Пост мијења философију живота, јер нам даје могућност да и себе и све оно што се у нама збива, храну коју једемо и све оно што употребљавамо, и творевину око нас, вреднујемо на један потпуно другачији начин, са пуном дубинском свијешћу.
Шта је то и до које мјере га можемо употребљавати? Гдје почиње злоупотреба мога тијела, снаге, енергије, а гдје се та енергија и снага, што ми их је Бог дао, употребљавају на прави начин? До којих граница треба да сеже употреба дарова којим нас је Бог обдарио преко творевине, преко природе око нас? Када почињемо да злоупотребљавамо творевину, природу и да је угрожавамо и да је унижавамо?
Дакле, пост има чудесну, да кажемо, педагошку и васпитну моћ. Ништа тако дубоко не може васпитати човјека као пост. Наравно, није пост само да не једемо мрсну храну. Пост је један непрекидни напор препорода цјелокупне људске личности и стражења над сваким покретом свога бића. Али, да би човјек до тога допро, мора да буде што је дубље самосвјестан, а и преко поста постаје самосвјестан.
Народ каже: сит гладном не вјерује. Велика је то истина и поста, било добровољног, било принудног. Неко је гладан зато што хоће да буде гладан, хоће да се уздржава и да савлада своју тјелесност да би душа могла да функционише и ради на прави начин, или да би онда могао оно што сам не поједе да подијели са својим братом. Дакле, сам прихвата пост. А неко је гладан не зато што тако жели, него зато што нема ништа да једе, јер дође рат, дође немаштина.
Међутим, и онај који прође кроз такву принудну глад бива принудно васпитан, да тако кажем, па онда стиче знање цијене једне мрвице хљеба. Питајте затворенике или људе који су прошли глад, како они сањају парче хлеба, да му је тог тврдог окамењеног хљеба, само да га види очима, а не да га поједе.
Човјек сазнаје светињу хљеба кроз пост. Тек онда, кад човјек прође сиромаштво, каже: „Е, човјече, ја у изобиљу живим, а види онај мученик…“ И не говориш напамет, јер знаш шта то значи бити гладан и како то угрожава људску егзистенцију.
Наводим то само као примјер на тјелесном плану, то буђење човјекољубља, а да не говоримо о буђењу богољубља. Превише хране и ждрања натовари човјека, и сами то можете да осјетите. Кад се наједеш и напијеш онда нијеси низашта, само ти се спава или би да правиш некакве глупости.
Мени је покојни Миша Ђурић, велики наш хелениста и етичар, говорио: „Кад хоћу да идем негдје да обавим неки важан посао код неког министра, тога дана ништа не једем, јер онда ми ум ради беспрекорно, нема шта да ме преоптерећује и онда говорим јасно и чисто.“
Још је говорио: „Немој од мене да тражиш да будем испосник као ти, али моја жена и ја сваке године пред Госпођин-дан постимо не дјељицу дана.” Све у стиху говори онако, као из народне пјесме, „па идемо у цркву Љубостињу тамо код царице Милице наше, па се онда тамо причестимо тијела и крви Христове, а онда се окупамо у ријеци. Обавим ја и све хришћанско, али немој ти мени да замјериш, ја сам ти хелениста, а Хелени се у мору купају, а ја кад не могу у мору, ја онда у ријеци, и онда годиницу дана могу мирно да живим.“ Мученик, син му је јединац погинуо на Сремском фронту 1945. године…
Дакле, пост је заиста велика ствар, али кажем не само тјелесни пост. Постимо браћо тјелесно, постимо и духовно! То је читава једна философија, гдје човјек не врши експерименте на другима, него врши у сваком погледу експеримент издржљивости свог сопственог људског организма. Онда човјек који пости може да схвати, кад се каже за пророка Моисија да четрдесет дана ништа није јео.
Прочитах данас, у неком житију, шездесет дана неко на Светој Гори није јео. То је могуће. Људски организам има огромну моћ, али то отвара неке дубље хоризонте човјековој души, скида те баласте којима се човјек натовари.
Да не говоримо о великим еколошким проблемима, о загађеној земљи, ваздуху и води – све рибе помријеше, све поцрка. И зашто једемо загађену храну? Зато што хоћемо само да ждеремо! И онда људи уведу машине и сва та техничка чуда у природу, све то што је сувишно, јер је Бог удесио да природа функционише као чудесна ради оница, и она то одбацује.
Човјек бахато улази у природу, као што уђе коњ у стаклену башту, и онда се сва природа поремети изнутра, поремети се поредак између живих бића и затрује се ваздух, отрује се вода, земља. А све је то зато што живимо у једној непосничкој цивилизацији, цивилизацији која не трпи уздржање и само ограничење. Људи који задобију дубље знање о животу и трагају за тим дубљим знањем, немају времена за им перијалну експанзију, немају времена да се отимају за овај свијет.
Шта је рекао Диоген великом Александру који је освајао свијет ради своје величине и среће? Питао га је Александар Велики: „Шта да ти дам?“ – „Склони ми се са сунца, пусти ме на миру да се гријем на сунцу.“ Кад се доживи та дубља истина живота, онда се увијек о маломе ради. Ја сам гледао такве људе да по недјељу дана ништа не једу. Баш ми је говорио отац Пајсије Светогорац: „Данима ништа не једем и морам да приморам себе да нешто поједем, јер знам ипак сам човјек, ипак тијело хоће своју храну.“ Толико је био сит дубљом ситошћу!
То можете и на себи да осјетите. Често човјек има тај осјећај да му се нешто једе и пије, а јео је. Знате ли шта је у питању? Није у питању тјелесна глад, него дубља духовна глад, неки немир душе који покушава на лажни начин да се засити. Е, кад човјек засити ту дубљу глад, онда ова тјелесна нађе мјеру. Он о маломе може да живи. И онда, природно, неће да угрожава друге освајајући и пљачкајући од њих, мијењајући међаше, отимајући предузећа, отимајући или друштвено или приватно.
*Питања и ауторови одговори после предавања о Христовом
страдању, Студентски дом, Подгорица, 22. април 1997.
(Преузето из књиге: Митрополит Амфилохије, „Име Божије – квасац васионе“, ИИУ Светигора, Цетиње, 2019, стр. 62-66)
