У петнаесту недјељу по Педесетници, када наша Света црква прославља Сабор српских просветитеља и учитеља и Свете мученике јасеновачке, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија. Празнично сабрање протекло је у знаку јеванђелског позива на љубав према Богу и ближњима, уз молитвено сјећање на свете учитеље вјере и страдалнике који су своју вјерност Христу посвједочили мученичким вијенцем.
Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, уз саслужење протојереја-ставрофора Игора Балабана, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
У евхаристијско сабрању учешћа су узели и свештенослужитељи који се ових дана налазе у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске: протојереј-ставрофор Александар Влајковић, старјешина и парох Саборног храма Светог Саве у Бостону, који припада Источноамеричкој епархији Српске православне цркве; протосинђел Нектарије (Тешановић), клирик Источноамеричке епархије при мисији Светог Ћирила и Методија у Конектикату; протојереј-ставрофор Роберт Арида, клирик Православне цркве у Америци из Бостона; и јереј Александар Јурјевич Иванов, настојатељ Храма Светог свештеномученика Харалампија у санктпетербуршком насељу Коваљево.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, сабранима се обратио протојереј-ставрофор Игор Балабан, који је бесједу посветио двијема највећим заповијестима — љубави према Богу и љубави према ближњем, нагласивши њихову нераскидиву повезаност.
Указујући на то да се истинитост наше љубави према Оцу нашем небеском заправо огледа у односу према људима које свакодневно сусрећемо, отац Игор је поручио: „Како да љубимо Оца свога небескога ако мрзимо једни на друге? Можемо, и то је потпуно нормално и људски, да се не слажемо са свим што наш брат или сестра ради и да не кажемо: ‘Амин, браво ти га, одлично, то ти је баш добро што си урадио.’ Није то љубав. Можемо да критикујемо. Можемо да, али без мржње да то радимо, да радимо то без зависти.”
Развијајући ову мисао, прота Игор је упозорио на унутрашњу проблематику коју рађају завист, замјерање и жеља за осветом. Подсјетио је и на борбу Светог Петра Цетињског против освете и одмазде, позивајући на преиспитивање сопственог срца и препознавање свега онога што удаљава од јеванђелске љубави. Отац Игор је притом нагласио да узрастање у љубави захтијева истрајност, смирење и свијест о сопственим слабостима:
„Али као и у свакој љубави, љубав је процес, а не тренутак. Љубав се изграђује, увећава се, умножава се. Не може да се потроши, али може да се увећава. Е, тако и ми љубимо Бога, љубимо ближње своје, идемо корак по корак. Не можемо ми одмах у срце своје и у груди своје да примимо све људе овога свијета. Знамо свако од нас колико је слаб и знамо сви заједно колико смо слаби.”
Пут тог узрастања, објаснио је, започиње исправљањем сопственог живота. Хришћанин је позван да на мјесту на којем се налази свједочи љубав Божију, како би други у његовом животу препознали мир и врлину и сами пожељели да крену тим путем.
Осврћући се на страдање Светих мученика јасеновачких, отац Игор је говорио о тешким питањима која пред човјека постављају размјере људског зла. Одговор на та питања, истакао је, открива се у Христовом обећању да прогоњени нијесу остављени, већ да Господ обећава и даје чврсто поуздање кроз наду и Његово старање о свакој души:
„Сви они су, остављајући свој дом гдје им је била ђедовина, сви они су оставили тај дом, али су се настанили у постојаном, тврдоме граду. У граду у којем не може више ниједна безумна власт или неки безумни појединац да икоме науди, јер тамо царује сам Господ. У томе граду, у небескоме Јерусалиму, само Он царује и само се Његова правда и само се Његов закон поштује.”
У том небеском граду, казао је, пребивају и Јасеновачки и Момишићки мученици, заједно са свим светим страдалницима које Црква прославља. Њихово исповиједање вјере и вјерност Господу јесу постојан темељ молитвеног памћења, које чува истину о страдању и истовремено позива на ослобађање од мржње.
Говорећи о хришћанској одговорности пред тим памћењем, прота Игор је истакао: „Е тако да нам да Господ, иако је то било много ближе и много нам је свјежије, да да Господ да не гајимо мржњу ни према коме, него да се достојанствено, са љубављу, са молитвом сјећамо и Јасеновачких и Пребиловачких и Глинских и Јадовинских и Момишићких и многих других мученика који дадоше главе своје само зато што су били погрешне вјере и погрешне нације, у овом случају православне вјере и припадници српског народа.”
Ријечима о вјери и нацији које су прогонитељи сматрали погрешним, он је указао на безумље мржње због које су невини страдали. Ипак њихова жртва и њихов живот у Христу свједоче да пролазност овога свијета нема посљедњу ријеч над човјеком.
У завршном дијелу бесједе отац Игор је подсјетио да хришћански позив подразумијева служење другима, у сваком занимању и на сваком мјесту одговорности: „Наравно, слуга се може бити и ако си у овоме свијету на некој позицији. Слуга се може бити и ако си предсједник другима. Ако служиш исправно и ако служиш праведно, слуга се може бити и кад си учитељ и професор и наставник. Слуга се може бити и кад си љекар. Слуга се може бити и кад си таксиста. Слуга се може бити и кад радиш било који други посао тако што ћеш његовати у себи ове двије заповијести и ове двије љубави о којима Господ говори. Да љубиш Господа Бога свога и да љубиш ближњега свога.”
Бесједу је закључио молитвом да Господ таквом љубављу украси наша срца и душе и дарује нам снагу да кроз овај тренутно, пролазни живот ходимо љубећи Њега и своје ближње, како бисмо постали достојни житељи вјечнога живота и небеског града у којем царује Бог — Отац, Син и Дух Свети.
На крају Свете службе Божије, као и у свим другим храмовима наше Митрополије, преломљен је славски колач у част и спомен Светих новомученика јасеновачких.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
