Са Сретеном Дробњаком из села Страхов до код Пљеваља разговарали смо о неким старим, љепшим, часнијим, али и тежим временима… О породичној слози, о чувању другога од себе, али и себе од другога.
Иако је на прагу љето и топли дани, међу људима је завладала хладноћа, па смо отишли у Страхов до да се угријемо на ватри из шпорета и на топлој, људској ријечи.
У ово данашње вријеме када се жури а углавном не стиже нигдје, осим што смо све ближи крају живота, када се нема времена за онај истински, пријатељски сусрет, нити за топлу, људску ријеч а камоли за приче о прошлости, које су углавном окарактерисане као старомодне, док јуримо за „лајковима“, „статусима“ и углавном западним вриједностима, одричући се својих у исто вријеме, ми смо мало побјегли из те вреве.
Дошавши да душу угријемо у Страховом долу, на међи између Пљеваља и Чајнича, нашли смо се у крају гдје се писала историја чојства и јунаштва, коју нам прича овај деведестогодишњи старина да је пренесемо даље, да остане запамћена, на опомену нама и наук млађима.
Око цркве нас је, својом љубављу, окупљао свештеник Новица Јањић
Цркву су мјештани овога села имали у Чајничу, на Бољанићима и на Сречању. Сретен нам прича и како их је око цркве и Светиње, својом љубављу, окупљао свештеник Новица Јањић родом од Рудог.
Парохија и Црквена општина којој је припадало ово село тада је припадала Дабробосанској епархији Српске православне цркве.
Данас имају цркву и у Страховом долу која припада Милешевској епархији Српске православне цркве… Близу им је и Црква Свете Петке у Пљевљима и светиња Манастира Свете Тројице, а још ближа црква у Чајничу која чува чудотворну икону Мајке Божије Чајничке.
Старина Сретен нам прича и како су се славиле славе…Како су Дробњаци славили Савиндан, крсно име своје куће и свог небеског покровитеља и како су, о Савиндану, дочекивали и испраћали драге госте и пријатеље. Сјећа се и како су се крштавали и свадбе правили у својим кућама а не, како каже, „у кафанама“. И Сретен се са својом супругом, која се упокојила прије двије године, вјенчао црквено.
Дугачка је бројаница прича нашега народа…На сваких неколико чворова обавезно дође и крст, а знамо да је крст страдање и распеће…Морала се земља бранити, и кућа и нејач… Некад су крвници и у куће долазили, о чему се данас све више ћути, како рече чика Стојан: „Да памтимо лијепе тренутке, како би нам се само такви и дешавали у будућности“.
Како је Неђељко Дробњак сачувао и вратио осамнаест дуката Џанији
Једна од таквих прича била је и повод нашег доласка. Прича о части и поштењу, о чувању другога од себе, о оном што је нама овдје у овим крајевима било заклетва, а чега је нажалост све мање-о чојству.
Прича, коју, уз тонски запис, препоручујемо вашој пажњи, враћа нас у нека давна времена, враћајући вјеру у људе и чојство које их је красило.
Ово је прича о чувању и враћању туђег злата, како би се стицала она много већа блага за себе и своје потомке, а оној српској бројаници пљеваљског краја уз оне обичне, свакодневне, па и оне крстоносне, додати и златни чворови.
Нашли смо се у Страховом долу да чујемо и пренесемо причу о томе како је Сретенов отац, Неђељко, у тешка времена Другог свјетског рата, сачувао осамнаест дуката које му је, као часном и човјеку од повјерења, оставила комшиница Џанија уз ријечи: „Нека их код тебе, чувај ми их, а ако се ја не вратим нека су ти алал“. Злато му је оставила на чување, пред полазак на далек и неизвјестан пут, бојећи се опасности које су вребале на сваком кораку, с обзиром да је било ратно стање и да је, успут, могла срести свакакве војске.
Након што му је Џанија оставила злато на чување, Неђо је испричао жени Станици и сестри Загорки гдје га је сакрио, да знају да је Џанијино и да јој га врате у случају да се њему нешто догоди.
Након неколико година, када када је рат прошао, Неђо је чуо да је Џанија у Пљевљима. Спремио се једног дана и кренуо у пљеваљску чаршију да се види са некадашњом комшиницом. Код Џаније је дошао у друштву тројице људи, својих познаника, који су били исте вјере као Џанија, како би јој пред свједоцима избројао и вратио дукате.
На овом дјелу Неђељка Дробњака посвједочиле су се ријечи из Светог писма Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. Вративши материјално благо, вјерујемо да је стекао она вреднија, небеска блага и да му се душа радује у Царству небеском а свједоци смо да је Господ њега и његово потомство наградио сваким благословом.
Прича нам чика Сретен и друге приче из богатог и дугогодишњег животног искуства, којих се посебно сјети увече, док се сједи, па и сјећања почну да навиру.
Поредећи његове ријечи са нашим „савременим животом“, схватамо да су, управо то о чему говори, били „здрави стилови живота“. Савјетује да би требало мало да успоримо и да се запитамо шта ћемо ми сјутра имати да испричамо својим потомцима и хоћемо ли имати ишта.
По доласку у овај живописни крај дочекала нас је, поред домаћина, и стара, домаћинска кућа Дробњака, на три спрата, у којој је некад живјела вишечлана породица, гдје је за вечеру сиједало двадесет седморо чланова: прво људи, па жене, док се дјеци посебно постављало да једу.
У стару кућу су некад, у злослутна времена, долазиле и ове и оне војске.
Много је прича испричано, много је остало и сакривено: у сузи и сјетним погледима наших бака упртим у пожутјеле фотографије или понеку марамицу коју су, негдје на дну ковчега, криле и од себе.
Пренијете до наших дана те приче су опстајале у бистрим очима оне паметне дјечице која су се увијек мотала уз бабу и ђеда. Они те људске приче нису половично прочитали на некој објави на друштвеним мрежама, већ су чули од ђеда и његовог брата или комшије. Била су то лијепа времена која су обликовала и потомке ове породице.
Док пада вече, киша нас прати назад у свакодневицу да живимо своје „здраве стилове живота“, свјесни да такве управо остављамо до неке друге прилике, ако Бог да. Ми записасмо ову причу својом љубављу, а оне које нису записане памти Бог.
Слободанка Грдинић
