Са Сретеном Дробњаком из села Страхов до код Пљеваља разговарали смо о неким старим, љепшим, часнијим, али и тежим временима… О породичној слози, о чувању другога од себе, али и себе од другога.
Иако је на прагу љето и топли дани, међу људима је завладала хладноћа, па смо отишли у Страхов до да се угријемо на ватри из шпорета и на топлој, људској ријечи.
У ово данашње вријеме када се жури а углавном не стиже нигдје, осим што смо све ближи крају живота, када се нема времена за онај истински, пријатељски сусрет, нити за топлу, људску ријеч а камоли за приче о прошлости, које су углавном окарактерисане као старомодне, док јуримо за „лајковима“, „статусима“ и углавном западним вриједностима, одричући се својих у исто вријеме, ми смо мало побјегли из те вреве.
Дошавши да душу угријемо у Страховом долу, на међи између Пљеваља и Чајнича, нашли смо се у крају гдје се писала историја чојства и јунаштва, коју нам прича овај деведестогодишњи старина да је пренесемо даље, да остане запамћена, на опомену нама и наук млађима.
Око цркве нас је, својом љубављу, окупљао свештеник Новица Јањић
Цркву су мјештани овога села имали у Чајничу, на Бољанићима и на Сречању. Сретен нам прича и како их је око цркве и Светиње, својом љубављу, окупљао свештеник Новица Јањић родом од Рудог.
Парохија и Црквена општина којој је припадало ово село тада је припадала Дабробосанској епархији Српске православне цркве.
Данас имају цркву и у Страховом долу која припада Милешевској епархији Српске православне цркве… Близу им је и Црква Свете Петке у Пљевљима и светиња Манастира Свете Тројице, а још ближа црква у Чајничу која чува чудотворну икону Мајке Божије Чајничке.
Старина Сретен нам прича и како су се славиле славе…Како су Дробњаци славили Савиндан, крсно име своје куће и свог небеског покровитеља и како су, о Савиндану, дочекивали и испраћали драге госте и пријатеље. Сјећа се и како су се крштавали и свадбе правили у својим кућама а не, како каже, „у кафанама“. И Сретен се са својом супругом, која се упокојила прије двије године, вјенчао црквено.
Дугачка је бројаница прича нашега народа…На сваких неколико чворова обавезно дође и крст, а знамо да је крст страдање и распеће…Морала се земља бранити, и кућа и нејач… Некад су крвници и у куће долазили, о чему се данас све више ћути, како рече чика Стојан: „Да памтимо лијепе тренутке, како би нам се само такви и дешавали у будућности“.
Како је Неђељко Дробњак сачувао и вратио осамнаест дуката Џанији
Једна од таквих прича била је и повод нашег доласка. Прича о части и поштењу, о чувању другога од себе, о оном што је нама овдје у овим крајевима било заклетва, а чега је нажалост све мање-о чојству.
Прича, коју, уз тонски запис, препоручујемо вашој пажњи, враћа нас у нека давна времена, враћајући вјеру у људе и чојство које их је красило.
Ово је прича о чувању и враћању туђег злата, како би се стицала она много већа блага за себе и своје потомке, а оној српској бројаници пљеваљског краја уз оне обичне, свакодневне, па и оне крстоносне, додати и златни чворови.
Нашли смо се у Страховом долу да чујемо и пренесемо причу о томе како је Сретенов отац, Неђељко, у тешка времена Другог свјетског рата, сачувао осамнаест дуката које му је, као часном и човјеку од повјерења, оставила комшиница Џанија уз ријечи: „Нека их код тебе, чувај ми их, а ако се ја не вратим нека су ти алал“. Злато му је оставила на чување, пред полазак на далек и неизвјестан пут, бојећи се опасности које су вребале на сваком кораку, с обзиром да је било ратно стање и да је, успут, могла срести свакакве војске.
Након што му је Џанија оставила злато на чување, Неђо је испричао жени Станици и сестри Загорки гдје га је сакрио, да знају да је Џанијино и да јој га врате у случају да се њему нешто догоди.
Након неколико година, када када је рат прошао, Неђо је чуо да је Џанија у Пљевљима. Спремио се једног дана и кренуо у пљеваљску чаршију да се види са некадашњом комшиницом. Код Џаније је дошао у друштву тројице људи, својих познаника, који су били исте вјере као Џанија, како би јој пред свједоцима избројао и вратио дукате.
На овом дјелу Неђељка Дробњака посвједочиле су се ријечи из Светог писма Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. Вративши материјално благо, вјерујемо да је стекао она вреднија, небеска блага и да му се душа радује у Царству небеском а свједоци смо да је Господ њега и његово потомство наградио сваким благословом.
Прича нам чика Сретен и друге приче из богатог и дугогодишњег животног искуства, којих се посебно сјети увече, док се сједи, па и сјећања почну да навиру.
Поредећи његове ријечи са нашим „савременим животом“, схватамо да су, управо то о чему говори, били „здрави стилови живота“. Савјетује да би требало мало да успоримо и да се запитамо шта ћемо ми сјутра имати да испричамо својим потомцима и хоћемо ли имати ишта.
Са сјетом се наш домаћин сјећа некадашњих дана када су ова села била пуна народа, када се другачије живјело, чуо се плач дјеце, смијех омладине, паметна ријеч и памћење старих. Када се ишло на сијела…Прича нам и како се тада упознавало и женило и удавало па каже: „Упозна се дјевојка, знало се из какве је куће, распита се хоће ли је њени дати или ће морати да побјегне за свога младожењу.“ Каже да је у то вријеме оно „Да“ на вјенчању било за цио живот, да је брак био светиња а да су се муж и жена поштовали. Знало се ко је домаћин у кући, а у породици се знао сваки ред.
По доласку у овај живописни крај дочекала нас је, поред домаћина, и стара, домаћинска кућа Дробњака, на три спрата, у којој је некад живјела вишечлана породица, гдје је за вечеру сиједало двадесет седморо чланова: прво људи, па жене, док се дјеци посебно постављало да једу.
У стару кућу су некад, у злослутна времена, долазиле и ове и оне војске.
Много је прича испричано, много је остало и сакривено: у сузи и сјетним погледима наших бака упртим у пожутјеле фотографије или понеку марамицу коју су, негдје на дну ковчега, криле и од себе.
Пренијете до наших дана те приче су опстајале у бистрим очима оне паметне дјечице која су се увијек мотала уз бабу и ђеда. Они те људске приче нису половично прочитали на некој објави на друштвеним мрежама, већ су чули од ђеда и његовог брата или комшије. Била су то лијепа времена која су обликовала и потомке ове породице.
Док пада вече, киша нас прати назад у свакодневицу да живимо своје „здраве стилове живота“, свјесни да такве управо остављамо до неке друге прилике, ако Бог да. Ми записасмо ову причу својом љубављу, а оне које нису записане памти Бог.
Слободанка Грдинић
