Часни оци, драга браћо и сестре,
Свака бесједа и ријеч о Видовдану треба уједно да буде и молитва, јер говорити о Видовдану значи говорити о светитељима, о најљепшим изданцима нашег народа који су својим подвигом и својом мученичком смрћу запечатили свети завјет и усмјерили нас ка небу.
Свети владика Николај рекао је да су Савиндан и Видовдан два вјечна празника. Први нас учи како да живимо по вјери, а други нас учи како се за ту вјеру умире. Као што у животу сваког хришћанина постоје тренуци када је његова вјера на испиту, тако бива и у животу народа у цјелини. Такав догађај, први велики тест наше вјере у којој нас је родио Свети Сава, било је Косово. Лазарево опредјељење за небеско царство, мученичка жртва његова и оних који су с њим пострадали, чине темељ косовског завјета на којем ми, као светосавски и светолазаревски народ, градимо своје народно постојање и управљамо свој историјски ход.
Црквено предање је учинило косовски завјет живом традицијом и пронијело га кроз вијекове, јер у основи нашег црквеног живота такође лежи завјет – завјет у Тијелу и Крви Господа Исуса Христа. Зато косовски завјет није земаљска теорија. Он је, како је говорио незаборавни проф. Жарко Видовић, српска историјска варијанта хришћанског Новог завјета, која се непрестано обнавља кроз Свету литургију и литургијско памћење заједнице.
Основни елементи који чине косовски завјет јесу: слобода, подвиг и жртва.
Кнез Лазар није морао да прихвати погибију. По мјерилима овога свијета логично је било да изабере живот, да склопи накакав договор (споразум) за завојевачем. Међутим, Патријарх српски Данило Трећи записао је ријечи кнеза Лазара које је изрекао у данима пред Косовску битку, ријечи које рјешавају сваку дилему, а које гласе: „Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот“.
У Лазаревом избору нема никаквог детерминизма. Напротив, у његовом избору царства небеског насупрот земљском, врхуни тајна слободе. Он, како то лијепо примјећује проф. Мило Ломпар, бира да одбије побједу у земљаској бици јер таква побједа не би имала небески смисао, не би имала небески знак на себи. То значи да побједа у земаљској бици није довољна ако у њој нема Божијег суда који јој даје смисао.
Такав његов став и избор није ни фатализам, пасивно мирење са судбином и прихватање неизбјежног. Његово опредјељење представља свјесну жртву те тако задобија још једну димензију, још један моменат – обилићевски. Он искључује потчињавање судбини управо зато јер укључује подвиг, и прихватање смрти као његов крајњи вид. Због тога косовском опредељењу и косовском боју, печат не даје пораз него подвиг.
Ако би ово пренијели на лични план, дошли бисмо до саме суштине духовног живота, који се у православној подвижничкој традицији назива – исихазам. Правећи поређење унутрашњег духовног подвига са оним што се одиграло на Косову запажамо одређене паралеле. На првом мјесту је кривица коју свако од нас носи, било као лични гријех било као посљедице прародитељског гријеха, а која се у контексту народне историје очитује у схватању косовске пропасти као последице одступања од пута који нам је поставио Св. Сава. Други моменат је издаја, коју је пјесничко предање приписало Вуку Бранковићу, тј. одбијање да се страда са Лазаром. На личном, пак, духовном плану издаја такође значи одбијање – одбијање да се кривица, тј. гријех превазиђе жртвом. Према томе, косовски завјет није неки бескорисни квазиполитички мит, који може да буде опасан и злоупотријебљен, већ представља живи, дјелатни идеал и духовни став.
Тако долазимо до још једног важног мотива, или боље речено плода косовског завјета, а то је: покајање. Ми данас често говоримо о потреби промјене свијести и побољшању друштвеног поретка, што јесте племенита тежња и жеља. Међутим, проблем настаје одабиром погрешних метода за оставарење тих циљева. Најдјелотоврнији метод који може да роди трајне плодове јесте – свенародно покајање. А покајање, као што знамо, превасходно значи преумљење и да, значи и промјену свјести, али не у смилу одрицања од традиције ради некаквог „цивилизацијког искорака“, већ у смислу удаљавања од гријеха и повратка на уски пут спасења.
Свако од нас је слободан да изабере да ли ће да буде причасник Косовског завјета. За ту одлуку нису увијек потребни крупни историјски догађаји. Није неопходно да се понови још једна косовска битка и погибија да бисмо начинило избор између земаљског и небеског царства. Свети Владика Николај каже: „Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор – приволео си се царству земаљскоме. И твој сусед ће погинути од насилника, и дом ће његов бити спаљен, и ти ћеш наследити имање његово. Но душа твоја неће делити угодност од тога са телом твојим: она ће осећати тамничку тескобу и муку. Победа твоја биће Муратова а не Лазарева.“
На Косову је, дакле, Христу принесена достојна жртва и зато се вијековима сија Лазарева побједа. Видимо сјај његове побједе данас овдје, испред овог светог храма. Исти побједни сјај видимо испред сваког српског храма. И сваки српски дом данас данас треба да постане храм који слави Лазареву побједу, која је заправо Христова побједа.
Прослава Видовдана је уједно и тајна која није разумљива готово ниједном другом народу, јер други народи обично славе своје побједе као народне празнике. Али, постоје многи, нажалост, и у нашем народу који не разумију тајну Видовдана, те се чуде зашто ми славимо дан великог пораза и пропасти као један од највећих народних празника. Трудимо се, стога, да не будемо странци себи самима, и да увијек будемо кадри да проничемо у смисао крсноваскрне жртве косовске, да би она постала темељ нашег живота, наше етике и односа са свијетом. Зато су дани попут Видовдана уједно и опомена и подсјетник на правило вјере и смисао завјета који смо, као народ Светог Саве и Светог Лазара, позвани да свједочимо.
Свештеник Сободан Лукић
Видовдан, 2026. године
