„По чему ме памтиш?“, гласи један графит на подзиди, на изласку из кањона Призренске Бистрице, на почетку Средачке жупе. Света Петка је, иде се у Мушниково, село које никада није остало без српских становника и које се грчевито држи за своје светиње и специфични осећај завичајности. Након литургије креће литија око храма, а једна мајка строго наређује свом сину: „Дај сестрици да носи пола круга!“. У селу без деце, ово је једини дан када ће се погурати, поиграти и посвађати око тога ко ће да носи икону у литији око њиховог храма. Док свештеник Јован Радић говори о опстанку и моли да се не продаје лепа земља – око Црног врха, високо на Шар-планини кружи хеликоптер КФОР-а. Нико га ни не чује јер су стотине људи овде дошле да се сретну, да се загрле и да виде шта памте од завичаја и на који начин их тај исти завичај памти. У цркви је, највероватније у 16. веку насликана фреска Светих апостола Петра и Павла који се грле. Та слика стоји изнад села Мушниково, јер је место обележено са три загрљаја. Први је сусрет сурове природе и човека. Тај сусрет није дао, као што се често дешава, сурове људе и преке природе. Други загрљај са људима другачије вере и опредељења није дао нетрпељивост и одбацивање. На крају је ове људе стигао загрљај са избеглиштвом и у њему нису постали горки и нису се одрекли завичаја. На сабору је промовисана књига Ковиљке Марковић „Светковине испод Шаре, сећања из Мушникова“ у којој је оживљен породични тренутак, послератни развој школства, просвете, породични односи, родослови овдашњих породица са старим фотографијама. „Сваки човек је носио своју причу, али сви су заједно градили један живот, једну снагу“, записује у књизи мозаику Ковиљка Марковић. Та слика заједнице је она снага коју људи црпе из загрљаја апостола. На исти начин се ова заједница данас одржава у чврстом загрљају народа и Српске православне цркве. Дан касније у Осојану, у једној потпуно другој српској средини одржан је велики скуп посвећен повратку и сећању на митрополита Амфилохија Радовића. Ако село Мушниково у Средачкој жупи на југу Метохије никада није у потпуности нестало, Осојане код Истока, на северу Метохије је 1999. потпуно је збрисано. Те кобне године осамдесетак људи одлучило је да остане на своме у залеђу Призрена, у Осојану и околини нико није могао остати. Ко је остао није преживео. Мушниково се није развијало, а у Осојану се догодио повратак.
„Кад смо се вратили птице нису певале“, једна је од најчешћих реченица прве групе повратника. У првим данима се у овим људима преламала лична судбина: отићи или остати међу нагорелим зидинама својих кућа, затрпаним бунарима и посеченим воћкама. Како наставити живот под шатором, како јести из једног казана, како преконачити са глодарима? Како ту где си имао све да пристанеш на такав живот? У том колебању са монасима и монахињама Високих Дечана и Пећке Патријаршије и са својим свештеницима у Осојане је стигао митрополит Амфилохије Радовић. После литургије на згаришту Основне школе „Радош Тошић“ одржао један од својих најтежих и најдраматичнијих говора. „Враћаћемо се док год буде сунца и мјесеца. Нема силе на свијету, ни небеске ни земаљске која нас може одвојити од наше Пећке Патријаршије, Високих Дечана и Грачанице“, рекао је митрополит Амфилохије. Готово да нема примера у историји Српске православне цркве у коме један владика узвикује да нема силе небеске која се може спречити и зауставити човека у његовој намери. Тог тренутка Амфилохије Радовић се рвао са Богом, а несрећни повратници су га послушали и одлучили да остану на својој земљи. Од тог тренутка читав крај је почео да се развија. Обнављане су куће, подигнута срушена црква. Зато су у недељу стотине људи их разних места Србије, Црне Горе, Косова и Метохије, Републике Српске, из Париза, из Беча и Инсбрука, стигле да виде и осете снагу обновљене заједнице. На различитим нивоима ови људи, укључујући и оне који су расељени, желе да осете загрљај завичаја и да са собом однесу нешто што ће памтити.
Осећај дубоке захвалности покренуо је и да се сабор посвећен повратку назове Ђедов сабор. Ове године су повратници Гојко Ђурић, Небојша Гашић, Вукомир Ђурић и Далибор Пискулић отишли у Морачу и припремали славу у храму Светог Пантелејмона који је у свом родном крају подигао митрополит Амфилохије. Отишли су као у свој дом, са супругама. „Можда смо мало претерали с паприкама“, каже у шали један од њих и смеје се. У беседи митрополита рашко-призренског Теодосија, пред неколико стотина људи, осећа се истовремено радост повратка и тешки проблем продаје српских имања. Он је подсетио на времена када су Срби мењали веру и турчили се и упозорио да је данашњи процес продаје земље и имања исти као некадашња промена вере и турчење: „То није био обичан повратак људи на своје огњиште и у своје спаљене куће, то је било нешто много веће и дубље. Обновио се живот на овом месту и морамо га сачувати.“
У име митрополије црногорско-приморске сабору се обратио свештеник Никола Радовић, који је пренео благослове и поздраве митрополита Јоаникија. „Ово је постао сабор Срба са свих страна света“, каже отац Никола, братанац митрополита Амфилохија. На сабор сваке године организовано долазе представници Удружења отетих и несталих, а испред споменика жртвама који се налази у порти осојанске цркве служи се парастос. Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха српског Порфирија, служио је парастос и рекао: „Треба да живимо вером да ћемо наше миле који су преминули и променили свет да загрлимо, и то не симболички, већ да ћемо заиста њих живе у вечном животу да видимо, да им се обрадујемо и да их загрлимо. То је наша вера у васкрсење.“
На клупама је мед и ајвар из Гораждевца, вез и рукотворине из Грачанице. Гости одлазе, а Дубравка Стијовић, председница Културно-уметничког друштва „Извор“ из Париза у великим црним врећама скупља сваки папирић, сваку флашицу и смеје се, радосна као дете и као да ради најважнију ствар на свету. „Ово је мој Ђедов сабор“. Овде је довела сина, мужа, оца, и баку Наталију, да сви однесу нешто по чему ће памтити завичај и због чега ће пожелети да му се врате.
Сабор организују Епархија рашко-призренска, Савез аматера Косова и Метохије, Дом културе “Грачаница”, Архив “Пећ” и Дом културе “Свети Сава Исток”, а подржали су га Министарство културе, Канцеларија за Косово и Метохију и Привремени орган Општине Исток.
Живојин Ракочевић
