У организацији Кола српских сестара – Будва, у Академији знања одржана је 13. децембра прва трибина на тему ”Породица пред савременим изазовима”, у којој је акценат био на ступању у брак и изазовима брачног живота. На трибини су говорили протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин, породични психотерапеут Бранка Ћаласан и новинар Радија ”Светигора”, протиница Оливера Балабан. Модератор вечери је била вјероучитељица Тијана Лекић.
Психотерапеут Бранка Ћаласан говорила је о реалним проблемима са којима се породице данас сусрећу, ослањајући се на своју дугогодишњу терапијску праксу. „Срце ми је пуно када видим да на овакве догађаје долазе људи из различитих животних фаза – и млади, и родитељи, и они који тек формирају породице“, истакла је Ћаласан, а говорећи о савременим изазовима, она је нагласила да би сваки учесник могао да наведе најмање три проблема са којима се лично суочава, што би, како каже, дало најмање 240 различитих изазова. Ипак, из перспективе психотерапијске праксе, одређени обрасци се стално понављају.
Према њеним ријечима, дигитални свијет је постао „нови члан породице“, са снажним утицајем на односе, комуникацију и породичну динамику. Са њим долазе и осјећај отуђености, притисак да породица изгледа савршено и одустајање од аутентичних односа, а један од кључних проблема јесте конфузија породичних улога. Савремене породице живе између прекинутог традиционалног модела и недовољно јасно дефинисаног новог.
Породица 21. вијека оптерећена је хроничним стресом, претјераним радом и системом који потискује породичне ритуале, повезаност и приврженост. У терапијској пракси, каже, често се чује реченица: „Ово је једина ситуација у којој смо сјели и једни друге погледали у очи”.
„Млади људи се данас најчешће осјећају усамљено јер не припадају заједницама. А важно је да кажемо да смо сви под истом капом небеском – и они који јесу у Цркви и они који нису“, истакла је она, наглашавајући потребу за отварањем дијалога и ширењем простора прихватања.
Један од доминантних проблема савременог доба јесте, присилни притисак и такозвани „присилни позитивизам“ – очекивање да се све мора постићи: кућа, диплома, каријера, добар аутомобил. Тај терет се, према њеним ријечима, снажно одражава на мушку популацију, али ни жене нису поштеђене. „И за дјевојке и за жене постоји исти мотив постигнућа, који постаје извор притиска. У психотерапији то доводимо у раван питања моћи – ко контролише, ко носи терет, а ко остаје сам“, објаснила је.
Она истиче да савремени брачни односи све чешће постају борба за моћ, умјесто заједничко путовање. Говорећи о страху младих од уласка у брак, Ћаласан је нагласила да савремена наука и терапијска пракса показују да млади људи носе терет трансгенерацијских искустава. „Многи су одрастали уз примјере бракова који су били токсични – односи ћутања, нездравог трпљења и потиснутог бола. Иако говоримо о жртви у браку, ако бол није изречен и ако није дошло до опраштања, посљедице се преносе на трећу генерацију“, упозорила је.
Ипак, упркос страху, она уочава и нови, позитиван тренд. „Све више младих људи се одлучује за раније вјенчање. Они желе да буду ближи годинама својој дјеци, да имају снаге и времена за нове генерације“, рекла је Ћаласан.
Рекла је да се такође, све чешће сусреће са младима од 23 до 28 година који имају осјећај да су већ закаснили – да нису срели сродну душу и да им живот пролази пребрзо. „Имамо утисак да се вријеме убрзало, а тај осјећај додатно појачава страх од неуспјеха“, додаје она.
„Од стрпљења до разговора – на крају нам увијек остане разговор, али млади људи данас немају примјере и мудре савјете из породичне историје који би их оснажили за брак“, истакла је. Она подсјећа да је дошло до прекида традиције у преношењу знања о брачном односу, што додатно појачава несигурност младих. ”Идеалан пар не постоји, али идеалан пар је пар који се воли”, нагласила је.
Отац Драган Милим, дугогодишњи професор и духовник, указује на то да су млади људи, толико заокупљени свакодневним успесима и материјалним стандардом да заборављају суштину живота. „Много смо концентрисани да дипломирамо, да се запослимо, да купимо тај ауто, тај рачунар, тај телефон. То нас обузима. А суштина је вечни живот. Није то фраза“, рекао је он, истичући важност духовног раста и тежње ка спасењу као кључних вредности које често занемарујемо.
Говорећи о браку, отац Драган је нагласио да многи људи данас сматрају да је брак само формална регистрација у општини. „Многи брак исто сматрају као регистрацију у општини. Међутим, брак је света тајна, оно што је у Цркви. То је нешто веома важно, као причешће“, рекао је. Према његовим речима, брак је духовна тајна и заједница која захтева свестан и озбиљан однос, а не само формалност или забаву.
Као сликовит примјер за важност заједничког трајања у браку, испричао метафору о „чамцу живота“: ”Замислите парове смештене у џунгли на ушћу Амазона, гдје 500 мушкараца и 500 жена крећу са 500 чамаца према улазу у Европу, који симболизује спасење. Током дугог путовања водом нису важне ситнице – да ли мушкарац кашље или му смрде ноге, да ли жена превише брбља или се превише шминка. Битно је да заједно веслају. Мораш да веслаш, јер ако ти досади па искочиш, ту су крокодили, а то је развод“, објаснио је, додајући да је поента у издржавању и заједничком труду, а не у тражењу раја на земљи. „Не правите рај на земљи, чекајмо рај небески“, закључио је.
Оливера Балабан је нагласила да је брак воља и спремност на жртву, направила паралелу између ступања у брак у прошлости, када су често брачног друга за дјецу бирали родитељи, а сада када сами бирамо са ким ћемо да ступимо у брак, повећана је и одговорност.
”Чини ми се да припадамо генерацији веома размажених хришћана, а бити прави хришћанин подразумијева да не можемо увијек бити социјално прихватљиви”, рекла је, већ треба више да са трпљењем носимо бремена једни других и да не прихватамо све трендове које нам спољни свијет намеће, већ да се усредсредимо на ствари које нас приближавају Христу, а не удаљавају од њега. ”Тамо гдје је уредно, то није живот, а тамо гдје је живот нема да је све под конац”, рекла је и нагласила да је потребно да будемо прави учесници свог живота и да га живимо оригинално и креативно и да дјецу од малих ногу учимо да буду слободни, слободни од оне логике ”како раде сви и шта имају сви морам и ја”. ”Једино ако смо слободни од робовања свему што нам окружује, бићемо слободни у Христу”, закључила је.
По завршетку разговора услиједила су и питања, од којих се једно тицало како побиједити и спријечити отуђеност у браку и породици, Бранка Ћаласан је одговорила да треба практиковати такозвано свјесно живљење – да се, дан по дан, окрећемо једни другима.
”У времену у којем смо отуђени и под сталним притиском самореализације, важно је да сваког дана застанемо и видимо гдје смо – свако од нас. Владика Николај има једну дивну мисао: Одживи сваки дан као да је посљедњи. Ја је овдје парафразирам, али из стручне перспективе то је мјера менталног здравља – колико имамо капацитета да заиста живимо у једном дану”, рекла је и додала да се то односи и на породицу у том дану, и ми сами – за себе, за свој унутрашњи мир и спасење. ”Ако бисмо ипак тражили неки „рецепт“, онда је он управо то: дан по дан. Да сваки дан проживимо тако да можемо бити поносни на њега.”
”Превазилажење и побједа свих савремених изазова на дуге стазе није могућа, али дан по дан јесте”, поручила је, а ово је уједно био и својеврсан закључак ове трибине.
На самом крају, присутнима се обратила и захвалила предсједница Кола српских сестара – Будва, Јелена Грубор и позвала да свако према својим могућностима донира новац за помоћ једној угроженој породици.
Наредна хуманитарна трибина ”Породица пред савременим изазовима” одржаће се у току Васкршњег поста, а ужи предмет разговора биће подизање и васпитање дјеце.
Коло српских сестара – Будва
