Јеванђелско слово протојереја Душана Биговића, професора Цетињске богословије, изговорено у суботу, 5. септембра 2026. године, у Цетињском манастиру, на Оданије Успења Пресвете Богородице
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Какво ли је свето јеванђеље, браћо и сестре! Ма који дио да чујемо, колико год то зачало било кратко, стичемо утисак – а тако и јесте – да се баш ту налази цјеловита истина о нашем живљењу на земљи, о нашем односу према Богу, према свијету и човјеку.
Потребно је увијек изнова улагати духовне напоре како бисмо ријечи светога јеванђеља довели у животну везу са нашим стварним живљењем и поступањем.
Јеванђеље није само прозор кроз који мотримо на ликове и догађаје у прошлости и о њима судимо; јеванђеље је више огледало.
Погледамо ли у данашње јеванђеље као у огледало, убрзо ћемо препознати једно познато лице – примијетићемо фарисеја у сопственом срцу. Ту, између фарисејског квасца и лика понизног слуге и брата, свезнајући Господ смјестио је биографију свакога од нас.
Фарисеј у нама рађа се онда када наша вјера престане да буде однос са Богом и постане алат за доказивање сопствене вриједности према другима.
Тако је и данас прилика да се позабавимо не оним фарисејима који су били савременици Сина Божијег на земљи и који су послужили као основа за неколико јеванђелских алегорија, него да се позабавимо фарисејем који је у нама. Свако од нас у себи носи скривенога фарисеја; то је онај глас који нас тихо увјерава да смо бољи, праведнији и ближи Богу од других људи. Као лијек против тога квасца, Господ нам предлаже да чинимо оно што је Он учинио кад је на земљу међу људе дошао: све је љубио, свима је служио, јављајући Царство Божије.
Ми живимо у времену које се битно разликује од минулих времена. Идеал је моћан, познат и од свијета прихваћен човјек, а не свети човјек.
Живимо у свијету који нас непрестано тјера да се лактамо за прва мјеста. Исус нуди потпуно другачију, револуционарну логику Царства Божијег.
Увјерава нас да бити слуга и посљедњи не значи бити на мјесту губитка, него на мјесту добитка, те да истинско служење ближњима представља саму срж хришћанског живота и вјере.
У свијету који често вреднује моћ, положај и лични интерес, Господ Исус поставља потпуно другачије мјерило величине.
Истинска спремност на служење не извире из људских обзира или жеље за похвалом, већ из примјера самог Спаситеља.
Спремност да другима послужимо је темељна вриједност и пут према истинској величини пред Богом; то није знак слабости, мањак самопоуздања или наивности, већ свјесност о нашем мјесту пред Творцем.
Таква особа познаје своје дарове, али зна да све што има долази од Бога; не унижава своје достојанство, али и не прецјењује себе.
Знали су свети људи да је узвишење које долази од Бога трајно, а узвишење и ријечи похвале које долазе од људи пролазни.
Служење није резервисано само за велика дјела, она која ће историја памтити. Оно се изражава кроз мале, свакодневне одлуке и пажњу према другима, кроз даровано вријеме, кроз лијепу ријеч, кроз праштање и стрпљење.
Потребно је увијек имати на уму да, кад другима служимо, ништа не губимо, већ задобијамо истинску радост и мир које нам свијет не може дати.
Потребно је увијек имати на уму да наше служење ближњему мора бити у истини.
Није истинита скромност ако служимо, а у срцу волимо господарити, ако смо на задњем мјесту сјели, а у срцу желимо да смо на челу.
Права је скромност кад не мислим о томе гдје сам сјео, него о потреби онога који сједи покрај мене.
Има неколико разлога зашто хришћанин бира да служи:
Срце које служи постаје слободно од поноса.
Служење повезује људе и свједочи живу Цркву.
Кроз руке које служе Божија љубав постаје видљива на земљи.
Тамо гдје се служи углавном нема гужве.
И, што је од свега важније, међу онима који су на маргини крупних друштвених догађаја, међу скромнима и заборављенима, наћи ћемо Исуса, јер је Он тамо, као што нам је и обећао.
Господе, очисти наше срце од себичности и поноса.
Дај нам очи које виде потребе наших ближњих.
Уши које их чују и руке које су спремне помоћи.
Нека наш живот буде тиха проповијед Твоје љубави кроз служење ближњима. Амин.
