Постоје места која човек обиђе, задржи их у сећању неколико дана и настави даље. Постоје и она која остају у њему као дубок траг, иако их никада није видео својим очима. Пребиловци припадају управо таквим местима. Њихова тишина има тежину коју је тешко описати, јер је саткана од хиљада прекинутих живота, угашених детињстава и молитви које су остале да лебде над херцеговачким каменом.
Када се помене ово мало село у долини Неретве, најчешће се прво изговоре бројеви. Они су страшни и сами по себи довољни да човека зауставе. Од око хиљаду становника, током неколико августовских дана 1941. године, мученички је пострадало више од осам стотина људи. Међу њима било је око пет стотина деце млађе од четрнаест година. Педесет седам породица потпуно је уништено, а тридесет шест огњишта заувек је остало без наследника. Из сеоске основне школе сва деца одведена су у смрт заједно са својом учитељицом Станом Арнаут.
Ипак, Пребиловци се не могу разумети само кроз бројеве. Сваки од тих бројева имао је име, лице, породицу, своје место за трпезом, своју икону у кући, своје детињство, свој страх и своју наду. Када бројеви остану сами, човек лако изгуби осећај да иза њих стоје стварни људи. Управо зато Црква не памти Пребиловце као статистику, већ као Сабор мученика чија су имена записана у Књизи живота.
Историја познаје многа места великих страдања. Свако од њих носи свој бол и своју опомену. Пребиловци, међутим, имају нешто што их чини готово јединственим у читавој историји двадесетог века. Њихова прича није завршена онога дана када су житељи бачени у херцеговачке јаме. Она је наставила да живи кроз деценије, пролазећи кроз нова искушења, све до дана када је изнад њихових моштију подигнут Храм Васкрсења Христовог. Због тога се историја овог села чита као дуго сведочанство о истрајности вере, памћења и наде.
Август 1941. године остао је уписан као један од најмрачнијих периода у животу српског народа у Херцеговини. Усташке власти Независне Државе Хрватске покренуле су систематско уништавање српског становништва. Циљ није био само освајање простора или војна победа. Пред очима света одвијало се истребљење читавих заједница, са намером да после њих не остане ни народ, ни вера, ни успомена.
Житељи Пребиловаца добро су знали ко су били. Живели су од свога рада, обрађивали земљу, подизали породице, славили крсну славу и окупљали се око својих храмова. Тај мирни поредак живота прекинут је нагло и сурово. Од 6. до 11. августа усташе су похапсиле већину жена, деце и стараца. Мушкарци способни за борбу у великом броју већ су били избегли или су се скривали, па је највећи терет злочина пао на оне који су били најнезаштићенији.
Пут којим су кренуле пребиловачке мајке са својом децом представља једну од најпотреснијих слика читавог Другог светског рата на нашим просторима. У наручју су носиле одојчад, поред себе водиле дечаке и девојчице који су тек научили да ходају, покушавајући да у њиховим очима сакрију сопствени страх. Многе су до последњег тренутка веровале да ће их неко вратити кућама. Уместо повратка, дочекао их је руб јаме Голубинке код Шурманаца.
Голубинка је постала најпознатије место њиховог страдања, али није била једино. Срби из овог краја бацани су у укупно тринаест херцеговачких јама – у Бјелушицу, Худово, Бивоље Брдо и многа друга бездана која су вековима била део природног пејзажа, а у лето 1941. године претворена су у масовне гробнице. Камен херцеговачког крша, који је дотле чувао воду и живот, постао је сведок једног од најстрашнијих злочина почињених над српским народом.
Потресан је податак да је из пребиловачке школе нестала читава једна генерација. Школско звоно, које је до тада окупљало децу око слова и књиге, после рата више није имало кога да позове у клупе. Учитељица Стана Арнаут поделила је судбину својих ученика. Њено име данас стоји уз њихова као тихо сведочанство да се истинска одговорност учитеља не завршава на прагу учионице.
У сваком времену постоје догађаји који превазилазе оквире историје и постају део духовног памћења једног народа. У раном хришћанству реч „мученик“ није означавала човека који је претрпео патњу. Грчка реч martys значи сведок. Мученик је онај чији је живот, а често и смрт, постао сведочанство верности Христу. Зато се у богослужењу мученицима не приступа са безнађем, већ са молитвеним поштовањем, јер Црква верује да су они већ ушли у пуноћу живота у Христу.
У том светлу добијају дубљи смисао и пребиловачке мајке које су заједно са својим најмилијима, остале верне своме имену, своме народу и својој Православној вери. Њихово страдање временом је постало тиха икона љубави коју не можемо заборавити ни онда када се читав свет руши.
Памћење које је чекало пола века
После августа 1941. године над Пребиловцима се надвила тишина какву је тешко замислити. У селу су остале празне куће, дворишта и њиве које више није имао ко да обрађује. Места на којима су се некада окупљале породице претворила су се у неме сведоке одсуства. Свако ко је преживео носио је у себи исто питање: где су наши? Одговор је лежао дубоко у херцеговачком кршу, у јамама чија су уста деценијама остајала затворена.
За многе породице жалост никада није добила свој природни ток. Није било гроба на који би се дошло са свећом и молитвом. Није било места на које би се спустило цвеће или тихо изговорило име покојника. Ожалошћени су знали где су њихови најмилији нестали, али нису могли да им укажу последњу земаљску част. Бол је тако остајао отворен, преносећи се са једног поколења на друго.
Деценије су пролазиле, а над многим стратиштима владало је ћутање. Историјске околности нису биле наклоњене отвореном говору о страдању Срба у Херцеговини. Многи су своја сећања чували у кругу породице, док су деца одрастала слушајући имена бака, мајки, браће и сестара које никада нису упознала. Памћење је тако постало драгоцено породично наслеђе, чувано са истом пажњом са којом се чува породична икона.
Почетком деведесетих година догодило се нешто што је многима изгледало као испуњење дуго очекиване правде. Током 1990. и 1991. године започето је вађење посмртних остатака мученика из херцеговачких јама. После скоро пола века таме, кости су поново угледале дневну светлост. Свештеници, стручњаци и народ силазили су у бездане који су толико дуго скривали страшну истину. Из тринаест јама сабирани су остаци пребиловачких мученика како би били достојно сахрањени.
Тај призор дубоко се урезао у памћење свих који су му присуствовали. Пред њима су лежали остаци читавих породица које су после педесет година поново биле сабране. Мајке су почивале поред своје деце, браћа поред сестара, комшије поред комшија. Земља је, после дугог ћутања, предала оно што је чувала.
У новоподигнутој спомен-цркви у Пребиловцима припремљена је крипта у коју су положене свете мошти мученика. За народ Херцеговине то није био само чин сахране. Многи су осећали да је коначно успостављен нарушени поредак, да су пострадали добили место достојно своје жртве и да је молитва пронашла свој дом. После пола века без гроба, над мученицима се зачула литургијска песма.
Чинило се да је једно тешко поглавље затворено.
Историја Пребиловаца, међутим, носила је искушење какво је тешко пронаћи на другим местима страдања.
Већ у јуну 1992. године, током ратних дејстава у долини Неретве, спомен-храм је миниран и сравњен са земљом. Експлозив је постављен управо у крипту у којој су почивале мошти мученика. Огроман део њихових посмртних остатака био је уништен; процене говоре да је страдало више од деведесет одсто сабраних моштију.
Тај догађај оставио је дубок потрес далеко изван граница Херцеговине. Човек тешко проналази речи када покуша да разуме шта значи подићи руку на кости људи који су већ једном мученички пострадали. Ту више није реч о насиљу над живима. Пред нама стоји покушај да се избрише само памћење, да нестану и последњи опипљиви трагови једног народа.
Зато се о Пребиловцима говори као о месту двоструког страдања. Прво је погодило људе, њихове породице и њихове домове. Друго је погодило њихове мошти и њихов свети спомен. Та чињеница даје читавој причи посебну тежину. Историја је већ познавала рушење храмова, скрнављење гробова и уништавање светиња, али је мало примера у којима су жртве, после пола века чекања на достојан погреб, поново постале мета исте мржње.
Ипак, ту се прича није завршила.
После рушевина поново су почели да долазе људи. Сабирали су оно што је остало. Из прашине су пажљиво издвајане честице светих моштију које експлозија није уништила. Посао је трајао дуго, захтевао стрпљење и огромну пажњу. Свако сачувано зрнце кости било је драгоцено, јер је припадало некоме ко је свој земаљски живот окончао исповедајући верност своме имену и својој вери.
У том сабирању расутих моштију налази се једна од најдубљих слика Пребиловаца. Она подсећа на пастира који не одустаје док не пронађе изгубљену овцу. Подсећа и на породицу која, после сваке несреће, окупља своје укућане око истог огњишта. Народ је стрпљиво сакупљао остатке својих мученика, уверен да љубав никада не мери вредност онога што је преостало, већ верност са којом се чува сваки траг оних које волимо.
Управо због тога Пребиловци данас говоре више од многих историјских књига. Њихова прича открива колико је памћење важно за опстанак једног народа. Народ који изгуби памћење временом губи и свест о себи. Народ који своје мученике носи у молитви чува живу везу са сопственим кореном. У том памћењу нема места за освету, али има места за истину, достојанство и одговорност према будућим поколењима.
Храм који је изникао из рушевина
Када човек посматра историју само људским очима, рушевине делују као крај. Камен разбацан по земљи, порушени зидови и прашина која прекрије место молитве говоре да је све завршено. Историја Цркве, међутим, вековима сведочи да је управо на местима највећих страдања често ниче најдубља нада. Због тога се ни прича о Пребиловцима није зауставила пред остацима миниране крипте.
Године 2015. догодио се тренутак који је за многе представљао испуњење вишедеценијске молитве. На темељима разрушене спомен-цркве подигнут је Храм Васкрсења Христовог, а осветио га је блаженопочивши патријарх српски Иринеј. У његову крипту положене су све честице светих моштију које су пронађене и сабране након рушења 1992. године. Оно што је изгледало као расуто и неповратно изгубљено поново је нашло своје место у молитвеном загрљају Цркве.
Исте године Свети Архијерејски Сабор С рпске Православне Цркве прибројао је Сабору светих Свете пребиловачке и доњохерцеговачке мученике, установивши да се њихов спомен молитвено прославља 6. августа по новом, односно 24. јула по старом календару. Та одлука није представљала само историјско признање њиховог страдања. Црква је потврдила оно што је верни народ одавно носио у свом срцу – да су њихови пострадали сродници постали сведоци Христови, чије се име изговара у богослужењу са истом љубављу као и имена древних мученика.
Зато се у Пребиловцима данас не окупљају људи само да би се сетили прошлости. Они долазе на Литургију. Та разлика открива саму суштину хришћанског памћења. Сећање остаје заробљено у прошлости, док литургијско памћење уводи човека у живо заједништво са онима који су у Христу задобили вечни живот. Свети мученици нису предмет успомене; они су део Цркве која живи кроз сва времена.
Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима зато носи снажну символику. Сам његов назив усмерава поглед ка средишту хришћанске вере. Васкрсење није додато историји Пребиловаца као лепа утеха после трагедије. Оно представља кључ кроз који Црква чита све што се на том месту догодило. Без Васкрсења остају само јаме, кости и рушевине. Са Васкрсењем, историја добија хоризонт вечности.
Многи који први пут дођу у Пребиловце говоре о необичном осећају мира. Тај мир није последица заборава. Он извире из свести да је над тим местом, после толико страдања, поново уздигнут Крст и да се са њега поново узноси молитва. Звона Храма Васкрсења не прекривају бол. Она га преображавају у молитвени спомен који сабира људе око Христа.
Због тога се Пребиловци често називају српским Јерусалимом. Тај назив је израстао из чињенице да је на овом месту смрт више пута покушала да избрише сваки траг живота, а да је сваки тај покушај завршио новим сабирањем народа око храма. Као што Јерусалим за хришћане сведочи о Христовом страдању, погребењу и Васкрсењу, тако и Пребиловци чувају сећање на једно страдање које је кроз Цркву добило своје место у светлости Васкрсења.
Ипак, можда је најважније питање које ова светиња поставља сваком поколењу далеко једноставније од свих историјских расправа.
Шта човек чини са памћењем које му је поверено?
Свака генерација добија у наслеђе имена својих предака. Нека су исписана у породичним летописима, нека на старим надгробним споменицима, а нека живе само у усменом предању. Пребиловачки мученици подсећају да памћење није терет који нас вуче у прошлост. Оно је темељ на коме се гради будућност. Народ који зна ко су били његови преци лакше препознаје и пут којим треба да иде.
Њихово сведочанство позива и на озбиљно преиспитивање савременог живота. Данашњи човек живи у времену које брзо заборавља. Вести трају један дан, успомене неколико година, а лица нестану из сећања чим их прекрију нове слике. Црква вековима иде супротним путем. Она памти сваког мученика, сваког светитеља и сваку Литургију као живи део једне исте историје спасења. У том памћењу нема мржње према било ком народу, али постоји дубока верност истини. Само истина може донети оздрављење, а прећуткивање рађа нове неправде.
Пребиловци су тихи учитељ који подсећа да достојанство човека не зависи од силе коју поседује, већ од верности коју носи у срцу. То су својим животом посведочиле мајке које су грлиле своју децу на путу ка страдању, учитељица која је остала са својим ученицима, свештеници који су после пола века силазили у јаме да сакупе њихове кости и народ који је, после рушења храма, стрпљиво сабирао и најмање честице светих моштију.
Све те слике заједно чине једну целину. Управо у њој лежи права величина Пребиловаца.
Једна древна мисао подсећа да народ живи кроз памћење. У православном искуству то памћење добија пуни смисао преображајем у молитву. Имена светих мученика зато су прешла из историјских читанки пред Свату Трпезу. На Литургији престаје подела на прошлост, садашњост и будућност, јер се све сабира у Христу.
Пред криптом Храма Васкрсења Христовог човек директно дотиче земљу натопљену сузама. У тој тишини јасно се препознаје да Бог сваког страдалника познаје по имену. Историја сабира бројеве, а Бог чува личности.
Страдање често рађа ново страдање, а освета лако постаје наслеђе које се преноси са оца на сина. Хришћански пут одбија тај круг. Овај пут чува истину о жртви, а у исто време гради унутрашњу слободу од мржње. То је подвиг који превазилази људске снаге, због чега мученике посматрамо као наше живе молитвенике. Њихов пример сведочи да је могуће остати веран добру и у сусрету са најстрашнијим злом.
Данас у Храму Васкрсења Христовог у Пребиловцима светлост пада на мермер, иконе и кивоте са моштима. Мирис тамјана испуњава простор у коме је одјекивала експлозија, а појање народа уздиже се са места ранијег рушења.
Сила може срушити камен и разбацати кости, али је немоћна пред светошћу коју је Бог прославио.
Звона се поново чују над Пребиловцима. Иако бол остаје део ове земље, али победа Васкрсења даје сопствени и коначни печат читавој историји Пребиловаца. Назив храма који се уздиже над селом то директно сведочи – он носи име Христовог васкрсења.
Александар Ђорђевић
Извор: Фондација „Пријатељ Божији“
