Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 13. септембра, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Светог архангела Михаила – Васовој цркви на Ножици, код Лијеве Ријеке, поводом завјетне славе Васојевића, празника Преноса моштију Светог Александра Невског и 30 година од обнове ове светиње.
Саслуживали су протојереј Анђелко Боричић, јереј Милош Лучић и ђакон Огњен Боричић, уз молитвено учешће вјерног народ.
На крају Свете службе Божије благосиљан је и преломљен славски колач.
Митрополит Јоаникије: Жртва Светих јасеновачких мученика нас опомиње да љубимо једни друге
Честитајући празник Преноса моштију Светог Александра Невског, кога Васојевићи славе као завјетну славу од половине 18. вијека када су његовим заступништвом однијели побједу над надмоћном турском војском која је напала Лијеву Ријеку, Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је подсјетио да у овај недјељни дан празнујемо и Сабор свих српских просветитеља и учитеља, од Светога Саве и Светога Арсенија, до Светога Василија Острошкога и Петра Цетињскога, Светога владике Николаја Охридског и Жичког, свих оних који су Богу угодили својим врлинским животом и својом светом службом, који су проповједали реч Божију и свједочили свету вјеру православну и дјелом и ријечју.
„Данас, заједно са Светим Александром Невским помињемо и Свете јасеновачке мученике. Велики празник. Велика жртва која се претворила у славу. И Свети Александар Невски, као и српски просветитељи и учитељи који су се трудили да се испуне прије свега вјером Божијом, да се надахну светињом, он се као владар руске земље прво испунио божанским врлинама. И задобио својом љубављу благодат Пресветога Духа и мудрост Божију, те је водио народ руски и приводио га Христу Господу, градио велике храмове – просвећивао свој народ“, бесједио је Владика Јоаникије.
По његовим ријечима ако би Светог Александра Невског могли упоредити с неким у нашем роду, то је Свети Симеон Мироточиви: „По много чему су слични, иако је Свети Симеон поживио дуги низ година и деценија, а Свети Александар Невски много мање. Међутим, обојица су водили народ, приводили Христу Господу, војевали за слободу свога народа и за утврђење свога отачаства, и за његово обједињење. А на крају и један и други примили су монашки чин да послуже Господу у својим последњим данима живота.“
Говорећи о овом великом Божијем угоднику, Архиепископ цетињски је казао да је Александар Невски био непобједиви војсковођа и ратник, који је побједио Швеђане, западне крсташе, те да није чудо што некако налазимо неку везу између њега и мученика јасеновачких, које данас прослављамо.
„Западни крсташи су тада хтјели да покоре велику Русију и да покушају да је разједине, да је расцјепкају, па онда да је заузму. И успјели би у томе сигурно, него је Бог дао Светога Александра Невскога, човјека пунога вјере који је имао тај ауторитет да обједини руски народ и руске великаше, па је побједио и Швеђане и папске крсташе, и утврдио своју државу. Међутим, то зло са тим није искоријењено. Западни крсташи су кренули у нови поход под другим именом, али са истом намјером и на нашу отаџбину у току и Првог и Другог свјетског рата, али и на велику Русију. И богами, како год било, да не би велике Русије — зло би било. Коме припада та слава и част за сламање нацизма? Русији! Али припада и нама, и ми смо се борили, мада смо се били разјединили, али смо били против те безбожне, крвожедне, крсташке идеологије“, подсјетио је Високопреосвећени Митрополит.
У наставку је посебно нагласио велико страдање нашег народа, велику жртву коју смо прињели као народ због своје вјере, а коју је Бог примио, истакавши Свете јасеновачке новомученике Божије угоднике:
„Та жртва нас, браћо и сестре, призива да се објединимо што више, да будемо сложни, вјерни, да будемо народ Завјета Божијега, Косовскога завјета, да будемо вјерни Светоме Сави и Светоме кнезу Лазару. И да нас жртва Светих јасеновачких мученика стално опомиње да се не дијелимо, да љубимо једни друге, да имамо што више братске љубави и слоге међу нама. И када прослављамо свете Божије угоднике, а нарочито свете мученике, никада немамо тај порив да позивамо на освету или на било какво зло, него на измирење, и на очишћење, и на просветљење. Јер знамо да је у јединству и у међусобној љубави и слози наша снага, и ту је наш опстанак, и ту је наша и садашњост и будућност, ако Бог да. Нека је срећна ова слава и ово дивно сабрање, које није само васојевићко – јер овдје увијек има и гостију из других племена и крајева. Ко год дође, добро је дошао! Такав је српски обичај, ако славимо — да желимо да нам дођу и гости, да су нам добродошли, и да их лијепо дочекамо и да им укажемо мјесто и поштовање свако.“
На крају свог архипастирског слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је благословио и заблагодарио домаћинима овогодишњег славља г. Данилу Којићу и братству Којић, као и кумовима за следећу годину г. Ивану Радевићу из Берана и г. Жељку Ћулафићу из Андријевице: „Нека буде срећно и благословено, господине домаћине, предајте дио колача. Нека буде благословено, дај Боже и следеће године да се овако лијепо саберемо. Срећно и на многа и блага љета! Амин.“
Васова црква – мјесто гдје се спајају вјера, памћење, страдање, отпор и завјет
Потом се присутнима обратио г. Зоран Лакушић који је нагласио да је овогодишња прослава завјетне славе посебна, јер се навршава 30 година од када је, 1996. године, започет велики подухват обнове Цркве Светог архангела Михаила на Ножици. Подсјетио је да Васова црква носи памћење много старије од нас, а да се један од најранијих доступних записа налази у часопису Братство из 1892. године.
„У њему је записано предање да је послије спора са братоножићким војводом Пејом Станојевим, турска војска продрла у Лијеву Ријеку, која је попаљена. Турска војска стигла је до Ножице и тада је запаљена и Васова црква. Али ту се прича не завршава. Лијеворечани су организовали отпор, као вође помињу се Вук Брајотић и Вук Маринковић. Према предању и записима о Васојевићима, тај бој одиграо се 1658. године. Запис каже да су Васојевићи ударили на Турке 30. августа по старом календару, на дан Светог Александра Невског. Турска војска је разбијена и потиснута из Лијеве Ријеке. И управо због те побједе, каже овај извор, Свети Александар Невски узет је као завјетна слава Васојевића. Зато се ми данас не окупљамо овдје само ради једног датума. Окупљамо се на мјесту гдје се спајају вјера, памћење, страдање, отпор и завјет“, нагласио је Лакушић.
Од времена када је стара црква страдала, како је казао, немамо запис да је била обнављана прије 1996. године, па је зато 1996. година веома битна. Тада је, са благословом Митрополита Амфилохија, формиран Црквени одбор за обнову и изградњу Васове цркве, који је преузео велику обавезу да обнови светињу која је вјековима живјела у памћењу Васојевића:
„Имао сам част и велику одговорност да будем секретар тог Црквеног одбора. За мене то није била само функција. То је била обавеза према прецима. И обавеза према онима који ће доћи послије нас. Црквени одбор је окупио људе који су имали исти циљ: да се пронађу стари темељи, да се обнови храм, да се око њега поново окупе Васојевићи. “
Даље се присјетио дана када су уочи празника Светог Василија Острошког, 11. маја 1996. године, чланови Црквеног одбора, почели својим рукама да откопавају старе темеље цркве.
„Свједоци тог догађаја су и данас овдје присутни чланови Црквеног одбора: Момо Аџић и Миомир Којић. Хтјели смо да тај посао ураде управо Васови потомци. Да руке потомака открију темеље које су оставили преци. И управо док смо откопавали старе темеље, наишли смо на Васов гроб. Оно о чему се вјековима говорило, што је било записано у књигама и што се преносило са кољена на кољено, било је пред нама. Пред нама су били темељи старе цркве, а крај њих гроб за који је вјековно предање говорило да је гроб родоначелника Васа. Као да су се у једном тренутку спојили вјекови. Васови потомци откопали су темеље старе цркве и ту нашли гроб свог родоначелника. То је био тренутак који је читавом подухвату дао још већи смисао. Јер више нисмо обнављали само зидове, обнављали смо везу са нашим почетком“, бесједио је Лакушић.
Данас Васове кости почивају крај старих темеља унутар ове цркве и зато ово мјесто, нагласио је, за нас има посебну духовну и историјску вриједност: „Васова црква је духовна вертикала Васојевића. Непун мјесец након откопавања старих темеља, 9. јуна 1996. године, освештани су темељи обновљене Васове цркве. Био је то велики дан и за Црквени одбор и за све Васојевиће. Оно што је Одбор започео са благословом Митрополита Амфилохија, добило је и свој чврсти темељ. Од тог дана на старим темељима почео је да расте нови храм. Са сваким каменом расло је и васојевићко јединство. Свако је дао колико је могао: неко рад, неко прилог, неко помоћ, неко добру ријеч. А Црквени одбор је имао обавезу да све то повеже и да започето дјело доведе до краја. Зато данас, послије 30 година, посебну захвалност дугујемо члановима Црквеног одбора за обнову и изградњу Васове цркве, свим приложницима и свима који су дали део себе у њену обнову.“
Наглашавајући да блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, чијим је благословом Одбор и кренуо у овај подухват, припада посебно мјесто у свему томе, захвалио је на доласку и љубави Митрополиту Јоаникију, истаквши да се тиме духовна нит ове светиње наставља.
„Браћо и сестре, када данас погледам Васову цркву као некадашњи секретар Црквеног одбора, пред очима ми је 1996. година: чланови Одбора, откопавање темеља, Васов гроб, освештање темеља и велика вјера да ће на овом мјесту поново стајати храм достојан наших предака. Данас знамо да та вјера није била узалудна. Наша генерација је обновила храм. Нове генерације треба да сачувају завјет, да знају ко је започео обнову, да знају шта је урадио Црквени одбор, да знају како је откривен Васов гроб и гдје су им коријени. И да једног дана својим потомцима кажу: Ово смо добили од предака, а ми смо знали да то сачувамо. Нека нам зато ова тридесетогодишњица буде дан захвалности, памћења и новог завјета. Нека нам је срећан велики јубилеј — 30 година од почетка обнове Васове цркве. Нека нам је срећна и благословена завјетна слава, Александровдан. Нека Васова црква траје и окупља Васојевиће и нека дјело започето 1996. године живи у генерацијама које долазе“, поручио је г. Зоран Лакушић.
У име домаћина славе, породице Којић, срдачну добродошлицу сабранима је пожелио г. Данила Којић: „Посебну захвалност дугујемо наша Митрополиту Јоаникију који нас је својим благословом и служењем Свете литургије сабрао и духовно укријепио и исто тако подсјетио на оно што су нам преци оставили: вјеру у Бога, част, љубав према роду и завичају своме. Позивамо вас да сви заједно у миру и слози наставимо данашње славље. Живјели и добро нам дошли!“
Прослава завјетне славе – Александровдан, настављена је уз трпезу љубави.
Весна Девић
Фото: Саша Дедић
