Проповијед јеромонаха Јосифа, сабрата манастира Подмаине, на Преображење 2026. године у манастиру Михољска Превлака.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, време празника није обично време. И уопште узев, свако литургијско време није обично време. Али посебно у време празника Црква пред нас износи један од догађаја који су ту да нас узвисе мало са земље, да нас мало одлепе од земље, од свих тих наших многих брига и бригица које, она зна, ми у овом животу носимо. Али, желећи да нас одмори, желећи да нас утеши, она мало-помало износи пред нас неки од јеванђелских догађаја.
Преображење Господње је последње у низу великих Господњих празника, од којих је прво Рођење Господње, или Божић, а последње је Преображење.
Иако хронолошки Преображење спада у време Великог поста, спада у оно време док је Господ ходио земљом, непосредно пред само Његово страдање, Црква је, међутим, пренела Преображење на данашњи дан, јер он пада равно четрдесет дана пре Воздвижења Часнога крста, пре поновног сећања на спасоносна страдања Господња. И у овом празнику она нам открива да Господ добровољно иде на своје страдање, да Он није обичан човек.
У Господњем Преображењу открио се само делић Његовог божанства, онолико колико су Његови свети ученици могли да приме. Они у том тренутку нису могли много да приме, али после су постали носиоци саме ове светлости. Сами су постали светила која су просвећивала васељену.
Чврсто поверовавши у Њега као Сина Божијега, чврсто се сјединивши са Њим, они су пронели веру у Њега до свих крајева земље. И свуда где су ишли проносили су спасоносну вест о спасењу људском, о спасењу којега нема ван Спаситеља, а Спаситеља нема ван Његове свете Цркве.
И Његова света Црква пуна је ове божанске светлости, пуна светлости Преображења, које и ми треба да постанемо достојни. Треба постепено све више и више да постајемо причасни њој, јер у свакој Светој Тајни Цркве, почевши од Свете Тајне Крштења, а врхунећи у Светој Тајни Причешћа, којега ћемо се, ако Бог да, ми данас удостојити, свака од тих Светих Тајни препуна је светлости.
То је светлост Божанства која је нама људима дата у Телу Господа Исуса Христа, која је скривена у Његовом Телу — у Његовом Телу које је Црква — и која се нама хришћанима, православнима, крштенима у Име Његово, крштенима у име Свете Тројице, даје.
Међутим, и ми морамо да покажемо труд са наше стране. Треба мало да се одвојимо од земље, треба да узвисимо свој поглед ка небесима. Треба и ми да се попнемо на гору Тавор, на неку нашу гору, са које ћемо јасније моћи да видимо Њега, јасније да видимо Његово божанство, да поверујемо да је Он Син Божији, јединородни, у коме ми имамо све.
Имамо све оно што је потребно за живот у овоме свету, све оно што је потребно и за материјални живот, али много више и неупоредиво узвишеније.
Имамо у томе што нам се дарује непролазност, вечност, вечну истину, вечну љубав. Не ову пролазну љубав, не ову љубав која траје од данас до сутра, него вечну, божанску, у којој нема никакве мрље, у којој нема никакве лажи, у којој нема никакве таме.
Светлост Господња, светлост Преображења, она изгони таму из наших срца. Битно је само да јој ми не правимо препреке. У сваком нашем покрету ка Господу, у свакој нашој молитви, у сваком нашем уздаху, у сваком нашем: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, ми призивамо божанску светлост на нас, на наше душе, у наше животе. И постепено ми постајемо све више и више причасни њој, све више се сједињујући са њом. А у њој, то јест у Њему, у самом Господу Исусу Христу, имамо све.
И тако, да живећи у овоме свету, не живимо само као пролазна бића, не само као мали црвићи који су једним делом свога тела залепљени за земљу — да не кажемо да смо читави залепљени — него да се макар другом половином извијамо и гледамо ка небесима. Да гледамо у правцу где је наша вечна кућа, тамо где је наша вечна домовина и где нас чекају сви свети од памтивека, сви наши преци, сви наши најрођенији, они који су, надамо се, исто живели и борили се за ту вечност, борили се за вечно сједињење са Богом и за вечно сједињење једних са другима.
Нека би дао Господ да, живећи у овоме свету, постепено чистимо себе од свакога греха, од сваке нечистоте. А сваки грех је тама.
Међутим, не треба да бринемо. Битно је да ми гледамо у правцу Господа и у правцу Његовог Часнога крста, јер ова невидљива светлост највише избија из Његовог Часнога крста, из наших крстова који су нам дати да их понесемо у овоме животу. Да ми поносно узнесемо тај крст, да у њему видимо да је наше спасење, да је наше сједињење са вечно живим Богом, са Његовом светлошћу, и да, сједињујући се са Њим, и сами постанемо светлоносци у овоме свету, а и да се удостојимо вечнога, будућега, непролазнога царства Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
Извор: Манастир Михољска Превлака
