МАНАСТИР СВЕТОГ ГЕОРГИЈА – БАЊА
85337 Рисан, тел. 032/371-756, e-пошта: manastirbanja@t-com.me
Настојатељица: игуманија Харитина Петрушевска (рођена 16. 6. 1961. г. у Скопљу. Завршила Филолошки факултет (француски и италијански језик) 1988. г. у Скопљу. Замонашена 8. 3. 1992. г. у манастиру Бања. Одликована звањем игуманије од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 06. 04. 2011.г. Постављена за настојатељицу: 13. 01. 1993.г).
Сестринство:
Монахиње: Григорија Петрушевска, Марта Маринков, Марија Петковска и Рафаила Косарић
Искушенице: Маријана Турковић
Манастир
Манастир Бања подигнут је близу морске обале, између Рисна и Пераста. Народно предање име Бање везује за некадашња римска купатила (бање), која су у земљотресу пропала у море, заједно са античким Рисном.
Манастир је задужбина великог жупана Стефана Немање (Светог Симеона Мироточивог), који га је посветио Светом Георгију Побједоносцу када је „уз његову помоћ изашао из рова на Косовском Пауну“. Његов син Стефан Првовјенчани је поклонио манастиру честицу моштију Светог великомученика Георгија, коју је Свети Сава донио из Никеје са осталим даровима византијског цара и патријарха.
Манастир је порушен од Турака 1654. године приликом Перашког боја. Тада су мошти пренијете у манастир Косијерево, а послије тога у манастир Тврдош. Послије ослобођења Херцег-Новог од Турака донијете су у манастир Савина. Архимандрит Дионисије их враћа у Бању 1913. године.
Манастирска здања:
Због ограничености простора манастирска здања су каскадно поређана у два нивоа. На горњем платоу је храм Светог Георгија Победоносца и гробље, а на доњем су зграде манастирског конака.
МАНАСТИР СВЕТЕ ПАРАСКЕВЕ – БУНОВИЋИ
85338 Морињ, тел. 067/672-863, 067/510-721, e-пошта: svozero@rambler.ru
Настојатељица: игуманија Георгија
Сестринство: монахиња Нектарија
Манастир
Манастир Свете Параскеве, или Свете Петке тј. Свете Текле како су одомаћени називи, налази се на брду Стол надомак парохијалне цркве у Буновићима, на поглед читавом Бококоторском заливу.
Храм је обновљена 2008. г. када је и подигнут звоник који је био порушен за вријеме аустро-угарске окупације 1917. године.
Последњих година је завршена градња конака и помоћних зграда, како би се установио манастир.
Манастирска здања
Храм Свете Параскеве
Црква Свете Параскеве је завјетни храм малих димензија који је саграђен у 17. вијеку, а познато је да је обнављан 1878. године. Неки историчари умјетности је датују у 1400. годину.
Конак
У непосредној близини цркве је подигнут конак на спрат од тесаног камена покривен циглом.
МАНАСТИР РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ПОДЛАСТВА
85318 Ластва Грбаљска; тел. 068/428-974, е-пошта: cerekovic.aleksandra@gmail.com
Настојатељица: игуманија Доротеја Делић, (рођена 14. 10. 1943. г. у селу Прибој код Лопара, Република Српска. Основну школу завршила је у Прибоју 1959. г. У манастиру је од 1967. г. Замонашена је у манастиру Дужи на Велику Госпојину 1969. г. Причисљује се манастиру Подластва 1993. г. Постављена за настојатељицу1999. године).
Намјесница и економ: монахиња Аквилина Черековић, (рођена на Васкрс 1977. у Бања Луци. Завршила је Средњу медицинску школу у Новом Саду 1995. г. гдје је уписала и студије на Медицинском факултету. Монашки постриг је примила у манастиру Бешка 22. 06. 2011. г. Причисљује се манастиру Подластва 27. 09. 2013.г. у својству намјеснице и економа манастира).
Сестринство: монахиње Серафима Степанић и Аполинарија Митровић
Манастир
Манастир Подластва посвећен Рождеству Пресвете Богородице, налази се на рубу Мрчева поља, у близини магистралног пута Будва – Тиват – Котор, на једном узвишењу у селу Ластва по којем је и добио име.
Манастир Подластва је саборно мјесто свих Грбљана, у којем су зборовали, доносили и усвајали најважије вјерске, политичке, устаничке и економске одлуке.
Према народном предању преко овог дијела приморја, боравећи кратко у ластовској цркви, са оближње морске обале упутио се на Свету Гору Свети Сава, први архиепископ српски и оснивач Зетске епископије. Настанак манастира народно предање везује за вријеме цара Душана и 1350. годину. У писаним изворима манастир се први пут помиње 1419. и 1421. као и 1427. год. за коју се везује настанак гласовитог средњевјековног правног акта – Грбаљског Законика који је донијет у Подластву. Народно предање казује и да је на станишту данашњег манастира од најстаријих времена постојао храм.
Манастир Подластва је био и значајан просвјетитељски центар Грбља.
Манастирска здања
Манастирски комплекс, поред храма, има двоспратну зграду – конак, који је са јужне стране спојен са црквом и економске зграде.
МАНАСТИР СВЕТЕ МАТРОНЕ МОСКОВСКЕ
85318 Радановићи, Ковачи; тел. 067/364-354, e-пошта: mansvmatrone@yahoo.com
Настојатељица: монахиња Матрона Николић (рођена је 20.11.1978. године у Београду. Завршила је Филозофски факултет у Београду. Замонашена је 22.08.2009. године на Светог Архиђакона Лаврентија. За настојатељицу манастира постављена је 11.06.2012. године).
Сестринство : монахиње Марија Перић и Јована Никитовић
Искушеница: Љиљана Виденовић
Манастир
Новоосновани манастир Свете Праведне Матроне Московске смјештен је у Бјелошевићима, засеоку доњогрбаљског села Ковачи. Oсобен је по цркви у изградњи, посвећеној Праведној Матрони Московској. На подручју Црне Горе не постоји други храм или манастир посвећен овој светитељки.
Манастир је саграђен на земљишту које је, заједно са својом старом кућом, поклонио Митрополији црногорско – приморској Душан Бајковић из Ковача и његови синови Јово (свештеник) и Данило.
Изградња је отпочела 2006. године. Прије почетка градње, манастир је добио благослов и од Покровског манастира из Москве у којем су похрањене мошти Блажене Матроне.
Освештавање манастира обавио је митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије 6. јула 2008. године.
Унутар манастирског конака налази се параклис посвећен Светом Пророку Амосу и Мученику Виту (који се прослављају 28. јуна), како би се очувала успомена на некадашњи женски манастир Светог пророка Амоса који се налазио у близини кућа породица Костовића и Илића у доњогрбаљском селу Загори. Такође, Свети пророк Амос био је крсно име Светог Цара Лазара Хребељановића, који по сачуваном предању потиче из Грбља.
Митрополит Амфилохије је освештао нови живопис манастирског параклиса на Видовдан 2011. године.
Конак са параклисом је изграђен у византијско – руском стилу.
Свете мошти
У манастиру се чувају честице моштију Светих Бесребреника Козме и Дамјана, Светих Превлачких Мученика, Светог Луке Кримског и Светог Фјодора Ушакова.
МАНАСТИР СВЕТОГ САВЕ – САВИНА ГЛАВИЦА
85318 Радановићи, Главати; тел. 067/464-716, e-пошта: savinaglavica.man@gmail.com
Настојатељица: монахиња Текла Зорић (рођена 20.08.1971. године у Подгорици; Завршила Пољопривредни факултет, одсјек за воћарство и виноградарство; 26.03.2005. замонашена у чин расе и камилавке, а 05.01.2010. године у чин мале схиме, постављена за настојатељицу манастира Св. Ап. Томе – Томић у Браничевској епархији. Прешла у Митрополију црногорско-приморску у 10.02.2013.г. Постављена за настојатељицу манастира Св. Саве на Савиној Главици 15.10.2014.г. о којем се стара од 4.12.2009. године).
Сестринство: монахиња Јелисавета Лакић
Манастир
Према предању на Савиној Главици се налазио од давнина манастир Светог Саве са храмом посвећеним истом свецу. За храм се не зна када је подигнут али судећи према натпису изнад иконостаса који је из 18. вијека, ради се о старијем храму. Садашњи храм посвећен Светом Сави је подигнут на мјесто некадашњег 1874. године и саборни је за петоселицу коју према старој административној подјели чине мјеста: Кримовица, Загора, Ковачи, Главати и Вишњево.
Од Савиндана 2010. године црква са конаком у изградњи постаје манастир Светог Саве
Поред великог народног сабрања на храмовни празник Светог Саве, у овом храму се редовно служи света литургија и на празник Преноса моштију Светог Саве (19. мај).
Манастирска здања
Од објеката манастир има цркву Светог Саве и нови конак.
Свете мошти
У манастиру су похрањене дјелови моштију Светих Мученика пострадалих у манастиру Светог Саве Освећеног и Светих Гламочких Мученика, као и честице моштију: Св. Антонија Великог, Светог Апостола Луке, Светог Серафима Саровског, Старца Јосифа Исихасте….
Драгоцјености у манастиру
Од драгоцјености манастир посједује одежду Св. Петра Цетињског у који је служио у овом храму приликом својих долазака у Грбаљ и пан-камилавку Светог Серафима Роуза.
МАНАСТИР СВЕТОГ ДИМИТРИЈА – ВОЈНИЋ
81315 Свети Стефан; тел. 069/248-516, e-пошта: manastirvojnich@gmail.com, веб: www.manastirvojnich.com
Настојатељица: игуманија Ана Јовческа (рођена 29. 10. 1955. г. у Скопљу. Завршила Философски факултет – Психологију у Скопљу. Замонашена 15. фебруара 1996. г. Постављена за настојатељицу 22. јуна 2004. г).
Сестринство: монахиња Пелагија Радевић
Манастир
Манастир Светог Димитрија налази се планинском залеђу Паштровића, у селу Војнићи, недалеко од Дуљева, познат у народу као манастир Светог Митра. У историјским изворима нема прецизних података постанак манастира, нити вријеме када је запустио. Претпоставља се да је старији од оближњег Дуљева. Народно предање помиње два момка која су чувала стоку манастира Светог Димитрија од којих потиче братство Војнића. Они су оснивачи истоименог засеока, који припада селу Дабковићи и братству Митровића. Предање овај догађај веже за 15. вијек. Непосредна близина Дуљева указује на релације ова два манастира, што свједоче и одређене стилске карактеристике које сусрећемо на храмовима оба манастира.
Усљед вјековне запустјелости, храмови су се били обрушили, притиснути растињем, тако да су били у скромним остацима које је потпуно срушио земљотес из 1979. године. Обнова манастирских здања започета је 2004. године. Послије веома сложене обнове храма Светог Димитрија и храма Светог Николе обновљен је мали конак, а изградња већег је у току.
Манастирска здања
Манастир се састоји од храма Светог Димитрија, храма Светог Николе и конака
Свете мошти
У манастиру су похрањене честице моштију: Светог Серафима Саровског, Превлачких мученика и Руских светитеља – Светог Петра и Свете Февроније из Мурама.
МАНАСТИР СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА – ДУЉЕВО
85315 Свети Стефан; тел. 068/30-10-10, е-пошта: manastirduljevo@gmail.com
Настојатељица: игуманија Ангелина Трифуновић, (рођена у Никшићу, 28. 9. 1962. г. Завршила Ликовну академију у Београду. Замонашена је 17. 3. 1991. г. у манастиру Ћелија Пиперска гдје је постављена за настојатељицу 15. 04.1998. г. У манастир Дуљево дошла 29. 07. 2002. Одликована звањем игуманије од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 09. 01. 2011. г.).
Сестринство:
Монахиње: Агапија Трифуновић, Агрипина Вилотијевић, Антонина Бараћ, Агатија Соколовић, Ариадна Латиновић, Агнија Делић, Анатолија Секулић
Искушенице: Живка Келеман и Јефимија Радованић
Манастир
Манастир Дуљево налази се у Паштровићима, у подножју планине Голог врха, на око 470 м надморске висине. Манастир је саграђен у изузетно живописном крају са дивним планинским ваздухом и здравом водом.
По предању чуваном у Паштровићима манастир је подигао Свети Стефан Дечански и посветио Светом Архиђакону Стефану, свом заштитнику. Овај манастир је био метох манастира Високи Дечани, јер су дечански калуђери путовали бродовима за Свету Гору и Јерусалим, па је било потребно да на приморју имају своје прихватилиште, одакле би кретали даље. Пошто се овај манастир налази у живописном брдовитом крају са дивним планинским ваздухом и здравом водом, служио је и као здравствено опоравилиште монаха.
У овом манастиру эакалуђерили су се многи Паштровићи који су доцније боравили у Дечанима, где су неки били и игумани, као познати Данило Кажанегра (+1820), који је својим дугогодишњим и преданим радом стекао признање “као втори ктитор”. Овде се такође замонашио и будући српски патријарх Арсеније III Чарнојевић (родом Цетињанин). У приземљу веће зграде радила је дуго година манастирска школа. И у овом манастиру састојао се чешће паштровски збор, доносио важне одлуке и мирио поједина братства.
Многи калуђери бјежећи од турског зулума нашли су овдје склониште.Тако је 1694. године херцеговачки владика Саватије Љубибрадић послао одређени број калуђера из манастира Савине у Дуљево који су овдје нашли свој дом.
Као метох дечанске лавре, вјековима је било веза дечанских калуђера са Светом Гором. Игуман Гаврило Куљача, који је као велики противник уније и Аустрије трпио разна злостављања, имао је велика стада оваца па је бесплатно дијелио млијеко, сир и хљеб свим путницима који су пролазили преко Дуљева за Црну Гору преко Брајића и назад. Још и данас постоји његова “мурва”гдје је дијелио храну сиротињи.
Манастир Дуљево, као и остали паштровски манастири, страдао је неколико пута у својој прошлости. Најтеже је пострадао за вријеме похода Махмут-паше Бушатлије, када га је разорио 1785. године. Паштровићи овог краја, добровољним радом и прилозима, одмах су га обновили сљедеће године.
У току Првог свјетског рата био је опустошен; аустријске власти однијеле су велико манастирско звоно за које кажу да је имало нарочити звук. Заслугом онда младог калуђера Бориса Кажанегре, манастир је био поново обновљен 1924. г. а манастирске зграде оправљене и преуређене.
И за вријеме Другог свјетског рата страда манастир и свештенство. У близини манастира пострадао је протосинђел Варнава Бућин (1896-1942) убијен са четрдесет шест убода ножем. У овом тешком времену су живјеле сестре Гордана Ђоновић и Стоја Булајић које су примиле мученичку смрт за љубав према Господу.
Администратор парохије манастира Дуљево једно вријеме је био је архимандрит Дионисије Миковић, који се упокојио 1. јуна 1942. године. Сахрањен је у Манастиру Прасквица.Послије рата бригу о манастиру презима игуман манстира Прасквице Борис Кажанегра (упокојио се 1979. године) а послије земљотреса 1979. године бригу преузима садашњи игуман манастира Прасквице отац Димитрије Лакић.
Манастир страда и у земљотресу 1979. године, послије кога храм и конаци остају са великим оштећењима.
Манастирска здања
Манастирски комплекс сачињавају: црква Св.Архиђакона Стефана, параклис Св. Стефана Дечанског, манастирски конак, као и остаци ранијих објеката. Непосредно изнад манастира налазе се двије испоснице за које се везује предање о боравку Св.Саве у једној од њих пред свој последњи пут у Свету Земљу.
Скит Светог Ђорђа на Паштровскoj Гори
85315 Свети Стефан, Доња Мртвица – Куљаче бб; тел. 068.497.160
Послушница у скиту: монахиња Олга Евстратова (рођена 27.12.1956. г. у Саратову, Завршила Музичку академију у Самари).
На Паштровскoj Гори, на једном обронку са погледом на морску пучину, изнад манастира Дуљева и села Куљаче у близини Светог Стефана, налази се храм посвећен Светом великомученику Георгију Побједоносцу. Храм је изграђен у XIV вијеку на мјесту старијег храма, највјероватније из XI вијека. Око цркве се налазе велике камене надгробне плоче испод којих су по предању сахрањени Паштровићи, њих око 400, које су побили Мађари у знак одмазде, у XIV вијеку. Недалеко од храма Светог Ђорђа налази се конак и још неколико помоћних зграда.
Благословом Митрополита Амфилохија, скит је оживио 2006. г.
Комплекс скита се састоји од храма, конака и околног гробља са преисторијским налазима.
МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – РУСТОВО
85315 Свети Стефан; тел. 033/468-620, e-пошта: manastirrustovo@t-com.me, веб: www.manastirrustovo.org
Настојатељица: монахиња Теодора Јокић (рођена 22. 05. 1972. г. у Богатићу. Завршила гимназију. Замонашена 22. 12. 2008. г. Постављена за настојатељицу 15. 05. 2013. г)
Сестринство:
Монахиње: Аполинарија Брајовић, Теодотија Никчевић, Олга Лечић, Татјана Банков, Лукија Губеринић, Текла Чизмовић, Кикилија Ђорђевић, Бенедикта Васовић, Теофанија Ђекић, Касијана Лојко, Нина Шишарица и Ипомонија Ћупић.
Искушенице: Сања Марјановић и Јелена Чокорило
Скит Светог Спиридона на Паштровској гори
Монахиње: Теоктиста Мрачевић и Антонија Кораћ
Искушеница: Марија Штилет
Манастир
Манастир Рустово се налази у Паштровској гори у зеленој шумовитој котлини, на 370 метара надморске висине, изнад Светог Стефана.
Храм Успења Пресвете Богородице, сазидан је у 14. вијеку.
Знаменити књижевник Стефан Митров Љубиша, у својој приповијеци “Кањош Мацедоновић” записао је да је од војске Луја Маџара посјечено “четрнаест стотина глава за Голијем врхом.” Управо, половина од ових 1400 страдалника паштровићких, које помиње, поред Стефана Митрова Љубише, и поп Сава Накићеновић сахрањено је у порти цркве посвећене Мајци Божијој у манастиру Рустово.
По предању Паштровићи су подигли ову цркву за покој душа својих очева, дједова, браће и саплеменика.
Предање каже да се негдје у 15. или 16. вијеку десила јака ерозија тла која је оштетила цркву. Прва обнова била је 1683. године, помоћу и прилозима Паштровића који су радили у Цариграду.
Године 1979. у великом земљотресу који је погодио Црну Гору, црква Мајке Божије у Рустову је јако страдала. Њена друга обнова започета је 90. година прошлога вијека.
Благословом Високопреосвећеног митрополита Амфилохија почетком овога вијека почело је и рашчишћавање земљишта око цркве и припрема за градњу конака. Господњим закриљем и великим трудом тадашњег настојатеља манастира Подмаине, архимандрита Бенедикта Јовановића полако се одмицало са радом те је 18. јануара 2004. године, на Крстовдан освећен конак и обављено прво монашење. Замонашене су три сестре. Рустово је постало манастир.
Манастирска здања
У манастирској порти је Храм Успења и Ваведења Пресвете Богородице као и храм Светих царских мученика Романових, а у конаку се налази параклис (капелица) посвећена Светом Бенедикту Нурсијском.
Скит Светог Спиридона на Паштровској гори
У склопу манастира Рустова је и скит посвећен Светом Спиридону, који се налази на два километра извише манастира Рустово (око 600 метара надморске висине).
Садашњи скит који се налази на Паштровској гори доскора је био мушки манастир који спада међу старије, а манастирски храм Светог Спиридона један је од већих паштровских храмова. О ранијој историји манастира не зна се много. Манастирски храм Светог Спиридона обнављан је 1902. године, а у земљотресу 1979. опет је срушен. Обнова храма Светог Спиридона Чудотворца на Ограђеници на Паштровској гори и изградња манастирског конака започела је у првим мјесецима 2002. године. Освећење је било на дан Светог Спиридона, 25. 12. 2004. године. Остаци храма Светог Стефана Дечанског, који су били урушени и претворени у гомилу камења, су рашчишћени а камен темељац за обнову храма Светог Краља Стефана Дечанског положен је 29. септембра 2009. године.
Данас, сестре које су у скиту Светог Спиридона обављају послушање на новој фарми коза и производе разноврсне сиреве.
Драгоцјености у манастиру
Манастир посједује више драгоцјености. Иверска икона стигла је у манастир у јесен 2005. На Видовдан 2008. године, икона је почела да мироточи. Мироточила је два мјесеца непрестано. Трагови су видљиви и данас. Многа чуда догодила су се пред овом иконом. Брачни сапутници који нису могли добити дјецу ни по 10 – 15 година, убрзо послије молитвеног обраћања пред Њом добијали су пород.
Чудотворна икона (14. вијек) “Благоухани Цвијет” је непосредно прије даривања, у љето 2009. почела сама да се обнавља. У почетку једва је био видљив лик Мајке Божије. Касније се појавио лик Господа и цвијет, који Пресвета Богородица држи у руци. Икона је од самог почетка благоухала, а данас се, посебно у дане празновања Мајке Божије осјећа њен миомирис.
Од драгоцјености манастир посједује и неколико старих икона: Древну копију Тихвинске иконе оковане сребром, икону Светог Герасима Јорданског из 16. вијека, чудотворну икона Господа Сведржитеља и икону Светог Николе из 18. вијека.
Поред наведеног манастир посједује путир из којег су се причешћивали Свети царски мученици Романови као и крст Патријарха Арсенија Чарнојевића.
МАНАСТИР СВЕТОГ СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ – МИКУЛИЋИ ПОД РУМИЈОМ КОД БАРА
85353 Челуга, Црква Светог Николе; тел. 069/202-583, e-пошта: monastir_sv.sergija@mail.ru
Настојатељицa: игуманија Теодора Суботина (рођена 20.08.1954. г у Перму. Завршила Факултет за библиотекарство. Замонашена 21.10.2002. г. у манастиру Дуга. Настојатељица манастира Преподобног Сергија Радоњешког од 19.07.2009. г)
Сестринство:
монахиње: Сергија Некрасова, Серафима Камењева и Марија Иванова
Манастир
Новосаграђени манастир посвећен Светом Сергију Радоњешком, у свој Православној Цркви чувеном и поштованом светитељу пониклом у руском народу, налази се у селу Микулући под планином Румијом, недалеко од Бара.
Свети Сергије Радоњешки је саградио лавру посвећену Пресветој Животворној Тројици, најљепшу која постоји данас на свијету – Сергијевски посад. Данас, испод свете планине Румије, на којој постоји мали храм, такође посвећен Св. Тројици, подигнут је манастир посвећен Св. Сергију Радоњешком.
Манастир је изграђен прилозима православних Руса и вјерника из Бара и околине. Посебан допринос дали су: Виталиј Иванчиков из Новосибирска као највећи приложник и Велимир – Мило Драговић из Бара који је показао изузетан труд у изградњи манастира.
Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Амфилохије са свештенством и монаштвом Митрополије црногорско-приморске и Московске патријаршије, међу којима су били и свештеномонаси из Светотројичне обитељи Св. Сергија Радоњешког – Сергијевог посада у Москви, и вјерним народом освештао је 19. јула 2009. године новосаграђени манастир и у њему служио Св. Архијерејску Литургију.
Скит Светог Пророка Илије
Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије са свештенством и монаштвом Митрополије црногорско-приморске и вјерним народом освештао је на Илиндан 2. августа 2015. године обновљени храм Светог Пророка Илије на Волујици и у њему служио Свету Архијерејску Литургију. Од освећења на Илиндан 2015. године храм Светг Пророка Илије је припојен као скит новосаграђеном манастиру Светог Сергија Радоњешког. Постоји народно предање да је, скоро истовремено са црквом Светог Јована у манастиру на Рибњаку, краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша I Немањића, саградила у 13. вијеку и цркву Светог Илије на брду Волујици, изнад барског залива.
МАНАСТИР БЛАГОВИЈЕСТИ – БЕШКА
81305 Вирпазар, тел: 067/231-211, е-пошта: manastirbeska@gmail.com, веб: www.manastirbeska.com
Настојатељица: игуманија Фотина Хасл, (рођ.19. 9. 1962. г. у Сурдулици, завршила Филозофски факултет- дипломирани психолог. Замонашена 30. 04. 1992. г. у манастиру Ждребаоник, била у сестринству Манастира Дуга Морачка. Одликована звањем игуманије од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 2007. г. на Васкрсни уторак. Настојатељица манастира Бешке од Видовданa 2004 .г.).
Сестринство:
Монахиње: Агатија Вујичић, Стефанија Мартиновић, Саватија Николић, Симеона Живаљевић и Февронија Росић
Искушенице: Горица Савић, Исидора Вуковић, Љубов Колоскова, Љиљана Шикмановић, Марија Ђорђевић и Весна Завишић
Монахиње на послушању у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу – Епархија пакрачко-славонска: Серафима Драгић, Марија Антић и Маркела Федорејева
Манастир
Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву, једнако удаљеном од Старчева са сјеверозападне и Морачника са југоисточне стране. Један је од највећих манастира на језеру, пружа се на пространој заравни сјеверноисточне обале острва од конака грађеног под стијеном, преко цркве Светог Георгија, економске зграде изнад пристаништа до Богородичине цркве. Манастир датира из 14. вијека. Претпоставља се да су Синаити започели живот на острву. Црква Св. Георгија је задужбина Ђурђа II Стратимировића – Балшића, а цркву Св. Благовијести је подигла његова жена Јелена Балшић, кћер “светопочившег кнеза Лазара”, у 15. вијеку.
Mанастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40. године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца. За манастир Бешку је Никон Јерусалимац 1441/42. године, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник.
Сматрало се да је манастир рано напуштен, али се помиње у турским пописима из 1570-71. и 1582. године, па је отворено питање да ли је, и ако јесте, колико дуго био напуштен. У активне манастире на језеру Марјан Болица 1614. године убраја и Бешку. Почетком ХХ стољећа, краљ Никола је обнављао Богородичину цркву да би потврдио своју везу са Балшићима, али много више са Јелениним оцем, свецем Косовским кнезом Лазаром.
У манастиру се служи од 1997. године. Обнова манастира је започета почетком 2002. г. Поводом празника Благовијести 7. априла 2006. године митрополит Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литургију, током које је освештана обновљена црква Благовијести Пресвете Богородице. У току службе у камени кивот похрањене су мошти ктитора ове древне Светиње Преподобне Јелене Балшић, кћерке Светог кнеза Лазара, косовског великомученика. Фрескописање храма Св. Георгија завршено је 2015. године.
Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године, на слави задужбине Преподобне Јелене Балшић, додељује истакнутим ствараоцима на српском језику награду за цјелокупно књижевно дјело „Јелена Балшић”.
Ово велико и свето мјесто данас је постало уточиште монахиња, вјере и поезије.
Манастирска здања
Храм Светог Георгија
Храм Светог Георгија Побједоносца, задужбина Ђурђа II Страцимировића-Балшића, потиче вјероватно из посљедње четвртине XIV вијека. Као и остале цркве на острвима Скадарског језера триконхалне је основе, по угледу на моравску школу, али је мајстор западне школе, вјероватно из приморја, оставио свој потпис. Црква има пространу припрату крстастог свода и велики тродјелни эвоник на преслицу. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривном плочом, вјероватно ктитора храма.
Храм Благовијести Пресвете Богородице
Храм Благовијести Пресвете Богородице са два параклиса посвећена Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки, подигла је 1439-40. године, Ђурђева жена Јелена, рођена Хребљановић, кћерка „светопочившег кнеза Лазара” како пише изнад врата задужбине на ктиторском натпису из 1438. године.
Конаци
На задушнице 9. марта 2002. године Митрополит Амфилохије поставио је камен темељац на првом дијелу конака од кога се кренуло у обнављање храмова и великог конака подигнутог у вријеме Балшића. На Благовијести 7. април 2003. године у Благовештенској цркви Митрополит Амфилохије је служио Свету Архијерејску Литургију а по завршетку литургије је, уз молитвено учешће бројних вјерника из Зете, Бара, Црмнице и Ријечке нахије пререзао славски колач и обавио освећење новосаграђеног манастирског конака Послије 2010. године, саграђен је конак у маслињаку, и надограђено поткровље изнад постојеће радионице, и у склопу тог објекта наткривена помоћна просторија.
Свете мошти
Манастир Бешка чува многе светиње. У манастиру су похрањене мошти благоверне Јелене Балшић и честице моштију: Св. Јована Златоуста, Св. Великомученика Георгија, Св. Великомученика Димитрија, Св. Мученика Превлачких и Саваита, преподобног Герасима Јорданског, преподобне Марије Египћанке, преподобног Зосиме Туманског, Свете Ангелине Деспотице, Св. Максима Пећког, св.Аве Јустина, Архиђакона Стефана, св. Петра Цетињског и св. Арсенија Сремца.
Драгоцености у манастиру
Од драгоцјености манастир Бешка посједује неколико старијих икона. Иконе Покрова Пресвете Богородице и Тихвинске иконе Мајке Божије је манастиру подарио пољак Јан Аксентијевић, који их је наслиједио од свог оца, који је био трговац, и од неког их је откупио за вријеме револуције. Икона Св. Николаја Мирликијског је из 18. вијека, и веома је добра копија Новгородске иконе из 13. вијека.
МАНАСТИР УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ПРЕЧИСТА КРАЈИНСКА
85306 Острос, тел: 067/231-211, е-пошта: manastirbeska@gmail.com, веб: www.manastirbeska.com
Настојатељица: игуманија Фотина Хасл, настојатељица манастира Бешка
Манастир
Манастир Успенија Пресвете Богородице налази се на обали Скадарског језера код мјеста Острос. Познат је под именом Пречиста Крајинска.
Манастир Пречиста Крајинска је био један од манастира у коме је била установљена столица зетских митрополита на својој педесетогодишњој сеоби са Михољске Превлаке на Цетиње.
Манастир се помиње 1417. године у повељи Балше III, када је у њему по свему судећи столовао зетски митрополит, тада кир – Арсеније. Турски попис из 1582. године биљежи овај манастир, а претпоставља се да је срушен и запустио крајем XVII вијека у походима скадарског везира Сулејман-паше Бушатлије на ово подручје.
Упркос дугогодишњим захтјевима Митрополије црногорско – приморске неиздавања потребних сагласности за обнову од стране надлежног Завода за заштиту споменика културе, онемогућило је већ започете радове на обнови манастира.
Митрополит црногорско – приморски са свештенством редовно на темељима храма служи Свету Архијерејску Литургију.
Манастирска здања
Манастирски комплекс чине: храм Успења Пресвете Богородице и конак са помоћним објектима.
МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ГОРЊЕ БРЧЕЛЕ
81305 Вирпазар; тел. 020/712-821, 069/015-982
Настојатељица: монахиња Георгија Остојић (рођена у Сарајеву 21. 01.1972. Завршила ПМФ -Рачунарство и информатику у Подгорици. Замонашена у манастиру Бањи код Рисна на Ивањдан 2005. г. Постављена за настојатељицу манастира Горњи Брчели 10. марта 2015. г.)
Сестринство:
монахиње: Анастасија Илић и Доротеја Маџгаљ
искушенице: Моника Хаџовић и Параскева Кривокапић
Манастир
Манастир Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима налази се у самом селу и својим разуђеним грађевинама представља складну цјелину, која се уклапа у амбијентално градитељство Црмнице. По предању, манастир је из времена Балшића, мада се зна да је данашњи храм Покрова Пресвете Богородице саградио владика Данило I почетком 18. вијека. Манастир је био зимска резиденција владика и у народу је познат као „манастир Петровића“.То је био мушки манастир. Међу његовим настојатељима помињу се калуђери: Макарије Ђуришић, Пахомије Ивановић и други. У Љетопису школе брчеоске из 1889. године поп Никола Јовановић из Брчела, између осталог, пише сљедеће: ,,То је филијал Цетињске митрополије, посвећен Покрову Матере Божије, ког је првом дао озидати блаженопочивши митрополит и господар црногорски Данило I Петровић-Његош. У почетку владе митрополита Саве Петровића, запали муња џебеану, која је под олтаром била, те тако цркву са свим кућама манастирским разори, те га поново опет озида митрополит Сава Петровић. И ово је био његов зимски дворац и митрополита Василија. Године 1860. по наредби Његова височанства књаза Николе, уреди се школа у Горњем манастиру за сву Црмничку нахију“. Поред обнове манастира о којој пише поп Никола Јовановић, читав комплекс је обновљен 1906. године.
Манастирска здања
Манастирски комплекс који чине четири објекта, опасан је каменим зидом а зграде саграђене на различитим нивоима. На терасастом земљишту, једно испод другог, смјештени су: предивни конак, црква посвећена Покрову Пресвете Богородице и брчеоска школа, једна од најстаријих школа у Црној Гори. Главна капија се налази са јужне стране, куда пролази сеоски пут. Уз капију, на оградном зиду, налази се једнодјелни звоник на преслицу. У средини порте лоциран је мали храм Покрова Пресвете Богородице.
Са западне стране, непосредно испред цркве, налази се старо крило конака са карактеристичним црмничким волтовима и терасом. Саграђено је од истог двобојног камена као и храм. На старо крило конака надовезује се друго, млађе, док су два друга објекта, економске намјене лоцирана источно од храма.
Поред храма налазе се гробнице митрополита црногорског и приморског Рувима III Бољевића (поједини аутори га именују као Рувима II) и митрополита црногорског Арсенија Пламенца. Митрополити Рувим III и Арсенија су од племена Бољевића из Црмничке нахије. Митрополит Рувим III упокојио се јануара 1685. године. Митрополит Арсеније је највише боравио у Брчелима. Стар и болестан, за вријеме кратког столовања као митрополит, ријетко је напуштао Црмницу у којој се налазио духовни, а нешто раније, за вријеме владавине Шћепана Малог (1767-1773), и свјетовни центар Црне Горе. Митрополит Арсеније се упокојио у Брчелима 15. маја 1784. године, гдје је и сахрањен у Горњем манастиру, поред свог племеника митрополита Рувима III Бољевића.
Послије земљотреса, 1979, комплекс је грађевински саниран а комплетна обнова је завршена 1993. године. Освећење манастира обавио је на свечаној архијерејској литургији митрополит црногорско-приморски Амфилохије са свештенством 13. јуна 1993. године када се у великом броју сабрало овдашње становништво, бројно монаштво, свештенство и остали гости.
Драгоцености у манастиру
Покретни фонд је претежно руске провинијенције. Од црквених утвари истиче се оковани сребрни реликвијар, рад домаћег мајстора, са записом из 1731. године,
МАНАСТИР СВЕТИ НИКОЛА – ОБОДСКИ МАНАСТИР
81253 Ријека Црнојевића, тел. 041/239-465
Настојатељица: монахиња Атанасија Аџић (рођена 22.11 1961. г. у Никшићу, завршила Пољопривредни факултет у Београду, замонашена 1996. г. у манастиру Ћелија Пиперска. Постављена за настојатељицу манастира Свeтог Николе 19. децембра 2006. г.)
Сестринство: монахиње Нина Суботина и Магдалина Булатовић
Манастир
На брду Обод, изнад Ријеке Црнојевића, недалеко од извора ријеке која ствара језеро, Иван Црнојевић саздао је манастир 1475. године са црквом посвећеном Светом Николи Чудотворцу Мирликијском. Јeдно вријеме био јe сједиштe зетских митрополита .
Најстарији турски попис из 1485. помиње “манастир цркве Иван”, који можда можемо идентификовати са Ријечким манастиром. Сачувано је и предање да је испред храма својевремено Јелена Балшић одржала два народна сабора.
Манастир су Турци разорили 1692. године и на његовом мјесту подигли џамију. Након протјеривања Турака са Ријечког града, џамија је срушена, а на њеном мјесту поново је подигнут храм Светог Николе 1743. године. Највјероватније је нови храм подигнут на истом мјесту на коме се налазио стари. Према одређеним елементима архитектуре данашњег храма, може се претпоставити да су извјесне партије старијег објекта остале сачуване и да је на њима подигнут садашњи храм. Могуће је да је од старијег храма остао сачуван олтарски простор са пјевницама, на који је надограђен западни дио, односно припрата. У прилог овоме говорио би и гроб откривен у наосу храма, који се, према гробним прилозима, може датовати у 15. вијек, односно у вријеме подизања првобитног храма и који није уништен приликом његовог разарања 1692. године. Манастир је био запустио и прeтворeн је у парохијски храм крајем 18. вијека.
Обновом и освећењем храмова Светог Николе и Вазнесења Господњег и куће Св. Петра Цетињског, која се користила као манастирски конак, поново је 2000. г. враћен живот манастиру на Ободу – некадашњем сједишту Зетске митрополије.
Манастир Светог Николе на Ободу – Ријечком граду је и данас, као и у прошлости, саборно мјесто Ријечке нахије.
Манастирска здања
Манастирски комплекс Светог Николе садржи: Храм Светог Николе, храм Вазнесења Господњег, кућу Светог Петра Цетињског са параклисом посвећеном Светом Петру Цетињском, испосницу према извору ријеке Црнојевића посвећену Светом Серафиму Саровском, нове манастирске конаке у близини храма Светог Николе и остатке зграде некадашњих манастирских конака који су задржали трагове из периода Црнојевића.
Знаменитост манастира
Оно по чему је манастир Светог Николе, некадашње сједиште Зетске митрополије, постао познат на ширим европским просторима је Ободска штампарија – прва ћирилична штампарија код Јужних Словена, која је радила у његовом саставу. Сматра се да је Ђурђе Црнојевић, син зетског господара Ивана Црнојевића, набавио штампарију у Венецији и започео њен рад на Ободу 1493. године. За штампање је био задужен јеромонах Макарије, који је своју штампарску вјештину, која се граничи са умјетношћу, усавршио у Венецији. Штампање прве богослужбене књиге код Јужних Словена – Октоиха је трајало годину дана. Започело је 1493, а завршено 1494. године. Данас се у оквиру порте храма Светог Николе налазе остаци објекта за који се сматра да је припадао штампарији и спомен плоча која казује да је овдје радила Ободска штампарија- прва ћирилична штампарија код Јужних Словена.
МАНАСТИР ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ДОБРСКА ЋЕЛИЈА
81250 Цетиње, тел. 067/602-583
Настојатељица: игуманија Олимпијада Вуковић (рођена 13.7 1935. г. у селу Трлић, Уб код Ваљева, гдје је завршила четворогодишњу основну школу. Замонашена 8. 10. 1961. г. у манастиру Ћелије код Ваљева. Постављена за настојатељицу манастира 4. 12. 1993. г.).
Сестринство: монахиња Христина Нинчић.
Манастир
Манастир Успења Пресвете Богородице (сада слави Ваведење Пресвете Богородице) у народу познат као Ћелија добрска саграђен је у Добрском Селу, надомак Цетиња. Климатски има веома погодну локацију а ипред манастира пружа се манастирско добро који чине виногради и пашњаци.
У историjским изворима нема прецизних података о оснивању Ћелије добрске, Претпоставља се да је саграђена у XV вијеку, у доба Ивана Црнојевића. Манастир је првобитно био испосничка ћелија, по чему и носи име, а временом се развио у манастирски комплекс. Још крајем XV в. био је метох Цетињског манастир, гдје су се школовали монаси, обрађујући истовремено плодну манастирску земљу.
У њему је живио митрополит цетињски Саватије – Сава I (Очинић, Калуђеричић) у доба када је разрушен стари Цетињски манастир 1692. године. Митрополит Сава није дуго као митрополит боравио на Цетињу, будући да је Цетињски манастир био разорен, већ је столовао у манастиру Ћелија добрска, гдје се привремено налазила резиденција Цетињске митрополије. У тешко вријеме које је настало послије разарања Цетињског манастира, када су се потурице множиле и поткопавале слогу унутар племена, а скадарски паша обећавањем разних дарова имао успјеха у превођењу у другу вјеру више него икада раније, показала се постојаност митрополита Саве I. Искусни и мудри митрополит Сава I није подлегао ни с друге стране идејама Млечића да се манастир гради на другој локацији ван Цетиња, имајући у виду да се у ствари радило о њиховој жељи да је то „требало да буде ново млетачко утврђење, и знак њихове надређености над Црном Гором“. Митрополит цетињски Саватије – Сава I упокојио се 1697. г. и сахрањен је испред врата цркве манастира Ћелије добрске, гдје се и данас његови земни остаци налазе.
Због благе климе и други цетињски митрополити су проводили зиму у Ћелији добрској. По неким изворима и митрополит Данило Петровић је започео овдје своје образовање. Њему се приписује подизање гумна које и данас постоји. Слиједећи просветитељску традицију манастира, митрополит Петар II Петровић Његош је у њему основао прву народну сеоску школу 1842. године. Школа је радила, уз неколика прекида, све до почетка балканских ратова, 1912. године.
Манастирска здања
Манастирски храм Успења Пресвете Богородице, коју народ назива црквом Св. Госпође, има једнобродну основу са полукружном апсидом, једнодјелним звоником на преслицу и тријемом. На западну фасаду се наслања пространи тријем, који носе два озидана масивна стуба и два дрвена. Стране тријема имају дјелимично подигнуте зидове који стварају неку врсту камене клупе – банка, који се продужава и уз западну фасаду цркве. Конструкција тријема је од дрвета, а поплочан је каменим плочама. Унутрашњост цркве је засведена полуобличастим сводом, ојачаним са два попречно постављена лука. Карактеристично је да нема прислоњених лукова на подужним зидовима. Под је од камених плоча. Црква је дугачка 10,5, а широка 3 м.
Посебну вриједност манастира чине његове зграде конака са приземљем ријешеним у виду низа волтова. Старије крило са волтовима зидано је од квалитетно клесаног камена. Из његове кровне масе, слично конаку Цетињског манастира, израста још један спрат. Уз ову зграду дозидана је још једна грађевина почетком овог прошлог вијека, која је служила за школске сврхе. Према мишљењу историчара умјетности амбијентални квалитети ове архитектуре представљају један од најљепших и најбоље очуваних примјера народног градитељства у склопу сакралног комплекса.
МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ДУГА МОРАЧКА
81214 Биоче; тел. 068/111-753, 068/041-003, е-пошта: manastirduga@gmail.com
Настојатељица: игуманија Јована Властелица (рођена 22. 7. 1958. г. у Краљеву. Завршила Правни факултета у Нишу. Замонашена 7. 7. 1990. г. у манастиру Месић -Банат. После боравка у манастиру Ждребаоник од 9.1.1997. г. настојатељица манастира Дуге. Одликована звањем игуманије од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 29. октобра 2008. г.)
Сестринство:
монахиње: Сергија Тојичић, Антуса Савић, Алексија Москаленко, Текла Кецојевић, Анастасија Тојичић и Воскресија Гарић.
искушенице: Милка Кривокапић, Ранка Радовић, Сања Маџгаљ, и Марија Бошковић
Манастир
Манастир Дуга је посвећен Успењу Пресвете Богородице и налази се на 17. километру пута од Подгорице ка Колашину, у кањону на десној обали Мораче. Ктитор манастира је Вукан Немања, син Стефана Немање (Свети Симеон Мироточиви) и најстарији брат Светог Саве. Манастир је првобитно саграђен на Госпођин пољу на ушћу Мале ријеке у Морачу, на 10 км од садашње локације. 1752. године, због непрестане опасности од Турака да не буде уништен, четири племена: Кучи, Братоножићи, Васојевићи и Пипери, измештају га на скровитије место – село Дуга, испод Калуђеровог брда, које је пуно пећина, у којем су се у 14. и 15. в. подвизавали монаси исихасти. По предању, била је колона људи у дужини од 6 км, и с руке на руку пренијели су га камен по камен за једну ноћ. Три године касније, 1755. год. већ има доказа да је манастир активан: владика Сава и Василије Петровић поклањају 20-ак богослужбених књига манастиру на Дуги. Ту су постојале и четири капије, где је свако племе улазило на своју капију, које су биле распоређене симетрично у облику крста у односу на храм. Од њих више нема трагова, али се зна да је манастир био центар просвјете и зборно мјесто тим племенима. Овде се подигао велики духовник 19. вијека – архимандрит Мојсије Зечевић, чије је сједиште било у Ђурђевим Ступовима , од 3-15. године свог живота био је у манастиру Дуги, гдје је и замонашен. Био је десна рука Св. Петру Цетињском, и много учинио на утврђивању православља и спријечио потурчење свог племена Васојевићи.
По благослову митрополита Илариона од 1862-1875. год. у манастиру Дуга је боравио Марко Миљанов са породицом. Почетком 20. вијека у манстиру Дуга је боравио и Свети Симеон Дајбабски са учеником Платоном. На дар је манастиру урадио икону Св. Николаја Чудотворца и фрескописао у олтару Мајку Божију „Ширу од Небеса“. Једно вријеме манастир Дуга је био метох манастира Дајбабе. Манастир никада није насељавало бројно монаштво, али је увијек био активан све до 1942. г. када је запустио. Заслугом свештеника Милана Савовића, Божанствена Литургија је редовно служена до земљотреса 1979. г. када је манастир био сав у рушевинама.
Манастирска здања
Садашња црква је подигнута 1755. године на мјесту старије грађевине од које су још сачувани темељи у олтарском простору. Манастирска црква се не разликује од других сеоских храмова XVIII и XIX вијека. Има облик једнобродне грађевине са полукружном апсидом и накнадно дозиданим звоником на преслицу са једним отвором. Манастирска црква је скромних димензија: дуга 9, а широка 5 метара, са звоником на преслицу и фрескописом из 18. вијека.
Обнова манастира Дуге почиње од јуна 1997. године. На празник Сабора Пресвете Богородице 8. јануара 1998, године митрополит Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију а потом освештао из темеља обновљени и проширени конак те обитељи настојањем монахиња, а уз помоћ бројних приложника и добротвора.
Горњи манастирски конак освећен је 2002, а 2003. године дозидана је припрата цркве, исте ширине и дужине 3,5 м. Економске зграде: штала, живинарник и гљивара, изграђене су 2002. године. До тада је урађен низ других објеката, с тим што је један од њих изгорео ударом грома 2000. године. Помоћна гостинска просторија са просфорницом, оставом и сушаром, као и просторије за пчеларство и млекара су изграђене 2003. године. Објекти: сјеник, шупа за дрва, котларница су освећени 2008. године. Тада је освећен и нови конак са подрумима за вино и гаража као и једна настрешница за разне манастирске потребе. Обнова фрескописа и пода у цркви завршена је 2013. године. Манастирска гостопримница освештана је на манастирску славу Успења Пресвете Богородице, 28. августа 2014. године. Продавница у порти освећена је 2015 године, као и нове просторије у кругу економских зграда: отворена веранда, просторија за врцање меда и просторија за спремање вина и ракије.
Свете мошти
У цркви су похрањене у мошчевицима честице моштију многих светитеља, које је Пресвета Богородица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.
МАНАСТИР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ПЕЛЕВ БРИЈЕГ
Настојатељица: монахиња Евлалија Тешић, (рођена 09. 05. 1959. г. у Прњавору, Завршила средњу школу. Живјела у кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. г. Замонашена је 02.09.2004. г. За настојатељицу постављена 1. јуна 2007. г).
Манастир
На двадесетак километара сјевероисточно од Подгорице налази се Манастир Светог Николаја, смјештен испод планине Вјетерник на Пелевом Бријегу, од давнина саборном мјесту племена братоножићког. Mеђу становницима Братоножића живи предање да је на Пелевом Бријегу постојао катакомбни манастир још у рано хришћанском периоду. Ово предање је почетком 20. вијека записао од најстаријих Братоножића Јован Ердељановић, један од најпознатијих српских етнолога и историчара. Према том предању су Немањићи, негдје у вријеме изградње Морачког манастира, основили овај манастир. Подстакнут овим записом, прилог о постанку древног манастира на Пелевом Бријегу, објавио је блаженопочивши протојереј-ставрофор Василије Ивошевић у Новинама Српске Патријаршије 1967. године. На основу археолошких, етнолошких и историјских налаза, закључио је да је: “На Пелевом Бријегу, надомак Рибнице, данашње Подгорице, за вријеме владавине Светородне династије Немањића, обновљен манастир, посвећен Светом оцу Николају”.
На основу историјске грађе познато је да су у манастирском храму на Пелевом Бријегу, служили свештеници: Ананије, средином 15-ог вијека, јеромонах Герасим Велимиров Баљевић и Велимир (родоначелник братства Велимировића, од којих је један огранак остао у братоношком селу Сеоштица, други се око 1600. г, иселио у Доњи Загарач, а трећи огранак за централну Босну, па даље у Лелиће, надомак Ваљева).
Послије овог времена нема сачуваних историјских извора о манастирском храму на Пелевом Бријегу, нити о његовим свештенослужитељима, све до краја 18. и почетка 19. вијека, мада се помиње свештеномонах Руфим Пејушковић, који столоваше, испод куће Браковића, на мјесту гдје се данас налази напуштена школа.
За вријеме турске окупације, на Пелевом Бријегу, пуних двадесет година крио се тадашњи вођа подгоричних Срба, Филип Јаков Лаиновић, чија “глава бијаше уцијењена на триста дуката” (А.Г.П.155/РЗ). Овај родољуб ушао је у полуразрушену цркву Светог Георгија испод Горице, која је тада служила као турски војни магацин, покупио све што је вриједно било, сасуде и једно мало црквено звоно које Турци не бијаху оскрнавили и пренио их на слободну територију Братоножића, у манастир на Пелевом Бријегу.
Угледни братоношки интелектуалац предсједник Окружног суда подгоричког, послијератни адвокат Илија Браковић, завјештао је своју кућу манастиру на Пелевом Бријегу, са богатом библиотеком (претпоставља се да је бројила око 15.000 библиотечких јединица). Кућа је порушена, а богата библиотеке овог сорбонског дипломца дијелом је разнесена, а остало је уништено. Манастирски храм на Пелевом Бријегу толико је био девастиран да се у њему, не само није могло вршити богослужење, већ се у њега није могло ни ући.
Послије рукополагања за свештеника, прве радове на обнови ове древне Светиње, покренуо је администратор парохије кучко-братоношке протопрезвитер-ставрофор Драган Митровић.
Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, г. Амфилохије, од свог избора у децембру 1990. године, више пута је посјећивао ову древни Светињу, иницирајући њену обнову, осјећајући духовну потребу да се манастир на Пелевом Бријегу, врати својој сврси и намјени. Архиепископ Амфилохије, уз саслужење великог броја свештеника, освештао је 21. јуна 2003. године манастирски храм Светог Николаја чиме је омогућено поновно враћање живота манастиру на Пелевом Бријегу.
Високопреосвештени митрополит Амфилохије је 2007. г. именовао прву настојатељицу новоустројеног женског манастира Светог Николаја на Пелевом Бријегу м. Евлалију Тешић.
0д 2007. године установљен је Црквено-народни сабор у манастиру Светог Николаја, чији су домаћини-кумови славе угледни Братоножићи. На досада одржаним црквено-народним Саборима присуствовао је митрополит Амфилохије заједно са вјерним народом из Братоножоћа и других крајева.
Манастирска здања
Манастирског комплекс Светог Николе садржи сљедеће: Храм Светог Николе и конак који се састоји од два мала дрвена објекта.
МАНАСТИР РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ЋЕЛИЈА ПИПЕРСКА
Поштански фах 301, 81000 Подгорица; тел. 020/881-118, e-пошта: manastirpiperi@gmail.com, веб: www.manastirpiperi.me
Настојатељица: игуманија Јелена Станишић (рођена 4. 2. 1967. г. у Никшићу. Дипломирала на Филозофском факултету у Никшићу на Одсјеку за српски језик и књижевност 1990. г. У манастир Ћелија Пиперска као искушеница дошла 1993. г. Замонашена 2. 6. 1998. г. у манастиру Ћелија Пиперска. Одликована звањем игуманије од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића на славу – празник преподобног Стефана Пиперског 2010. г Настојатељица манастира од 25. новембра 2001. г.).
Сестринство:
монахиње: Јулија Радомировић, Јована Кадић, Сара Чолић, Емилијана Тинтор, Софија Бубања и Ребека Мануела Лопес Переира
искушенице: Славица Золак, Стојка Смоловић и Милица Радоњић
Манастир
Изнад села Горњи Црнци, у Пиперима, код Подгорице, налази се манастир Ћелија Пиперска који је посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Положај манастира је веома импресиван. Лоциран високо у брдима, на рубу једне заравни, одакле се пружа поглед на Бјелопавлићку равницу.
Ктитор манастира је Св. Стефан Пиперски, родом из Жупе Никшићке. Био је морачки игуман и савременик Св. Василија Острошког. Као испосник провео је три године у Ровачкој пећини. Како народно предање каже, дошао је у Горње Црнце и саградио малу цркву око 1637. године. По ћелији Св. Стефана Пиперског добио је манастир име. Сматра се да је поред цркве подигао и мали конак. Манастир је једно вријеме био метох манастира Острог.
Колико је Пиперима и осталим племенима Св. Стефан значио показује и то што се његове мошти овдје чувају већ више од три вијека. Због турске окупације, мошти овог великог светитеља, два пута су склањане у пиперска брда, јер су Турци били запосјели Спуж, а на брду изнад направили утврђење које је доминирало над Бјелопавлићком равницом. Са тог мјеста пружао се поглед на пиперска брда и манастир Ћелију, сабориште српског народа и ратника који су се у њему причешћивали прије боја. Према расположивим подацима, манастир Ћелија је био и мјесто причешћа ратника – учесника боја на Мартинићима, а познато је да је у овом манастиру често боравио и Св. Петар Цетињски.
Током времена, сљедбеници Св. Стефана Пиперског су дограђивали манастир и тако се формирао његов данашњи изглед. Игуман Михаило Петровић изградио је припрату уз цркву 1815. године, о чему говори натпис изнад улазних врата. Из натписа се даље види да је звоник и кубе, као и десну зграду конака, подигао Алексије Вукотић, 1823. године. Манастир је обнављан и 1889. године. Митрополит Петар II Петровић Његош је у част Св. Стефана Пиперског отворио у манастиру једну од прве три основне школе, која је постала један од најзначајнијих образовних центара православне Црне Горе. Манастир је имао и једну од највећих и најбогатијих архива и своју књиговезницу. О некадашњем архивском богатству свједоче и бројни списи которског архива који говоре да су се у Ћелији налазили значајни подаци и разноврсна архивска грађа. Треба напоменути, да је манастирска библиотека у свом фонду имала и “Октоих”, прву штампану јужнословенску ћириличну књига. Школа, која је била образовни и духовни центар за шест – седам села Пипера и Бјелопавлића, је у Ћелији радила и послије Другог свјетског рата, негдје до 1948. године, да би се, тада, из непознатих разлога, укинула.
Манастар Ћелија је располагао великом имовином за вријеме Св. Стефана, па све до послије Другог свјетског рата када су му тадашње власти одузеле око 550 рала земље и шуме, и то оне, најквалитетније. Иако су, у току и послије рата, манастирска црква, конаци, школа и покретне драгосјености биле уништене, сачуван је дух великог светитеља, Преподобног Стефана Пиперског.
Доласком на трон Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија манастиру почиње да се враћа онај стари сјај. Манастир је потпуно обновљен 1994. године.
Манастирска здања
Пиперска ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује као какав средњовјековни град.
У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пјевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата.
У обимним конзерваторско-рестаураторским захватима на комплексу манастира Ћелије пиперске, послије земљотреса из 1979. године, изнад улазне капије подигнута је кула-звоник.
Свете мошти
Манастир Ћелија Пиперска је израстао из испосничке ћелије подвижника и Светитеља- преподобног Стефана Пиперског, и у њему се данас чувају његове мошти. Свети Стефан Пиперски је један од најпоштованијих светитеља Православне цркве, који је поникао и живио на простору данашње Црне Горе.
У манастиру су, поред моштију Светог Стефана Пиперског, похрањене у мошчевицима честице моштију многих Светитеља, које је Пресвета Богородица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.
МАНАСТИР СВЕТОГ АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА – ЖДРЕБАОНИК
81410 Даниловград; тел. 020/812-248, 067/227-241; e-пошта: manastirzdrebaonik@gmail.com
Настојатељица: игуманија Јустина Таушан (рођена 1958. г. у Гацку. Студирала теологију. Дошла у манастир 1982. г. Замонашена 1986. год. у манастиру Месић у Вршцу. Одликована звањем игуманије од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 1991. Настојатељица манастира Ждребаоник од 1991. г. )
Сестринство:
монахиње: Теодосија Шекеровић, Арсенија Кљајевић, Пајсија Арнаутовић, Февронија Радоњић, Ксенија Бугарчић, Макарија Шљиванчанин, Нектарија Радоњић, Ефросинија Баровић, Антонија Шљиванчанин, Симеона Димитријевић, Василија Пејић и Сава Рачић
Искушеница: Јустина (Санда) Брезак
Манастир
Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године. О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни “просвјетитељи” нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише:
“На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926”.
Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа.
Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија (започет 1996, а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак су освештани руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла, митрополита црногорско-приморског Амфилохија, епископа захумско-херцеговачког Григорија и епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: васељенски патријарх Вартоломеј, српски патријарх Павле, атински архиепископ Христодул, албански архиепископ Анастасије, игуман хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске Цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате.
Манастирска здања
Храм Светог арханђела Михаила
Храм Светог арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 м. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури.
Конак
Уз стару зграду, са лијеве стране, дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини.
Свете мошти
У средњем травеју, уз јужни зид храма Светог арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши патријарх српски г. Павле, ондашњи епископ рашко-призренски заједно са митрополитом црногорско-приморским Данилом.
У цркви у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен.
МАНАСТИР СВЕТОГ ДИМИТРИЈА- БОАН КАДИЋА
81410 Даниловград; тел. 068/800-890
Настојатељица: монахиња Екатерина Симовић (рођена 04.03.1955. год. у Томашеву код Бијелог Поља. Завршила вишу школу Политичких наука – смјер Социјалне заштите у Сарајеву. Дошла у манастир Острог 4. децембра 1995. г. Замонашена 4. децембра 1999. г. у манастиру Острог. Од 11.01.2016. год. настојатељица манастира Светог Димитрија на Боану Кадића од 11.01.2016. г)
Сестринство:
монахиње: Агапија Самарџић и Теофанија Вујичић
Манастир
Манастир Светог Великомученика Димитрија, једног од највећих хришћанских великомученика, помиритеља који је за живота проклео све оне који би покушали да га освете и казне његове мучитеље, је најљепши примјер хришћанског праштања од стране страдалничког братства Кадића из Бјелопавлића.
Изградња манастира је почела прилично спонтано. Прво су исконске комшије Кадића: Калезићи, Богетићи, Вучековићи, Бобичићи, Шарановићи, Разићи и други отпочели пробој 780 метара колског пута до кућишта Тодора Кадића на Боану, а потом је покренута акција да се сагради храм и почели се јављати Кадићи и они који воде поријекло од Кадића. На првом окупљању у Боану, приликом освештања темеља цркве Светог Димитрија, окупило се око двије стотине Кадића, затим Кљајића, Пешића, Павловића и других који потичу од Кадића, а живе разасути од Подгорице до Горње Мораче и Колашина, Од Бијелог Поља до Берана, од Пљеваља до Београда, Сарајева, Бањалуке, Приједора…Многи су на мукама промијенили не само име и крсну славу, него и вјеру. Има доста Кадића муслиманске вјероисповијести, а неки су, као напримјер Цикотићи из Васојевића, сем вјере промијенили и презиме. Вријеме је показало да потомци Кадићи ништа племенитије нијесу могли урадити од подизања светиње која ће постати примјер хришћанског праштања на овим просторима.
Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је 28. фебруара 2016. г, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светог Димитрија на Боану Кадића. Послије службе у име братства Кадића присутнима се обратио Милорад Дуди Кадић, некадашњи градоначелник Даниловграда, и митрополиту Амфилохију предао документ са потписима братственика којим се њихова задужбина предаје у власништво Митрополији црногорско-приморској.
Новоподигнути манастир је једно вријеме био мушки манастир у коме је био игуман схимонах Лука, родом из Дамаска из Сирије. Од 2016. године установљен је као женски манастир. Данас је Боан страдалничког братства Кадића постао мјесто молитве за покој душе и књаза Данила и Тодора Кадића и књаза и краља Николе и свих потомака братства Кадића, ма гдје се они налазили, да би завладао мир и помирење у потомцима и Петровића и Кадића.
Манастирска здања
Поред храма Светог Великомученика Димитрија у манастирском комплексу се налази конак, кула-гостопримница и новоизграђени амфитеатар намијењен за разне културне манифестације.
Захваљујући труду братства Кадића, а прије свега највећем доброчинитељу г. Жарку Павловићу – Кадићу из Београда храм и пратећи објекти су грађевински завршени, а ради се и даље на уређењу читавог комплекса.
Свете мошти
У цркви су похрањене честице моштију Витлејемских мученика.
МАНАСТИР ПРЕПОДОБНЕ МАТИ ПАРАСКЕВЕ – ГОСТИЉЕ
81410 Даниловград, Село Гостиље Мартинићко, Добри до; тел. 069/359-747, е-пошта: manastirsvetapetkadobrido@gmail.com
Настојатељица: монахиња Параскева Милосављевић (рођ. 05. 12. 1975. г. у Нишу. Завршила Вишу педагошку школу. Замонашена као расофорна 2006. г, а у чину мале схиме 2. јула 2011 г. Постављена за настојатељицу 3. јула 2011. г.)
Манастир
Манастир Преподобне Мати Параскеве налази се у засеоку Добри До, у Гостиљу Мартинићком, у Бјелопавлићима. Сама локација будућег храма у селу Гостиље Мартинићко и благослов Свете Петке, која је крсна слава племена Бјелопавлића, су одредили име будућег храма и манастира.
Манастир је почео да се гради као скит манастира Стањевићи на имању Мирка Радивојева Стојовића, које је његов унук Владимир Бабић, данас монах Данило, даровао Митрополији за изградњу манастира. На темељима старе куће 13. маја 2009. године почела је изградња када је митрополит црногорско-приморски Амфилохије благословио темеље будућег храма посвећеног Светој Петки.
Великим залагањем митрополита Амфилохија, игумана Јефрема Дабановића из манастира Стањевића и вјерног народа никао је манастир, који је освештан 3. јула 2011. године, на празник преподобног Наума Охридског и Светог Методија Олимпског, у присуству бројних вјерника и посјетилаца. Као велики благослов, на дан освећења манастира донијет је дио покрова са моштију Свете Петке који је даривао архиепископ Јашија Теофан. Манастир је приликом освећења установљен као женски манастир.
Манастирска здања
Поред храма Преподобне Мати Параскеве у манастирском комплексу се налази конак и помоћни економски објекат.
Свете мошти
У цркви је похрањено око 50-так честица Светих моштију као и дио Свете ризе Преподобне Параскеве дароване из манастира Јаши у Румунији, које је Преподобна Параскева сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.
МАНАСТИР СВЕТИХ АРХАНГЕЛА У ПРЕКОБРЂУ – МОРАЧА
81215 Морача; тел. 069/680-787, e-пошта: preobrajenca@yandex.ru
Настојатељица: монахиња Ирина Сиљина (рођена 13.10. 1952. г. у граду Перму у Русији. Завршила Вишу ликовну академију у Санкт-Петербургу 1980. г. Замонашена 13.05.2007. г. у манастиру Св. Арханђела у Прекобрђу. Настојатељица манастира од 13. 04. 2007. г)
Сестринство:
монахиње: Ксенија Непомњашчих, Пелагија Корсакова
Манастир
Изградња храма Св. Архангела у Прекобрђу започета је 1996. године, трудом Милана Вујисића, за покој душе сина Зорана, сахрањеног у храму.
Стари српски властелин, војвода Богић Морачанин, био је сахрањен прије више од пет вјекова у гробљу Засједица, на Петровој равни, Морачко Прекобрђе, а његове земне остатке похранили су његови потомци с благословом митрополита Амфилохија Радовића, у мермерни саркофаг у храму Светих Архангела, на Аранђеловдан 2006. године. Мермерни саркофаг у храму Светих Архангела је израдио вајар Милан Ракочевић.
Војвода Богић Морачанин (+1487.г.), родоначелника је бројних морачких братстава. Иза војводе Богића Морачанина од његових синова Добрије и Ракоча, у око четрнаест пасова до данас, остало је велико потомство, не само у Доњој и Горњој Морачи него и широм српских земаља, па и цијелог свијета. Од сина Добрије и његових пет синова су братства: Радовићи, Вујисићи, Меденице, Дожићи, Јаћимићи, Радуловићи, Рашовићи, Мишнићи, Лакићевићи, Перовићи, Добричани, Поповићи и други, а од другог сина Богићевог су Ракочевићи разгранати у ужа братства: Лекиће, Божовиће, Дурковиће, Филиповиће, Марковиће, Лаловиће, Одилажиће, Радуловиће, Ђакиће, Јоковиће, Вускановиће, Војинчевиће и друге.
Манастирска здања
Поред храма Светих Архангела изграђен је и већи конак за манастирско сестринство.
МАНАСТИР СВЕТИХ КИРИЛА И МЕТОДИЈА – ЋИРИЛОВАЦ
81210 Колашин, Речине
Настојатељица: монахиња Петра Петровић (рођена 10. 10. 1959. г. у Прибоју код Лопара у Републици Српској. Ступила у манастир Дужи код Требиња 1971. г. У истом манастиру замонашена у чин расе 1984. г. Замонашена у чин мале схиме у манастиру Ћириловац 2007 г. За настојатељицу постављена 10. јуна 2009. г)
Сестринство:
Монахиње: Јакова Танасијевић, Јована Стањевић, Хионија Калац, Олимпијада Бућкош, Ирина Мишовић и Гликерија Јањић
Манастир
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије благословио је 1995. године оцу Јоилу, небројеним поклоницима Острошке светиње познатом чувару ћивота Светог Василија, да на свом имању које је предао Цркви, уз помоћ брата Јанка и богољубивих људи подигне манастир на мјесту Ћириловац куда је, по сачуваном древном народном предању проходио Свети Ћирило са својим ученицима половином 9. вијека идући међу словенске народе да пронесе и усади благовијест Светог Јеванђеља.
Дана 19. септембра 1999. године, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење седморице свештеника и ђакона, освештао је новоподигнути манастир Светих словенских равноапостола и просветитеља Ћирила и Методија. Међу угледним свештеницима са Владиком је саслуживао и блаженопочивши архимандрит отац Тадеј из Манастира Витовница.
Нова манастирска црква са три звона подигнута је у старом стилу по узору на студеничке цркве. Овом приликом освештан је и нови манастирски конак на спрат површине око 150 метара са свим потребним просторијама за смјештај и живот монаштва. Уз бројни народ Божји Светом чину освештања новог Манастира присуствовао је и министар вјера, господин Слободан Томовић. У осмовјековној историји Митрополије црногорско-приморске ово је први манастир посвећен дивним угодницима Божјим Ћирилу и Методију – просвјетитељима словенским.
Данас је духовник манастира Светих Кирила и Методија архимандрит Јоил Булатовић, игуман манастира Пресвете Богородице Јерусалимске архимандрит.
МАНАСТИР ЗЛАТИЦА
81000 Подгорицa, ул. Мосорскa; тел: 020/660-036, 067/422-433, e-пошта: manastirzlatica@gmail.com
Настојатељица: монахиња Евгенија Ђуковић (рођена 02.08.1969. г. у Подгорици. Студент Богословског факултета у Београду. Замонашена у манастиру Месић на Ваведење 1992. г. За настојатељицу манастира Златица постављена 01.06.2002. г.)
Манастир
Древнохришћанско сједиште епископије из V- VI вијека са крстионицом налази се у мјесту Дољани, у Кучима код Подгорице. Према предању које вјековима чувају припадници племена Куча, назив Златици је дао Свети Сава, а тај назив се и до наших дана одржао, као што, уосталом, постоји и Савин поток у непосредној близини манастира. Сачувани су остаци два храма са епископским саркофагом. Обнављан је у 9. вијеку. Вријеме процвата Манастира Златице трајало је све до најезде Турака у 15. вијеку. Постоје индиције да је у њему било сједиште зетског епископа Илариона у 13. вијеку, прије Михољске Превлаке.
Манастирска здања
Манастирског комплекс Златице садржи остатке два храма и манастирски конак. Остаци некада импозантног комплекса који се састојао из једне тробродне базилике и једног трикомхоса, налазе се на локалитету Црквине, у засеоку Подглавици села Дољана, непосредно уз десну страну магистралног пута Подгорица—Београд.
Храмови
Украшеност древне и историјски знамените Диоклије преукрасиле су тролисна и црква базилика једног од првих епископских сједишта о чијем постојању и развитку усљед сурове и освајањима испреплијетане прошлости премало знамо. Данас имамо остатке двију цркава и штуре спознаје повремених археолошких истраживања.
Остаци базилике показују да се ради о тробродној грађевини са пространом полукружном апсидом на централном броду и нартексом, који са сјеверне и јужне стране има по једну мању просторију. На ове двије просторије придодата је са сјеверне и са јужне стране још по једна просторија, очито намијењена за сахрањивање, будући да је у сјеверној просторији нађен богато украшен саркофаг.
Уз базилику се налазе остаци триконхалне цркве са нартексом и атријумом. Централни дио триконхоса образује октагон неједнаких страна. На источној, сјеверној и јужној страни налазе се апсиде потковичастих облика, док се на сјеверозападној и југозападној страни налази по једна мања полукружна ниша.
Читав комплекс је својевремено датован у период раног хришћанства, односно у 6. или почетак 7. вијека. Међутим, све је заступљеније мишљење да је тролисна црква из 4. вијека, на чему историчари умјетности инсистирају позивајући се на постојање крстионице у њеној припрати, што недвосмислено упућује на њену епископалност и канонско право првих вјекова по коме су само епископи могли да крштавају. Она је саграђена од домаћег камена и опеке која је, такође, печена од иловаче са ових простора ( Шобајић у својој књизи “Старине у Зети” каже да се Златица због великог налазишта иловаче некада звала Иловица).
Конак
Обнова у манастиру је почела президавањем старе куће саграђене од стране подгоричког паше Дервиш-бег Османагића која би се користила као манастирски конак. Приземни дио конака је дјелимично реновиран и користи се као трпезарија приликом већих свечаности. Међутим, бивша подгоричка власт је обнову, без утемељених разлога прекинула. Од стране Министарства културе у 2013. г. урађен је пројекат за довршетак изградње конака и у наредној периоду очекује се наставак обнове. У манастиру су у међувремену посађене маслине, лоза и украсно дрвеће и биље.
Знаменитост манастира
Оно по чему је манастир Златица, некадашње сједиште Зетске епископије, постао познат на ширим просторима су остаци два храма са сачуваним епископским саркофагом, старохришћанском крстионицом, остатцима стубова и пластике, и његова непотпуно истражена некропола. Саркофаг са поломљеним поклопцом је пронађен 1953. године. Нажалост, тај поклопац су 2015. године, нечије неблагословене руке још више оскрнавиле, а реакција надлежних државних институција је изостала.Тренутно се ради на проналажењу најбољег рјешења за његову рестаурацију и трајну заштиту.
