Дана 22. новембра 2025. године навршава се двадесет година од упокојења др Слободана Милеуснића, дугогодишњег управника Музеја Српске Православне Цркве у Београду.
У сећањима својих савременика, колега, пријатеља и поштоваоца остао је упамћен као велики и заслужни прегалац Српске Православне Цркве, наше културе и историје. Поред свестраног образовања и богатог искуства, његову племениту личност посебно су красиле хришћанске врлине, самопожртвовање, доброта и скромност. Својим умним и вредним делом трајно је задужио нашу историју, иако је отишао прерано – ваљда, нестрпљиво да се сретне са светим Србима и свим оним славним личностима наше прошлости о којима је марљиво истраживао и писао.
Др Слободан Милеуснић је рођен 9. априла 1947. године у Говеђем Пољу, код Дарувара (Западна Славонија), од честитих родитеља Гојка и Љубе, рођене Ирић. Основну школу је завршио у родном месту и Тројеглави, након чега завршава Богословију Светог Саве у Београду 1968. године. Исте године уписао је Православни богословски факултет у Београду, на ком је дипломирао 1973. године. Жеља за науком одвела га је и на Филозофски факултет на којем је 1977. године дипломирао из области Историја уметности – музеолошки смер, након чега одлази на стручно усавршавање у Немачку. Магистарску тезу Српско сликарство XVII и XVIII века у Славонији одбранио је 1984. године на Филозофском факултету у Београду, где је 2004. године одбранио и докторску дисертацију на тему Пожешка митрополија.
Свој радни век је започео 1975. године у Заводу за израду свећа при Патријаршијском управном одбору, а затим је био управник Штампарије Српске Патријаршије. Своје прве радове из области историје уметности почиње да објављује 1977. године. Био је главни и одговорни уредник ревије Српска Православна Црква – њена прошлост и садашњост (1985-1989) и Православља, новина Српске Патријаршије (1989-1992).
Од 1977. године је запослен као кустос Музеја Српске Православне Цркве у Београду, где је стекао велико искуство поред управника проф. Светозара Душанића. Био је члан Комисије за повратак црквеног блага које је после Другог светског рата било похрањено у Повијесном музеју у Загребу. У периоду од 1982. до 1985. године учествовао је у повратку црквених драгоцености у Пакрац, као и у спасавању и сређивању владичанске библиотеке Пакрачке епархије. Тих година, заједно са митрополитом Јованом Павловићем, покушао је да формира Епархијски музеј у Пакрацу, али није им пошло за руком, као што су 1985. године постигли у Загребу.
Након смрти проф. Душанића (1907-1990), одлуком Светог Архијерејског Синода (Син. бр. 1274/зап. 826 од 7. јуна 1990), Милеуснић је постављен 1. јула 1990. године за управника Музеја Српске Православне Цркве. Својим радом у Музеју као кустос, а затим и као управник, веома је брзо стекао изузетан углед и показао се као више него достојан наследник својих предходника – проте др Радослава Грујића и проф. Светозара Душанића.
Поред поменутих одговорних дужности које је обављао, др Милеуснић је био и секретар Светог Архијерејског Синода, координатор Савета за обнову храмова и културне баштине Српске Православне Цркве, члан Републичког одбора за обнову манастира Хиландара, члан управног и извршног одбора Матице Српске и секретар њеног Ликовног одељења, члан управних одбора Народног музеја у Београду и Галерије Матице Српске у Новом Саду, Културно-просветне заједнице Србије, Друштва српско-руског пријатељства, Друштва српско-грчког пријатељства, Хуманитарне организације Миливоје Мића Мандић и члан Удружења новинара Србије. Сарађивао је дуги низ година са Југомарком на издавању поштанских маркица са хришћанским уметничким и иконографским мотивима.
Поред реализације поставке Музеја Српске Православне Цркве Митрополије загребачко-љубљанске (1985) и њене обнове (2005), бринуо се о отварању ризнице старе православне цркве у Сарајеву и начинио је музеолошки концепт Ризнице Митрополије дабробосанске у манастиру Добруну и Ризнице Српске Православне Цркве у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима. На Православном богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву, као доцент предавао је предмет Црквена уметност. Био је учесник бројних научних скупова у земљи и иностранству.
Нажалост, др Милеуснића запала је и болна дужност да спасава духовно и културно благо Српске Православне Цркве на просторима данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, за време ратних дешавања (1991-1995), као и на Косову и Метохији. Спасавао је опустошено и разорено вишевековно наше наслеђе расуто у вихору страдања и прогона. Рат у Славонији доживео је и као личну трагедију оставши без мајке Љубе.
У Музеју је био чувар јединствене збирке црквено-уметничких предмета, књига и архивалија проте др Радослава Грујића, проф. Светозара Душанића и Ксеније Атанасијевић, а његовим залагањем добијена је и заоставштина његовог професора проте др Душана Кашића. Великим научницима и протама др Грујићу и др Кашићу одуживао се приређујући и објављивајући њихове књиге и пишући о њима. Када је сазнао да је продата гробница др Грујића на Новом гробљу у Београду, организовао је 1992. године пренос земних остатака у манастир Гргетег, где је прота Радослав са супругом Милицом сахрањен уз знамените српске историчаре, архимандрита Илариона Руварца и Федора Николића.
Након тешке болести упокојио се 22. новембра 2005. године у 58. години живота, оставивши иза себе супругу Марицу, сина Вука и ћерку Милицу. Сахрањен је на београдском гробљу Збег у Борчи (парцела 1, место бр. 7).
Богату библиографију публикованих монографија, научних радова, чланака, расправа и приказа др Слободана Милеуснића саставио је Боривоје Чалић из Вуковара (Љетопис, Просвета-Загреб 2006, 279-313). Од објављених књига и монографија др Милеуснића посебно се издвајају: СветиСрби (три издања: 1987, 2000. и 2003); Свети Стефан Штиљановић – ратник и светац (1992, 2005); Водич кроз манастире у Србији (1995); Средњовековни манастири Србије (на енглеском и српском,четири издања: 1995-1998), Ruinele ortodoxie, Bisericisi manastiriortodoxe sarbe distruse, pangarite si devastate 1991-2000, Bucuresti 1999, Манастир Драговић (1986); Музеј Српске Православне Цркве (1987 и 2001); Манастир Крка, објављена и наенглеском језику (1994 и 2004); Хиландар (на пет језика, 1998); Светиње Косова и Метохије, (на четири светска језика, два издања:1999. и 2001); Манастири Србије (на српском и енглеском), 2002. И 2003; Српски манастири у издању СКЗ (2004). Значајне публикације о страдању српских цркава и манастира у рату 1991-1995-1997, објављене на српском и енглеском језику: Духовни геноцид 1991-1993 (два издања, 1994), затим Духовни геноцид 1991-1995 (каталогистоимене изложбе); Духовни геноцид 1991-1995-(1997), објављен1997. године.
Издавачка кућа Прометеј из Новог Сада објавила је поводом 20. годишњице од упокојења др Слободана Милеуснића једну збирку приповетки коју је написао пред сам крај свог живота.
