Izaberite stranicu

МАНАСТИРИШТА У МИТРОПОЛИЈИ

Манастиришта у општини Цетиње

  1. На локалитету Ћипур налазе се конзервирани остаци старог Цетињског манастира. Унутар комплекса налазе се релативно добро очувани зидови  манастирске цркве Светог Петра. За ову цркву се претпоставља да је била најстарија црква у некадашњем Ловћенском доцу, како се некада називало данашње Цетињско поље. Сматра се да  ова црква подигнута раније од Влашке цркве и старог Цетињског манастира.
  2. На Ивановим коритима налазио се манастир од кога је сачувана обновљени храм Светог Преображења Господњег и дјелови манастирског конака.За сада нема прецизних података када је настао некадашњи манастир на Ивановим коритима, осим тога да су га обновиле владике Сава и Василије Петровић Његош. Највјероватније се ради о задужбини Ивана Црнојевића с краја XV вијека. Манастирски конак, који је у народу био познат као конак Ивана Црнојевића, до темеља је страдао у пожару, а храм Преображења је обновљен у XIX вијеку.
  3. У селу Рваши на локалитету Госпоштина налазе се остаци манастира са  храмом Свете Госпође из 17. вијека. Поред дијела темеља сачувана је и часна трпеза. Вјероватно је и овај локалитет добио име према истоименом храму.
  4. Андрија Јовићевић у етнографској студији Ријечка нахија у Црној Гори (Београд, 1911, стр. 173-176) о црквинама на подручју Ријечке нахије пише сљедеће: ,,Говори се, да је у Доњем Пипцу био манастир, гдје су стојали калуђери. Ово је мјесто било, заиста, богато по самој природи својој. Цркве су биле клачне. Једна је у Пипцу до скоро постојала…”
  5. У наведеној студији Андрија Јовићевић пише и сљедеће: ,,На Челопеку, у Доњим Селима, и Сјенокосу, у Грађанима, биле су у старо доба цркве, о чијој судбини народ прича ово: За цркву на Челопеку се вели, да је сазидана врло давно. То је био манастир, у ком су живјели калуђери (Под црквином се један извор зове Калуђерица, што подсјећа на калуђере и њихов живот овдје). Трагови од ћелија и данас се познају. Сва висораван чуковићка била је црковна и припалала је овом манастиру. Црква је овдје постојала до прије неких 90 година; а тада, или мало прије тога, један је Цеклињанин из њена олтара убио једнога Црмничанина, и Свети Петар, кад је дошао овдје и чуо за то, нареди, да се црква развали и на друго мјесто пренесе, што Чуковићи и учине и у близини сазидају другу цркву. Око старе цркве има много гробља. Ту су се сахрањивали Јекшани.”
  6. На Горњем Цеклину, у засеоку Ђурашковићи, налази се  манастирска црква Светог Николе од које су у новије вријеме остали само зидови и дио крова, који су склони паду. Василије Спасојевић у зборнику „Божји храмови на тлу Црне Горе“ ( Цетиње, 2003, стр. 364) о  храму пише сљедеће: „Црква Св. Николе у Горњем Цеклину је подигнута на мјесту гдје је постојао истоимени манастир, 1743. године.“ На манастирској имовини у близини  храма налази се видљиви остаци зидова неког од манастирских објеката и данас активни бунар. Постоји идејни пројекат за обнову цркве и спремност потомака попа Илије Ђурашковића да остатке породичне куће, која се налази  преко пута храма, приложе цркви за манастирски конак.

 

Манастиришта у општини Подгорица

 

Манастириште  у оквирима древног града Диоклије

На саставцима  ријекa Зете и Мораче, у подгоричком насељу Рогами, налазе се остаци  древног града Диоклије Осим многобожачког дијела о којем се доста писало, постоји и хришћански дио Диоклије који се састоји од велике епископске цркве и епископског двора, кao и мањег придворног храма за који се претпоставља да је био  посвећен Пресветој Богородици .

Диоклија је свог епископа имала највјероватније у другој половини  IV вијека, али с обзиром на то да је имала скроман и повучен богослужбени и богословски живот самим тим је била склоњена из богословских расправа тога времена, иако је  била највећи град покрајине са довољно великим бројем вјерника и као таква имала сопственог епископа.

Један од првих записа о Диоклији појављује се у V вијеку, тачније 451. године када се као учесник IV Халкидонског сабора појављује и лично потписује епископ Евандар (Евандрос) који је ту столовао, да би се послије рушења Диоклије повукао у манастир Златицу. Истраживањем Диоклије се међу првима бавио Пјетро Стикоти, затим Павле Ровински, Кораћ и др.

Почетком деведесетих година прошлог вијека митрополит Амфилохије је установио обичај да се сваке године на Томину недјељу (прва недјеља након Васкрса), служи Литургија и одржава народно сабрање.

Данас се ове двије цркве налазе на приватном имању породице Јаковић.

 

Манастириште Светог Марка у Подгорици

У Старој вароши, у подгоричком насељу Дрпе налазио се средњовјековни манастир Св. Апостола и јеванђелисте Марка који је основао Свети Сава на темељима старијег храма и највјероватније у њега смјестио сједиште новоосноване Зетске епископије. Доласком Турака манастир бива порушен и на његовом мјесту изграђена кућа породице Ђечевић која је једно вријеме и чувала манастирске реликвије. Манастир није заузимао мали простор и осим поменуте цркве Св. Марка највјероватније је имала и још једну цркву, као и библиотеку и конаке. Доласком Турака варош се шири и на мјесту некадашњих цркава подижу се породичне куће, коњушнице, баште, тако да је истраживање поменутих светиња прилично отежано иако је сигурно да су оне постојале на основу свједочења животописаца, путописаца, становника и научних истраживача као што су М. Шобајић, П. Ровински, А. Јовићевић, браћа Златичанин и др.

Једино видљиво свједочанство о постојању манастира јесте јужна капија која је срушена педесетих година прошлог вијека. Сам манастир је имао више капија које су бивале порушене и уграђене у куће и друге објекте.

Осим јужне капије, сјећање на некадашњи намањићки манастир одржавале су литије, 8. маја на дан Св. Марка, заштитника града Подгорице гдје би литија од цркве Св. Великомученика Георгија, под Горицом полазиле ка Дрпама, тачније ка кући Ђечевића гдје би их чланови породице дочекивали и даривали косовским божурима. Некада су литије ишле и до манастира Дајбабе, али је празновање било прекинуто послије Другог свјетског рата, да би литија опет кренула улицама древне Рибнице 1992. године захваљујући међусобном труду митрополита Амфилохија и Халита Ђечевића.

 

Манастириште  Светог Ђорђа у Подгорици

Стари храм посвећен Светом Георгију или Светом Ђорђу, како је одомаћени назив, налази се у Подгорици у подножју брежуљка Горице, око кога је  старо подгоричко гробље. Значајни су, данас мало познати, наводи из тестамента великог штампара војводе Божидара Вуковића Подгоричанина, који се упокојио 1539. године, а који се односе на данашњи храм Светог Георгија. У тестаменту штампар Вуковић завјештава већу суму новца црквама и манастирима у Зети, и у њему пише следеће:

„Манастиру званом св. Ђорђе у Подгорици остављам десет дуката за изградњу. И остављам  свештенику попу Радичу један фелон… и једаи стихар за служење литургије, један Минеј, један Октоих, један Мисал и један Панегирик…, и четири дуката да ми одслужи толико литургија. Остављам главном манастиру Срба у Светој Гори један Минеј од пергамента, обложен кожом и позлаћен, и та књига нека се преда калуђерима Милешева који треба да је пошаљу поменутом главном манастиру Свете Горе.  И остављам свој барјак који је позлаћен калуђерима Милешева. И остављам поменутом манастиру Милешева толико новаца колико је потребно да заврше радове на води која је доведена и о којој сам се побринуо да се уведе у речени манастир, као што сам им писао у мојим писмима…“ ( Рајка Вујошевић, Штампар војвода Божидар Вуковић Подгоричанин, Титоград, 1981, ст.6). Из овога се да закључити, да је данашњи храм Светог Ђорђа некада био манастир.

 

Манастириште Горичани у Зети

О некадашњем манастиру у Горичанима у Зети, у којем је 1442. настао познати рукопис-тестамент Јелене Балшић, у Историји Црне Горе ( књига друга, том други, Титоград, 1970,  стр. 418) пише сљедеће: „Манастир у Горичанима у Зети, близу Скадарског језера, у којем је Јелена, кћерка кнеза Лазара а жене Ђурђа II Страцимировића Балшића, а потом Сандаља Хранића, написала свој тестамент и који би могао бити једна од њених задужбина“. У вези остатака манастира закључује се сљедеће: „или још нијесу пронађени или су с временом толико прерађени да није од њих остало ништа што би подсјећало на њихов првобитни изглед“ . У фусноти се запажа сљедеће: „У данашњем зетском селу Горичани, на лијевиј обали Мораче, између Титограда и Врањине на Скадарском језеру, нема трагова старих грађевина. На другој, пак,  страни Мораче, у селу Вуковци, постоји црква, изграђена у новије вријеме на старим темељима. Око ње су рушевине старих грађевина и зидина. У средњем вијеку и ово се подручје називало Горичанима, па је могуће да се баш ту налазио манастир у којем је Јелена говорила тестамент у перо старцу и свом духовнику Никону Јерусалимцу. Поготово што и данас у селу говоре да је црква била манастирска. О настанку ове цркве по предању, у доба краља Душана, уп. И. С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве, Београд 1879,145“ . У прилогу да је некада постојао манастир говори и чињеница да је још у 16. вијеку у Горичанима било доста монаха и свештеника, о чему пише Бранислав Ђурђев у раду Ситни прилози за историју Црне Горе у XVI и XVII вијеку ( Годишњак Историјског друштва Босне и Херцеговине VII, Сарајево 1956, ст 34 – 35)

 

Манастириште Копорињ у Зети

У вези са некадашњим манастиром  Копорињ у базену Скадарског језера, у којем је 1453. настао крупни правни споменик – познати рукопис Синтагма Матије Властара, у Историји Црне Горе ( књига друга, том други, Титоград, 1970,  стр. 381) пише сљедеће: „То је Властарева синтагма ђакона Дамјана, чије је писање завршено 17. маја 1453. у мјесту Копорињи (ва месте рекомем Копориња). Рукопис је на папиру, има 342 листа величине 27,0 х 19,0 см, са текстом по 28 редова на сраници. Текст је очуван у цјелости. Према колофону на л. 335, писац је овог рукописа ђакон Дамјан, а дјело је завршено 17. маја 1453, у мјесту Копориња, по наредби зетског архиепископа Јосифа. Мјесто Копориња ( свакако различито од манастира Копорина, које се налази у Србији код Велике Плане), није до данас убрицирано, али нема разлога да се тражи  негдје ван територије Зета“ Постоје мишљења да се манастир налазио у близини Пречисте Крајинске, али о томе никаквих ближих података.

 

Манастиришта у селима Близна и Дрезга, у  Пиперима

У селима Близна и Дрезга, у Пиперима постоје манастиришта која су одавно запустјела. О  њима постоје писани трагови у Државним календарима Књажевине и Краљевине Црне Горе, као и на списковима сједишта парохија који се налазе у Архиву Митрополије Црногорско-приморске.

За оба манастиришта постоје записи да су постојале и школе гдје се одржавала вјеронаука, за шта постоје и писмени извјештаји мјесних пароха о току и начину извођења наставе.

У Гласнику бр. 6 за 2004. г. Народног музеја Цетиње постоји запис да је црква Св. Георгија у Стијени изграђена по узору на цркву у селу Близна.

У сваком случају археолошка истраживања би дала детаљније податке о овим светилиштима јер је на основу архивске грађе, пописа у часописима, календарима   и предању јасно да су она постојала. Питањем цркава у Пиперима бавио се Ј. Ердељановић ,Т. Пејовић и др.

 

Манастириште Дретва у близини манастира Дуге Морачке

Старо манастириште Дретва, од којег је касније настао манастир Дуга, налази се на обали гдје се састају Мала ријека и Морача. Цијело то поље се звало Госпођино поље по манастирској цркви која је била посвећена  Успењу Пресвете Богородице.

По народном предању, а и на основу записа Павла Ровинског,  протођакона Филипа Радичевића и свештеника Павла Петровића, манастир је подигао жупан Вукан Немањић. Манастир је био мјесто окупљања и договора међу племенима.

С обзиром на то да је манастир био мјесто гдје су се племенски главари скупљали ради договора око заједничког дјеловања против Турака, бива порушен и његови остаци побацани у ријеку.

Међутим, упркос свему  народ гради нови манастир – Дугу, на скровитијем мјесту и у њега уграђује материјал са старог манастиришта.

У близини манастиришта налазиле су се испоснице гдје су се подвизавали монаси старог манастира. Касније, у вријеме Турака, и монаси из новоподигнутог  манастира Дуге долазе ту ради молитве и подвига. Испоснице су се налазиле, а и сада се могу видјети трагови, дуж Мале ријеке. Свештеник Павле Петровић је обишао те пећине крајем 1933. године и каже да је у тим пећинама „находио комаде од земљаних судова, а пред пећином лијепе позиде и врата на пећини веома мала.“ Од монаха-испосника који су се подвизавали у овим пећинама запамћено је само име калуђера Максима, који је живио између два свјетска рата и по коме је једна од испосница и добила име.

Тренутно се само назиру трагови манастиришта и испосница које чекају своју обнову.

 

Манастириште на Корнету

Село Корнет налази се између села Дражевине и Лијешња и заузима средишњи положај Љешанске нахије.

Проф. Марко Драговић, историчар, у ,, Гласу Црногорца” од 20. маја 1886. године ( бр. 20, ст. 3 – 4)  оставио је значајан запис о постојању манастира на Корнету у коме пише сљедеће:

,,Љешанска нахија дијели се на три среза: Дражовински, Градачки и Штитарски. У срезу Дражовинском налази се манастир владике Мардарија Корнећанина. На триста корака од манастира налази се мала капела. Од манастира до капеле направљена је лијепа џада. Има камења у којима је изсјечено име владике Мардарија и икона храма Св. Ђорђија.

Близу Корнета налазе се станови и обори Ивана Црнојевића и мала капела у мјесто Папратницу. Близу Корнета (одавле ће бити родом и владика Мардарије) налази се село Крусе  ђе је погинуо Махмут паша Бушатлија 1796. године…”

Неспорно је да је манастир био активан у првој половини XVII вијека за вријеме митрополита Мардарија I (Корнећанина). Према народном предању манастир је био активан  у вријеме Црнојевића, а сматра се да је грађен у вријеме Немањића.

Данас постоје остаци читавог  манастирског комплекса, на једном доста великом и лијепом  простору. Постојање манастира очигледно је оставило дубоког трага нарочитo на житеље Корнета, као и на породицу Ускоковића. Данас из те породице имамо Свештеномученика Петра Ускоковића и Светог Мардарије љешанско – либертвилског и свеамериканског. На остацима стародревног манастира и родног дома Светог Мардарија, 15. новембра 2015. г. је обављено прво литургијско прослављење Светог Мардарија љешанско-либертвилског и свеамериканског у Митрополији црногорско-приморској, приликом кога је обзнањена намјера да се манастир у наредном времену обнови.

 

Манастириште у Станисељићима

У Станисељићима налази се храм Св. Козме и Дамјана, који је, по народном предању, дио старог манастирског комплекса. Овај омањи и занимљиви сеоски храм не помињу историјски извори па се не зна тачно вријеме његове изградње. Припада типу сеоских гробљанских храмова. Према народном предању подигнут је на темељима старијег храма из 15. вијека. У новије вријеме трудом мјештана грађевински је обновљен 1992. године, а иконостас обновише, својим прилозима, синови Бошка Савова, Бранислав и Жарко Богојевић 2008. године.

 

Манастириште Скупо на обали Скадарског језера

На мјесту  Скупо које се налази на обали Скадарског језера, преко пута манастира Космач, постоје остаци древног манастирског храма који по мјесном предању датира из времена  зетског обласног господара Ивана Црнојевића. Није познато коме је овај манастирски храм био посвећен.

Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије 11. јула 2015. г.  служио је Свету архијерејску литургију на манастиришту Скупо и дао благослов да се храм обнавља, да буде метох манастира Космач и да буде посвећен Светим бесребреницима Киру и Јовану.

Према мјесном предању у Љешанској нахији постојала су још два манастира близу садашњег манастира Космач, а то су у мјесту Гољемади и Сињац.

(Прилог о  манастириштима   у општини Подгорица  приредила мр Смиља Влаовић )

Манастиришта у општини Даниловград

Манастириште Градина Мартинићка

Мартинићка Градина се налази на заравни брда на ивици Бјелопавлићке равнице, око километар сјеверно од Спужа. По многим мишљењима старија тврђава је послужила као прибјежиште становницима разорене римске Доклее, да би касније, у оквирима накнадно изграђених бедема, добила функцију града, који ће постати културно и вјерско средиште Склавиније- Диоклије у 9. вијеку.

Црква у Градини је посвећена Светим Архангелима и посљедњих година овог вијека  служи се Св. Литургија у зидинама разрушеног храма, на празник чуда Св. Архангела Михаила у Хони.

Све су бројнији истраживачи који сматрају да је један од три насељена града, које у земљи Дукљи помиње Константин Порфирогенит (905-955) била Мартинићка Градина под именом Лонтодокла, која је у пуном развоју, као значајан центар трајала од 6. до 12. вијека. И поред свог несумњивог значаја Градина није добила третман који заслужује, како у смислу научних истраживања, тако и у погледу њене обнове.

Културу и урбани карактер начина живота становника Лонтодокле- Мартинићке Градине потврђују и, истина ријетки, ситни налази префињене израде и несумњиве љепоте.

(Прилог о  манастиришту   Градина Мартинићка приредила мр Смиља Влаовић)

 

Манастириште у Ћуриоцу

Пет километара источно од Даниловграда, у селу Ћуриоц, на самој обали ријеке Зете, налази се локалитет у народу познат као Црквине. По предању које се преноси вјековима ту се некада давно налазио велики манастир, о коме нажалост нису сачувани писани подаци. Познати научни радник, путописац и учитељ Јован Лаушевић објавио је у Гласу Црногорца, бр. 23, од 10. јуна 1886. године врло занимљив текст под називом Црквине. У овом тексту, он описује тада још увијек сачуване темеље храма, додуше само први слој камена у темељима, дајући и димензије 18 х 9 метара, што указује да се радило о великом храму. Описује и остатке неких помоћних објеката. Опчињен љепотом самога мјеста Лаушевић пише: „Кад човјек све то осмотри,онда му се чини, као да само ово мјесто шапуће и говори: Гради, Србине, овђе цркву.“ По свједочењу старијих мјештана, до Другог свјетског рата овдје су о Спасовдану вршене  литије и читане молитве. Послије Другог свјетског рата ту је направљено игралиште за фудбал, а данас је то једна обична ливада на којој нису видљиви било какви трагови неке грађевине. Осамдесетих година прошлог вијека вршена су одређена археолошка ископавања на основу којих је утврђено да се ради о грађевинама из римског периода. Опсежнија истраживања нису покретана до данас. На основу тога се може претпоставити да се ради о храму из првих вјекова хришћанства. У поменутом тексту Лаушевић наводи и неколико сачуваних народних предања о овој светињи.

 

У селу Ораовица у Команима постоје темељи манастирске цркве,  гдје је по предању монаштво живјело до 17 вијека. Коме је храм био посвећен није познато.

 

Манастиришта у општини Колашин

На читавој територији данашње колашинске општине, у бившим племенским заједницама Морачког слива: Горњој Морачи, Доњој Морачи и Ровцима и Тарског слива: Речинама, Липову и Колашину (град и околина, као бивше средњовјековно племе Колашиновићи), има више мјеста с називом црквине. На тим мјестима се налазе остаци ранијих цркава или се само у предању памти да су ту некад биле цркве. За бројне цркве се зна да су биле од дрвета-лучевине и у случају напада непријатеља, лако запаљиве, док су неке нестале или се порушиле због ерозије земљишта. Сва та предања везују се за средњи вијек. О свим црквама и манастирима из периода прије подизања манастира Мораче (1252) знамо само из предања која су записали локални хроничари.

У Ровцима постоје топоними Горња и Доња Црквина у селу Међуријечју. Ту је старо гробље зарасло у шуми, гдје је и гроб Шћепана Гојакова Никшића, родоначелника братства Шћепановић. Госпођино Поље  је у центру села. Ту је постојала црква посвећена Великој Госпођи, саграђена кад и манастир Морача (1252). Предање каже да је сестрић краља Стефана Немањића, ктитора манастира Мораче – Никша син Илионов и Ефросинин, ударио темеље манастиру па је вјероватно тада саградио и овај манастир у Ровцима.

 

Манастиришта у општини Будва

Манастиришта у Будви

Младен С. Црногорчевић  је 1901. године, у раду ,,Цркве и манастири у опћини будванској“ (Гласник православне далматинске цркве, Задар, 1901),  о два некадашња манастира у Будванском пољу и њиховим посједима написао сљедеће:

,,До данашње цркве Св. Петке постојали су: старински манастир и манастирска црква Св. Марка. Овај је манастир постањем старији од Подострога, али се ни за њ не зна управо када је основан. Како Подострог и Стањевићи, тако је и он изгорио 1869. г., и тада је престао бити манастиром, од кога је задржао само име. Манастирски зидови зјали су тако од 1869-1885. године, а тада је на њима подигнуто данашње школско здање.

Западно од манастира била је ман. црква Св. Марка, по којој је и манастир негда тако називан. Темељни зидови, за човјека високи, светитељским ликовима живописани, познавали су се до 1885. г., а тада су поравнани са земљом. Кад Шћепан Мали и Василије Бркић дођоше у ове крајеве: први из бијелога свијета, други из Пећке патријаршије, Млечићи разорише ћускијама олтар ове цркве, а истим махом и углове кнежевских кућа у Махинама, Поборима и Браићима.

Како кажу, тада је сазидана данашња црква Св. Петке, али је погрешно тако мишљење, јер је она опстојала и раније. Могућно је, да је тада била оштећена, и одма затим оправљена, па је тако о њој, као и о многима другим речено да је сазидана, гдје није него само проширена. И она је изгорела 1869. г.

У манастиру Подмахинскоме састављено је 12. марта 1732. г. даровно писмо, којим је Станко Миховић из Ластве грбаљске поклонио ту присутноме митрополиту Данилу Петровићу-Његошу: земљу Подкутњицу, Луг, земљу под Црвеним путем, Прокос код Јаза, Церјен и земљу под Мирине. Све је то поклонио Миховић на вјечна времена митрополиту Данилу пред свједоцима: подмахинским игуманом Исаијом, Воином Љубановићем са Свињишта, Ником Дулетићем из Ластве и Станком Никовим из Бачића.  Кад је настао неки спор с владом млетачком, 1789. г., слао је митрополит Петар I Петровић-Његош Теодосија Мрковића да прегледа манастирске земље. О томе походу сачувао се је извјештај у италијанскоме пријеводу. Као што је игуман Исаија био свједок томе спису, тако је био писац оне исправе, којом поп Јово Гиговић и неки други дароваше митрополиту Сави Петровићу-Његошу 1744. г. дио од Коложуња, дио Франетин итд. (Шем. бок. за 1885. г.).

У другој половини XVII. в. послуживао је ман. цркву поп Вуко Милићевић, а прве половине XVIII  в. игуман Исаија Јововић Ришњанин и јеромонаси: Сава и Максим Милешевац.

У овоме је манастиру провео јесен и зиму 1764. г. Доситије Обрадовић, који спомиње игумана „из Св. Петке из Маина“, а 1768. г. архимандрит Георгије Гиговић лијепо је дочекао пећкога патријарха Василија Бркића, што је Млечиће узнемирило. Год. 1782. и 1787. амо се бавио Мајор Петар Живковић, с којим је водио преписку Сердар Мојсије Пламенац. Вук вит. Врчевић, на позив и у назочности Митрополита Петра II Петровића-Његоша, овдје је преписивао за 27 дана без престанка његову Слободијаду, како то исти Врчевић казује у “ Ograncima za istoriju Crne Gore “ ( Dubr . Zab . 187.). Год. 1858. амо је хтио доћи Ђура Јакшић с попом Филипом (Тановићем), али није имао путнога трошка (Дела Ђура Јакшића. кн. VII .)

При цркви је равница од какова три рала земље, која је и данас опасана зидовима, а спадаше манастиру Подострогу. То су Царине при тзв. Бабилонији: негдашњи Виноград Владике Рада…“

Како се не би стварале забуне, морамо примијетити да у свом тексту Младен С. Црногорчевић  данашњи манастир Подмаине или Маине именује као манастир Подострог, из једноставног разлога јер се он налази под брдом у Маинама које се назива Острог. Дашњи манастир Подмаине не треба никако доводити у везу или поистовјећивати са некадашњим старим манастиром са храмом Св. Петке  или са другим манастиром Светог Марка, који су се налазили у Маинском пољу које данас називају и Будванско.

Такође, треба истаћи да послије рушења манастира Светога Архангела Михаила, на острву Михољска Превлака код Тивта, сједиште Зетске митрополије једно вријеме бива пресељено у будвански манастир Светога Марка, па потом у манастире Пречиста Крајинска, Светог Николе у Врањини на Скадарском језеру, Светог Николе на Ободу, да би  1484. сједиште митрополита зетског постао Цетињски манастир.

 

Манастириште  Св. Спиридона на Светом Стефану

Током вјекова Паштровићи су саградили пет храмова на острву Свети Стефан. Два храма су посвећена Светом Архиђакону Стефану по којем је острво и добило име. Мањи храм Светог Стефана (9.јануар)  је из 1464. године, а већи храм је из 1885. године и посвећен је Преносу моштију Светог Архиђакона Стефана (15. август). Трећи храм на овом острвцету је посвећен Преображењу Господњем, живописан је 1633. године. Четврти храм је посвећен  Рођењу Пресвете Богородице, из 15. вијека. Године 1937. приликом освећења новообновљеног храма Пресвете Богородице, митрополит Гаврило Дожић је на молбу краљице Марије Карађорђевић храм посветио и Светом Александру Невском.

Приликом градње град-хотела Свети Стефан 1959. године црква Александра Невског је порушена, затрпана и зазидана. Преко ње је изграђена хотелска тераса. Из  тадашње цркве Александра Невског сачуван је иконостас и дијелови звона и пренесени у манастир Прасквицу. Ипред наоса цркве откривени су гробови дјеце страдале за вријеме куге јер се вјеровало да ће на тај начин отјерати кугу.  Храм Светог Александра Невског је по трећи пут обновљен, а освештао га је митрополит Амфилохије 14. септембра 2013. године.

Приликом најновије обнове  острва Светог Стефана откривена је још једна манастирска црква. Наиме, ради се о манастиру Светог Спиридона чији су темељи откривени током поменутих грађевинских радова, али су након тога поново затрпани. Свједочанства о постојању овог манастира налази се у Шематизму Бококоторске епархије из 1876. г.,  на цртежима страних путописаца (цртано са мора), као и на мапама гдје су унесене и димензије храма. Претпоставка је да је храм из 16 -17. вијека када је и почео да се шири култ светог Спиридона код нас.

Црквица Светог Спиридона је порушена, а њени остаци  налазе се на Паштровској гори, на Ограђеници, око километар и по од садашњег манастирског скита  Св. Спиридона, који припада манастиру Рустово. Аустроугари су ову цркву срушили и на њој подигли карулу, а народ је на Ограђеници подигао нову цркву  манастирског скита Св. Спиридона.

Храмовна слава манастира Светог Спиридона прославља се у цркви Светог Александра Невског, 25. децембра по грегоријанском календару.

 

Манастиришта у општини Тиват

Манастириште на Превлаци Светог Архангела Михаила

На Превлаци Светог Архангела Михаила приликом археолошких ископавање и конзервација остатака зидова храма 1956-1959. године откопан је цијело црквиште тј. храм Светог архангела Михаила. Археолошка истраживања у периоду 2009-2011. године, су потврдила  да је црква светог Архангела Михаила настала на остацима рановизантијске базилике као и да је црква Свете Тројице која се налази у манастирском кругу,  на темељу старије цркве из 9. вијека.  Археолошка истраживања су такође показала да се у кругу манастира налази већи број црквишта који обухвата период од 4 – 15 вијека, као и остаци епископалне цркве из XIII вијека.

Манастириште на острву Свети Марко

На острву Светог Марка које се налази преко пута  Превлаке  Светог Архангела Михаила постоји црквиште тј. остаци цркве Св Арханђела Гаврила. Према народном предању на мјесту некадашњих бунгалова постојао је манастир.

 

Манастиришта у општини Котор

Манастиришта у Грбљу

У парохији Доњогрбаљској постоје 4 до данас  позната манастиришта:

  1. У селу Врановићи на локацији данашњег храма Светог Архиђакона Стефана некада је постојао манастир посвећен истом светитељу.
  2.  Поред храма Светог Николе у селу Бигови некада је био манастир посвећен овом светитељу, о томе пише Младен Црногорчевић у студији “Цркве у Грбљу“. Не зна се ко је био ктитор ове светиње, која је срушена и запустјела у 14. вијеку, у харању од турских галија. На њеним остацима, са гробницама, подигнут је храм малих димензија, с накнадно дозиданом припратом на спрат, у коју се улазило вањским степеништем. Постоји легенда да су мјесто Грисполи, како се Бигова прије називала, подигли људи необично високог раста и да је ту свратио и Свети Сава на путу за Јерусалим.
  3. У близини храма Светог Теодора Тирона у селу Загори постоје остаци некадашњег манастира Светог Пророка Амоса.
  4. Поред храма Светог Апостола Андреја Првозваног у Кримовицама некада је постојао манастир посвећен овом светитељу.
  5. Данашњи црквени комплекс Св. Илија, у Загори у  Доњем Грбљу, засеоку Гостовићи на брду Сутулија, заправо је некада био манастир. Данас на овом локалитету постоје  двије цркве Светог Илије. У мањој црквици сахрањен је 1882. године монах Хрисантије Костовић, посебно заслужан за изградњувелике цркве Св. Илије и келије у којој је молитвено тиховао. Новија црква Св. Илије је свршени примјер сакралне архитектуре Грбља  из половине 19. вијека. Рађена је по плану италијанског архитекте из 1860. г, а зидали су је мајстори из Трста које је ангажовао монах Хрисантије. Освештана је 20. маја 1865 .г. У земљотресу 1979. г. црква је потпуно срушена, осим дијела олтарске апсиде. Реконструкција цркве је почета 2007. а читав комлекс је потпуно обновљен и лијепо уређен 2015. године.

Огроман допринос у реализацији реконструкције су поред аутора пројекта, и донатора (правних и физичких лица), дали Одбор за обнову на челу са почившим Јованом Мидоровићем и Миланом Костовићем, потомком монаха Хрисантија, који су себе несебично уградили у обнову овог храма и нијесу дочекали његово освештавање), као и градитељи ове светиње.

Црквени комплекс је освештао архиепископ цетињски митрополит црногорско –приморски г. Амфилохије са свештенством 7. јуна 2015. године.

 

Манастириште код Пераста

На острву Свети Ђорђе испред Пераста налази се истоимена црква, која је данас у посједу римокатоличке цркве. Према народном предању на острву се налазио манастир Светог Ђорђа који је установљен за вријеме цара Душана, да би 1634. године патронат над острвом преузела млетачка окупаторска власт, чији је сенат од тада почео да поставља римокатоличке опате. Црква је веома страдала у земљотресу 1667. године, којом приликом се срушио свод и апсида. Послије тога дуго се радило на обнови послије чега црква и читав комплекс добијају данашњи изглед. У старом манастирском гробљу сахрањени су многи угледни Пераштани из протеклих вјекова.

 

Манастиришта у општини Бар

Манастиришта у Бару

На простору опшине Бар, изузимајући Црмницу, постоји манастириште Ратац и индиције за три могућа  манастиришта:

  1. Триконхос на Тополици, друга половина 5. вијека (могуће манастириште).
  2. Црква у Менкама, извише старог града, 11 вијек прва фаза (могуће манастириште).
  3. Рановизантијска црква испод насеља Горак (могуће манастириште -неоткопано).
  4. Црква А (Св. Константин и Јелена), Ратац, 12. вијек (остаци цркве унутар манастира) и Црква Ц, свети Михаило (Ратац), 10-11. вијек (остаци унутар манастира

 

Манастиришта  у Црмници

 

Највише података о манастириштима у парохији црмничкој можемо  наћи у антропогеографској и етнолошкој студији др Јована Вукмановића Црмница  (Београд, 1988). Др Јован Вукмановић помиње  манастиришта у сљедећим мјестима:

  1. Утрг – У планини Његалици био је манастир и до скора су били видљиви остаци.
  2. Дупило – У Врху поља, данашњим Мириштима био је манастир Светих Мироносица од којег и данас постоје остаци.
  3. Годиње – Између Горице и језера је топоним Ћекла гдје је, по предању, био манастир. Податке о  овом манастиришту даје и Војислав Вулековић, у књизи Црмничко племе Бољевићи у прошлости Црне Горе . Међу 4 цркве у Годињу Вулековић убраја и манастир Свете  Ћекле (о којем пише и Јован Вукмановић)
  4. На Суторману, изнад села Лимљани, налазе се видљиви остаци манастира Светог Романа. Данас је у току обнова храма Светог Романа.

 

Манастиришта  у општини Улцињ

Манастириште под старим градом Улцињем

О некадашњем манастиру Светог Арханђела под Улцињем, из времена зетског господара Ђурађа II Страцимировића Балшића, у Историји Црне Горе (књига друга, том други, Титоград, 1970,  стр. 85) пише сљедеће: ,,Ђурађ II Страцимировић се бринуо о православном манастиру Св. Арханђела под Улцињем. Заједно са улцињском општином потврдио му је, не зна се када, све његове посједе. Помињу се у улцињским уговорима с Млечанима из 1405 (потврда 1406) и 1421.г. Listine V, 84/85; Predelli, I libri commemoriali IV, Venezia 1896, no 131, c.49 -50. Види Вас. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Ср. Карловци 1920. 149.“ О постојању овог манастира поред млетачких извора пише и Стојан Новаковић у књизи Законски спомемици српских држава у средњем веку (Београд 1012, стр. 285). Осим назнаке да се остаци овог манастира налазе ,,под Улцињем“  у наведеној Историји Црне Горе  (стр. 418) пише „ или још нијесу пронађени или су с временом толико прерађени да није од њих остало ништа што би подсјећало на њихов првобитни изглед.“

 

Манастиришта у старом граду Свачу

На великом простору који заузима стари град Свач, у залеђу Улциња изнад Сашког језера, у досадашњим археолошким истраживањима откривен је у западном дијелу града  манастир, и дворски комплекс са епископским и другим зградама.

У манастирском комплексу, унутар зидина манастира, има за сада једна откривена капела –црква. Ван манастирског комплекса, археолошким истраживањима до сада је откривено 15 цркава. Ове цркве могу бити дио ширег манастирског комплекса, јер за манастирски комплекс није ограничено колико ће имати цркава и конака као ни колико ће метоха и скитова имати, али док су археолошка истраживања у току,  то није могуће са сигурношћу рећи. Разлог оволиком броју цркава мора постојати, и  сасвим је могуће да ће даља истраживања показати да има још црквишта. Поред наведеног постоји још један манастир са црквом Пресвете Богородице или Свете Марије у подграђу Свача,  који је по свему судећи подигла Јелена Анжујска. На основу сачуваних трагова фреско –малтера, са сигурношћу се може закључити да је унутрашњост била живописана. Према народном предању вјерује се да је на ширем подручју парохије улцињске у средњем вијеку било 365 храмова, о чему тек треба да дају своју ријеч археолози послије завршених  истраживања.

 

Манастиришта у општини  Херцег Нови

Жвиње – манастирина у Суторини

Код села Лучићи у Суторини леже остаци зида у малтеру за које традиција каже да су припадали манастиру из доба Немањића.

Ратишевина – манастир Потпланина

Ово је други српско – православни манастир у Драчевици који је живио кроз читаво вријеме млетачке управе, и мало послије пада Венеције, са француском окупацијом Боке, дочекао да се угаси. Име је добио по мојдешком одломку Потпланина уз границу са Ратишевином. Вјерује се да је овај манастир, а у документима 18. вијека се заиста назива манастиром, био метох херцеговачког манастира Рождества Пресвете Богородице (Косијерева) из 14. вијека. Иако је био метох, чинио је органску цјелину са ратишевљанском парохијалном црквом Свете Тројице која посједује гробиште за ово село и дио сусједног Мојдежа. Дакле, манастир је лежао на територијалном опсегу Ратишевине, а својим укопавалиштем је везивао оба горњебокешка насеља. Мојдеж је старо драчевићко село које се помиње 1417. године.

 

Требесин – манастирина Пресвете Богородице

О овој манастирини дознали смо током теренских истраживања у Подима у разговору са пок. Видом Радоњићем. Располагали смо податком оца Сава Накићеновића о традицији која помиње манастир Свете Госпође (“али се о њему ништа не зна“). Током 1994. пронашли смо часну трпезу на баштини Радовића под Стражником.

У непосредној близини лежи обиље керамичких фрагмената.

 

Кути – манастирина Светога Јована

Црква Светог Јована лежи недалеко претходне код кућа Накићеновића. С. Накићеновић пише: „Рушевине цркве Св. Јована налазе се код братства Накићеновића; по остацима се да закључити, да је била дуга 6,96, шир. 5,20 а дебљина је зида била 0,76 м.“ Надаље, С. Накићеновић биљежи предање да је ово била црква женског манастира разрушенога од Турчина у 17. вијеку, те да га је градио „Јерцег Сћепан“

Ова црква је свакако веома стара. Није уписана ни у један млетачки катастар, али смо, претраживањем архивске грађе о Кутима уочили документ у којему се, могуће, помиње управо црква Светог Јована. То је писмо Јована Даниловића драгоману Пјеру Фонтани.

 

Манастириште на Луштици

Село Забрђе на Луштици које територијално припада општини Херцег Нови, окренуто је ка унутрашњости  Бококоторског залива. Дијели се на неколико засеока који се називају по братствима која ту живе (Митровићи, Тројановићи, Стојковићи и Мендегаја), и као нејудаљенији засеок Пристан, који је забрђски излаз на море. Повише кућа Мендегаја, на једном узвишењу  налази се храм Свете мученице Киријакије тј. Свете Недјеље. Према мјесном предању овдје је на превлачком метоху постојао манастир Св. Недјеље. Поред храма налази се гробље, на којем су близу олтара пронађена четири монашка гроба истог презиме Мендегаја, која иду у прилог  предању да се овдје налазио манастир. Прије неколико година манастирски храм Свете Недјеље је обновљен као и   гробница поред манастирске цркве,  у којој почивају јеромонаси из породице Мендегаја: Андроник, Јероним и Лукша, као  и монахиња из исте породице Анастасија.

 

 

Pin It on Pinterest

Share This