицу, у коју је црногорска војска ушла на Савин дан, 27. јануара 1879. године. У данашње вријеме Немањин град  је поново почео да васкрсава светом литијом Светог Симеона и обновом манастир – Лавра са храмом који потиче највјероватније из XV вијека.

 У Подгорици је 21. фебруара 2015. одржана традиционални Светосимеоновски сабор којим Митрополија црногорско-приморска сваке године завршава спомен на родоначелника светородне лозе Немањића Стефана Немању, потоњег Светог Симеона Мироточивог. Свету службу у Саборном храму Христовог Васкрсења служио је архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије са шесторицом епископа наше помјесне Цркве – бихаћко-петровачким Атанасијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, полошко-кумановским Јоакимом, брегалничким Марком, нишким Јованом и пакрачко-славонским Јованом, и многобројним свештенством. Након Литургије улицама Подгорице је прошла Светосимеоновска литија, предвођена архијерејима и свештенством. На Немањином граду, на ушћу Рибнице у Морачу, благосиљан је славски колач и одржана духовна академија.

Потом је на Немањином граду, обављено освећење катакомбне црквицe  манастира – Лавре Светог Симеона Мироточивог и Духовнoг центра.

Данас у оквиру манастира – Лавре Св. Симеона Мироточивог на Немањином граду имамо обновљени храм Св. Симеона Мироточивог, конак са Духовним центром, Дом Патријарха Гаврила Дожића, као и метох у мјесту Брскут, са храмом  Рођења Пресвете Богородице и конаком чија је обнова у току. Манастир – Лавра Св. Симеона Мироточивог на Немањином граду у будућности ће служити и као зимска резиденција митрополита црногорско – приморских.

У манастирској порти се налази и споменик Стефану Немањи – Преподобном Симеону Мироточивом, постављен у марту 2018. године, рад вајара проф. Миодрага Живковића.

 

 

МАНАСТИР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ЈЕРУСАЛИМСКЕ- РЕЧИНЕ, КОЛАШИН

81210 Колашин, Речине, тел. 067/103-435

Игуман: архимандрит Јоил Булатовић (рођен 9. јула 1940. г. у Речинама код Колашина. Завршио Вишу педагошку школу у Цетињу. Замонашен у чин мале схиме 27. априла 1991. г. Рукоположен за јерођакона 28. јула 1991. г. а за јеромонаха 13. децембра 1991 г. у манастиру Острог. Одликован звањем игумана 17. августа 2003 г. а звањем архимандрита од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. 20. августа 2005. г.  За настојатеља манастира Пресвете Богородице Јерусалимске постављен 10. јуна 2009. г).

Братство: јеромонах Козма Митровић, монаси Пахомије Ранђеловић, Теодор Вукша, Илија Видовић

Искушеници: Александар Шкорић и Милан Чејовић.

Манастир

Манастир Пресвете Богородице Јерусалимске је новоосновани манастир у мјесту Речине код  Колашина, који је изникао из манастира Св. Кирила и Методија у Ћириловцу код Колашина, трудом великог неимара архимандрита Јоила Булатовића.

Манастирска здања

Новоосновани манастир Пресвете Богородице Јерусалимске у свом саставу има сљедећа здања:

Храм Пресвете Богородице Јерусалимске

Темељи храма посвећеног Пресветој Богородици, и то њеној Чудотворној икони Јерусалимској, освећени су 24. јула 2007. године. Трудом настојатеља манастира архимандрита Јоила Булатовића и градских власти Колашина, на челу са предсједником СО Колашин Милетом Булатовићем, темељи нове цркве су изливени на древном зборном мјесту овог краја. Дана 25. октобр 2008. године архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски  Амфилохије освештао је новосаграђени храм посвећен Пресветој Богородици Јерусалимској и у њему служио Свету Службу Божију.

Храм Преображења Господњег

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије положио је 26. септембра 2003. камен темељац будућег храма Преображења Господњег на планини Кључ, једном од највиших врхова планине Бјеласице на висини од 2000 метара, и благословио да се то мјесто назива и Кључки Тавор, према гори на којој се преобразио Господ Исус Христос. Дана 20. августа 2005. године на Кључком Тавору митрополит црногорско-приморски  Амфилохије, уз саслужење више архијереја наше помјесне Цркве и молитвено учешће великог броја вјерника из разних крајева Црне Горе, освештао је новосаграђену цркву Преображења Господњег, вјерну копију ловћенске цркве Светог Петра Цетињског коју су са Његошевом гробницом комунистичке власти 1972. године порушили и на њено мјесто саградили пагански маузолеј. Током Свете Литургије игуман Манастира Ћириловац отац Јоил, који је и ктитор новосаграђене цркве, по угледу на срушену цркву на Ловћену, произведен је у чин архимандрита.

Параклис посвећен Светом пророку Јоилу

У новооснованом мушком манастиру Пресвете Богородице Јерусалимске поред храма Пресвете Богородице Јерусалимске и  храма Преображења Господњег на планини Кључки Тавор подигнут је и параклис посвећен Светом пророку Јоилу који је освећен 18. августа 2013. г.

Конак

У непосредној близини храма  Пресвете Богородице Јерусалимске налази се новосаграђени конак за братство манастира.

 

Pin It on Pinterest

Share This