Успењски или Великогоспојински пост је, по времену установљења, најмлађи од вишедневних постова, а млађи је и од самог празника Успења Пресвете Богородице који постаје познат тек од 6. вијека. Постоји мишљење да су Успењски пост установили свети апостоли који су, сабравши се у Јерусалиму на погребење Богомајке, наложили на себе пост и предали да се он чува једном годишње. Такав однос светих апостола према једном таквом догађају какав је био упокојење мајке Божије, био би сасвим природан, тим више што је код Јевреја тог времена био обичај да оплакују своје мртве постом и уздржањем од житејских задовољстава. По ријечима св. Симеона Солунског, успенски пост је био установљен у спомен поста који је Пресвета Богородица држала, предосјећајући приближавање своје смрти. Према неким ауторима, попут аутора списа De tribus quadragesimis, овај пост је заправо био Петровски пост који је трајао без прекида до празника Успења Богородице, а да је тек касније, због одређених рзалога, Петровски пост прекидан 29. јуна / 12. јула, тј. на празник Апостола. Затим, послије мјесечног прекида, започињан је нови пост, који је трајао од 1./14. августа па до празника Успења Богоматере, сагласно Апостолским Установама. Оваква аргументација се заснива на тумачењу аутора наведеног списа оног мјеста из Апостолских установа, гдје се говори неодређено о дужини поста послије Педесетнице – „Послије Педесетнице празнујте једну седмицу, а послије ње постите“. Дакле, аутор се неосновано позива на ауторитет Апостолских Установа будући да у њима нема ничега што би тачно потврдило његову претпоставку, а коју не потврђују ни било који други историјски подаци.
У сваком случају, Успенски пост се изродио из обичаја хришћана да посте пред неки велики празник у који су се причешћивали Светим Тајнама. У част Пресвете Богородице, хришћани су почели да посте врло рано и тај обичај је настао, највјероватније, у источним областима Византијске империје. Почетком 10. вијека о Успенском посту говори Сабор сједињења који је одржан у Цариграду поводом разрјешења раскола насталог по питању четвртог брака цара Лава Мудрог. Сабор је за трећебрачне одређивао одлучење од светог причешћа на четири године, а по истеку тог рока, дозвољавано је приступање причешћу три пута у години: на Пасху, на празник Успења Пресвете Богородице и на Божић, пошто тим празницима, како се наводи, претходи пост. То значи да је у то вријеме у Цариграду већ био обичај постити пред празник Успења, очему касније говоре патријарх Никола, Никон Црногорац и др.
Трајање поста у почетку није било строго утврђено, него је зависило од мјеста до мјеста, као и од личне усрдности вјерника. По ријечима Никона Црногорца, неки су постили нарочито строго и у трајању од петнаест дана, разрјешавајући пост једино на Преображење, док су други почињали пост тек од Преображења и постили, према томе, једну седмицу. адржали нарочито строго и у трајању 15 дана, једино разјешавали на Преображење, али било је и ониих кокји су га тек почињали од тoг Празника и постили дакле једну недjељу. Цариградски сабор из 1166. године коначно је утврдио двонедељно трајање пост пред празник Успења.
На самом почетку Великогоспојинског поста, 1/14. августа, Црква прославља свете мученике Макавеје. На јутрењу овог празника се пред вјерне износи Часни Крст ради поклоњења, а постоји пракса и да се том приликом врши чин малог водоосвећења, за у окивру којег се пјевају посебни тропари у част Пресвете Богородице. Наиме, када је цар Ираклије поврати Часни Крст из Персије, постојала је и даље пријетња да Часни Крст поново не буде отет од завојевача. Зато је постављен у параклис царске палате у Цариграду, поводом чега се врло брзо усталио обичај у Цариграду да се 1./14. августа износи Крст Господњи из царске палате у катедрални храм Свете Софије. У току наредне двије седмице, Крст је свечано, литијски у пратњи свештенства и вјерног народа преношен и у друге храмове у околини. Ово тпржествено поштовање Часног Крста било је праћено постом и причешћивањем Светим Тајнама. Отуда и мишљење да је управо овај локални пост постао основа за Успењски пост.
Сам празник Успења Пресвете Богородице, као и већина празника у част Богомајке, заснива се на предању, због тога што се у Јеванђељу не помиње ништа о Успењу Богородице. Постоји мишљење да је најранији познати текст који говори о томе догађају “Повијест Светог Јована Богослова о Успењу Свете Богородице“. Претпоставља се да је овај текст послужио као основа за богослужбене текстове празника, које су саставаили Јован Дамаскин и Козма Мајумски.
За седмичне дане Успенског поста уставом је прописано вршење алилујарних служби. На јутрењу умјесто „Бог Господ“ у дане, када је у минеју служба „без знака“, поје се Алилуја са стиховима из Псалтира. Чита се молитва Јефрема Сирина, што ова богослужења чини сродним са великопосним. Међутим, у савременој парохијској пракси ријетко се среће вршење алилујарних служби у Успенском посту, без обзира на то што постоји жеља и препорука да се у парохији обнови овај древни обичај.
Текст објављен у часопису Светигора, бр. 323
