Поводом Његошевог дана, државног празника посвећеног рођењу Светог Петра II Петровића Његоша, једног од најзначајнијих српских владика, владара, пјесника и филозофа, предсједник Књижевног друштва „Његош“- књижевник Милутин Мићовић, говорио је за Радио ,,Светигору“ о лику и дјелу Владике Рада.
Мићовић је, на почетку разговора, изразио задовољство радом овогодишње, петнаесте манифестације ,,Дани Његошеви“ чији је организатор и Књижевно друштво „Његош“ на чијем челу је господин Мићовић, у сарадњи са ЈУ „Захумље“, Матицом српском-Друштвом чланова у Црној Гори и Српским покретом „Његош“ која је одржана од 7. до 12. новембра у Никшићу, Подгорици и на Цетињу.
Мићовић је казао да је Његош и данас најактуелнији писац српског народа.
,,Смисао културе је дозивање кроз вијекове. Аутентични језик који је једном нешто суштински изразио остаје у меморији народа и појединаца који узрастају сагледавањем свих противрјечности човјека. Унутрашња луча сваком човјеку долази насљеђем. Ако човјек осјети да му је дата та искра, она може у њему да покрене оно што је он и његова суштина, оно што му је Бог дао а што је најдубље сакривено у човјеку. Кад се то распламса имамо „Лучу“ Његошеву и могућност да њоме сагледамо и адско стање свога времена и једне потамњеле Црне Горе у нашем времену гдје су се сукобиле силе и људски планови овога свијета, центара моћи који подразумијевају да нестану мали народи и културе како би превладао један глобализам. Презирање српске културе у Црној Гори не допушта управо Његош који стоји у таквој дубини да га не могу помрачити силе овога свијета. Искра и језик су повезани и кад се искра покрене онако како Бог милује она даје човјеку снагу да изговара истинско стање“- казао је Мићовић.
Предсједник Књижевног друштва ,,Његош“ додаје да, по оним Његошевим ријечима, ,,разведравања више Горе Црне“ има и биће га као и има могућности да се дође до ведрине.
,,У смислу Његошевог завјета, дуг наше генерације је да се учини оно што је Његош заповиједио на посмртном одру, а то је да буде сахрањен у Цркви Светог Петра Цетињског на Ловћену. Сахрањивање у Ловћенској капели је остваривање Његошевог и начин да се покаже да то дјело надвисује Црну Гору. Владика Петар други је небески проводник који, и послије упокојења, надгледа Црну Гору остварајући јој путеве у висинама како у низинама не би постала плијен окупатора које је још Његош отрпио у свом животу. Његош је и данас у свом дјелу на Ловћену. Све у овом народу виче и вапије изнутра да се његова црква врати на Ловћен као и све земно што је од њега остало и да постане жива вертикала за све генерације које после Њега долазе. Тајна Црне Горе и овога народа, који је остао да овдје је да свједочи своју историју и одржавање Завјета чијом издајом би његови потомци пали у заборав и ,,безобразије“, како је Његош говорио. Црна Гора је раздробљена а оно суштинско је маргинализовано. Усуд савременог човјека је да је предат забораву јер је у механизму, у систему, роботизму, техницизму, служењу…Процесом заборава да у њему постоји искра божанствена, човјеку се скраћује памћење а сам се човјек смањује док му подвиг постаје скоро немогућ. Ипак нађу се људи који освјетљавају колективни мрак који од Човјека прави малог човјека. Његош је увијек актуелан јер у језику посједује семантички, језички, потенцијал на коме се човјек увијек може огријати.
Црна Гора је настала на српској национално-ослободилачкој идеји. У свим нашим биткама још од Светог Петра Цетињског: на Крусима, Граховцу, Вучијем долу, Шаранцима, Фундини и Морачи, до Мојковца, наши преци су гинули за ту идеју. Наш човјек је задојен косовском идејом и завјетом из кога су произлазили најснажнији подвизи. Српски језик носи то насљеђе на које се Црна Гора ослања са косовском, средњевјековном, библијском традицијом са којом је повезана Његошева поезија. Кроз слободу човјек добија суштину, кроз ризик кроз који сваки слободан човјек мора да прође, и то је поезија која као бунар постоји у човјеку али је потребно доћи до живе воде која човјека обнавља“- казао је Мићовић.
Књижевник Милутин Мићовић се осврнуо и на савремену тему наметања црногорског језика који је, како је казао, инсталиран како језик служења власти чиме се човјек сужава и препоручује манипулацији.
,,Вријеме рађа пуно заблуде и пуно заблудника који, умртвивши зрно у себи, бивају вођени идеологијама којима су послушни, док је Његошв човјек, човјек испочетка, из здравине…Потребно је почети од себе, наћи себе и у себи искру, јер ако је не осјетимо у себи узалуд су нам сва читања“, казао је Мићовић подсјећајући да је Његош ,,Лучу Микрокозму“ написао за четрдесет дана.
Мићовић наглашава да је потребно цијенити живот који не смије да прође, а да човјек овдје не плати цијену за небеску улазницу.
,,Свако треба да ослушне унутрашњу стварност човјекову и буде пријатељ са мудрим ријечима које се налазе у лози наших предака што држи људе и народе у једну цјелину, како се не би отуђили од духовног очиства и млијека искони. То су Његошеви извори, искуства и језик. То је оно небеско што је просијало кроз Његоша. Треба да се сједињујемо са том свјетлошћу постајући браћа у духу и народ који надваладава тешкоће што Црна Гора, иако мала, има у традицији“- казао је Мићовић који је својим ,,Лучама у тами Црне Горе“ покушао нама, обичним читаоцима, да освијетлите Његошеву ,,Лучу Микрокозму“, ту вјечиту тежњу човјека да освјетљивањем, најприје таме у себи, освијетли и таму око себе по оним Његошевим: Разведри ми више Горе Црне.
Цијелу емисију препоручујемо да послушате на страници Радија „Светигора“.
Слободанка Грдинић
