У знак сјећања на блаженог спомена протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намјесника бококоторског, поводом петогодишњице од његовог упокојења, доносимо изводе из емисије ”Мајке хришћанке”, емитоване на таласима Радија ”Светигора”, у којој је отац Момо говорио о својој мајци – Олги Кривокапић.
Други дио
…
Већ 1947. мој отац је проглашен непожељним у Црној Гори. Није био једини. Сви војни свештеници су прогнани из Црне Горе. Мој отац је отишао у Босну, у Епархију зворничко-тузланску, у околину Добоја – мјесто Велика Буковица или Руданка. Као што се Каменари и Јошица преклапају, тако се та Велика Буковица и Мала Буковица преклапају са локалитетом Руданка, по једној малој ријеци која се зове Руданка. Е, тад настаје нова етапа о којој највише знам.
Ја сам рођен ’45. Још један брат се родио у Бијелој, дакле већ нас је било четворо од нас шесторо дјеце када је ’47. мој отац протјеран у Босну. Он је прво отишао сам, да би се снашао, а онда смо ми нешто мало после њега отишли за Босну. Бог мисли на све људе, и очигледно је да је мислио и на моју породицу, посебно на моју мајку. Тамо у Добоју, једна породица Ђорђевић, сами нису имали нешто посебно, али су се показали као прави хришћани. Оно што су имали, колико су имали простора, подјелили су са нама, тако да смо једно кратко вријеме живјели у Добоју.
Важно је рећи да је моја мајка по цио дан била код куће. И да она није била неко с ким се могло на најљепши могући начин сарађивати, наравно не би ни ти Ђорђевићи, који су били богзна како часни људи, трпјели ни њу ни њено четворо дјеце. Дакле, ту већ почиње тај важни моменат сналажења у потпуној другачијој једној атмосфери и средини. Отићи из Боке у Босну, то су у то вријеме буквално била два свијета. Сваки на свој начин лијепи, часни, али је то требало премостити, доћи до тога да се почне да тако кажем ”говорити истим језиком”, да се сачува, опет, некакав свој бокешки идентитет. Ја сам све бокешке изразе знао и говорио, иако сам јако мали стигао у Босну. Али моја мати би, кад дођу сељаци, углавном неписмени свијет, она је знала с њима да разговара. И оно што је било врло битно, сјећам се као сад, то је било још оно најраније баш дјетињство, долазиле би жене којима су мужеви отишли у војску, да им она спакује пакет, и знам да им је писала писма, као једна писмена жена. Онда би она женица која дође диктирала, а моја мати би писала и паковала те пакете и Бог сам зна колико је тих пакета моја мати спаковала. Као што је касније писаћа машина мог оца, послије колективизације, послије свега онога када су комунисти покушали били да направе неке колхозе и тако даље, па је требало вратити ту земљу коју су им одузели, е на тој машини се толико молби куцало, ни броја се не зна. Морала се ипак писати званична молба, а то је све мој отац радио. Мати би то све трпјела, јер је по цио боговетни дан неко долазио и наша кућа је била као жељезничка станица.
Она никада није роптала. Колико пута сам је затекао да риба под, а она је рибала под читаве куће бар три пута седмично, јер толико се блата наносило, а она није дозвољавала да се ико изува. У Босни је понекад обичај да се људи изују, а она није дозвољавала никоме да се изува, него да улазе како се улази у српску кућу, обувен. То су те неке ствари које полако човјек снима као дијете, и памти ту спремност на жртву, спремност да се послужи онима због којих си ту.
Мој отац је имао огромну парохију и врло често се дешавало да по неколико дана није долазио кући, а она би дочекивала тај народ и са пажњом, и са љубављу, давала инструкције, давала упутства. Дешавале су се наравно и полукомичне ситуације јер народ је толико био тада непросвјећен, неупућен, а виде пред собом писмену жену. ,,Па добро, а кад ће се вратити поп Ристо?”
,,Па неће за дан-два.”
,,’Ај ти нама очитај ово што треба, јер велике су попадинске школе”, како су они говорили. Тако да кажем, ту је било и комичних ситуација, али она је то са стрпљењем свим тим људима објашњавала шта она стварно може, а шта не може. Оно што је свештеничко било то је свештеничко, али све друго, ако је требало или неку молбу написати или писмо, она би то њима урадила, али оно што је свештеничко то је свештеничко. Наравно, тај народ је знао да узврати великом љубављу према њој.
Знало се, тога се такође сјећам, тамо су биле јаке зиме, до двадесет испод нуле. Ја сам под таквим условима ишао у школу, рецимо. Па дође пазарни дан, људи иду рано у Добој, а од наше куће – парохијског дома у Руданци, до Добоја је било седам километара. И они дођу ту мало да се огрију, она би поранила у пет ујутру да наложи ватру. Била је једна мало већа просторија, није то била канцеларија, али нешто тако, нешто као народна сала, и она би наложила ватру, ставила воду на пећ и онда том народу скува чај, да се макар мало угрију. Сјећам се тих бркатих људи са шубарама на главама, а низ бркове слана, просто од хладног даха им се заледе бркови и они тако уђу да се угрију.
Дакле, тај народ је знао то да цијени и да поштује. Када се десило да је мој отац рано умро, са педесет и три године, педесет двије, она остаје практично сама са шесторо дјеце. Ја сам те године био завршио богословију. ’Ајде рецимо да нас троје, старији смо, имали смо неку врсту ‘леба у рукама, иако практично нисмо имали. Али троје је било млађих од мене, са незавршеним наравно школама. Најмлађа сестра врло млада, а тамо су се у Босни родили још један брат и сестра најмлађа. У том се моменту требало снаћи. Међутим, тај благочестиви народ, почев од очеве сахране па напријед, све су то они сами урадили. Ја сам негдје у међувремену до четрдесетнице моме оцу отишао до Београда, да нешто завршим. Е тад кад сам се вратио каже ми мати: ,,Погледај горе шта има на тавану, скини одозго, провалиће ми се таваница.” Јер они су горе само доносили, доносили. Кад сам се попео на таван, тамо су биле вреће и вреће и пшенице, кукуруза, пасуља, овога, онога, и стварно је била угрожена таваница, колико је тога било.
Ми смо тамо негдје око очеве четрдесетнице све то спустили доље, на неки начин нешто се продало, овако-онако и тако смо мало то све растеретили. Али не говорим то због тога колико говорим о томе колико је народ њу волио, поштовао и трудио се да је, колико-толико збрине, јер је остала са шесторо дјеце, а муж од педесет двије године је умро. То су били некакви дани када је требало бити јачи од себе. Наравно, ми смо са своје стране гледали да будемо добра дјеца. Она је налазила начине, иако смо сви врло различити нас шесторо, она је налазила начина да нас уједначи. Истина, понекад мало и батином, али она је мученица морала понекад мало да употреби и батину, али то никад није било ни жестоко нити нешто страшно, а опет довољно васпитно. Углавном никад нико од нас то није доживио као батине.
Нажалост, због много посла у кући, она није често могла да иде у цркву, није могла да иде на сваку Литургију. Али то њено служење у кући, дочекивање људи, да учини све да свима удовољи, тај Мартински дио посла је био нека њена служба. Наравно да је она одлазила кад год је могла и причешћивала се потпуно уредно, али, у односу према ономе колико је она жељела да иде у цркву, а храм је био од наше куће четири километра, она просто, ако ништа друго да би нас кад се вратимо из цркве чекао ручак, већ довољно је био то разлог да не може да оде на Литургију. Тако да је и тај дио њеног живота био друкчији него што гледам, рецимо, какав је живот моје попадије, онда попадије мог сина, оца Немање. Ми живимо буквално уз храм и најприродније је да се дође на сваку Литургију. Па и ту понекад има неких благих сметњи, да ли је неко дијете болесно, да ли је ово или оно урађено, па се деси да се закасни, не због тога што се најмерно касни, него што се нешто деси због чега се закасни на Литургију. Тако да је тај дио приче, о томе колико је одлазила у цркву, колико је у цркви помагала, то није било тако како то рецимо мени све вријеме службовања моја попадија помаже. Она је и добар пјевач, и све зна, од стварања хорова и свега тога, а иста ствар је са попадијом мога сина. Моја мати за то није имала времена, иако је љепше пјевала од мога оца. Он није имао слуха, али је врло лијепо служио и врло лијепо говорио, врло лијепо бесједио. Али кажем, она је знала све. Она ми је причала да су као дјеца док купе маслине на имању њеног оца пјевали литургијске пјесме. Није се пјевало којешта. ,,Оца, и Сина…” ,,Свјат, свјат…”и тако даље. Цијелу литургију су знали напамет. Дакле она је могла да пјева у цркви, али није је могло допасти.
Дакле, ја сам био завршио богословију, имао сам деветнаест година када ми је отац умро, а мајка ће се двије годне касније, послије ’64. вратити у Боку. И тако негдје, тих неколико година, до ’69. док нисам рукоположем, нисмо се ми баш нешто много виђали. Најстарији брат је архитекта, он је у Добоју добио посао. Сестра је управо тог дана кад је отац се упокојио добила рјешење да је постављена за професора њемачког и француског језика умузичкој школи, а пола Добоја учи у музичкој школи. Интересантно је да је мени у индексу датум уписан 9. октобар, дан очеве смрти, јер декан тадашњи није хтио да ме упише само из једног разлога, што мој владика тамошњи није послао оригинал диплому. Декан ми је рекао да се не бринем, да ћу бити уписан, него просто није могао да поднесе тај јавашлук што владика мој није послао оригинал диплому, него је послао некакву…неки папирић на коме је писало само елементарно: диплома под бројем тим и тим, од датума тог и тог, и тим и тим просјеком је завршио боогословију. Дакле, није било спорно, он је дао валидне податке, међутим мој декан је инсистирао на томе да се донесе диплома. И тако се десило да у међувремену су стигла документа, као што мојој сестри Милени, која је иначе рођена 1940. њој пише у радној књижици 9. октобар, мени пише у индексу 9. октобар. Зато једног дана када будемо градили на Дражином врту цркву, она ће бити ускоро ако Бог да, посветићемо је Светом Јовану Богослову, јер 9. октобра се слави Свети Јован Богослов, на дан кад је мој отац умро, а 1945. на исти дан је умрла и његова мајка. Дакле, врло смо везани за Светог Јована Богослова. Мој факултет је био посвећен Светом Јовану Богослову. Рукоположен сам за ђакона у Цркви Светог Јована Богослова и тако даље, тако да је Свети Јован Богослов, кога необично волим, стицајем околности и на необичан начин ушао у мој живот, не само Јеванђељем, иако је моја слава Свети Јован Крститељ.
Е сад, средњи брат, који је годину и по дана млађи од мене, је рођан 1947. године. Он је инжењер, програмер како се то каже, информатике, инжењер информатике. И најмлађи брат који има име Васкрсије. То је Анастасије, али у Босни, у том дијелу Босне је често било име Васкрсије. Мом оцу се необично допадало то име и зато је најмлађи мој брат добио управо то име. Он је правник, а најмлађа сестра је Душанка, она је фотограф. Иако се у животу бавила и другим неким стварима, и дан-данас се бави, званично њено занимање је фотограф, школовани фотограф.
И, негдје 1964. године, после смрти мога оца, на мене се врше огроман притисак да се рукоположим. Кажем, једва сам напунио деветнаест година, а огроман притисак је био на мене, и од народа, али и од владике, да се ја рукоположим и да будем на тој парохији гдје је био отац и уједно да тиме збринем породицу. Владика Сава шумадијски, тада је био викарни епископ, Сава Вуковић, викарни епископ Патријарха Германа, а био ми је професор још док је био цивил, звао се Светозар, чим ме видио изјавио ми је саучешће и одмах ми је рекао: ,,Од данас ти ја уплаћујем за дом, немој да бринеш.” Тако да је та нека стипендијица која ми је иначе долазила на руке, и он који ми је помагао, тако сам се негдје у почетку снашао. Дакле, послије четрдесетнице очеве, мислим да сам можда те године дошао за Божић кући, али послије тога не вјерујем да сам долазио, јер сам морао нешто да радим да би имао од чега да живим.
Мајка се сналазила – иако је врло брзо од владике добила наређење да напусти парохијски дом и то је једна сурова стварност. Међутим, Бог је послао једног младог свештеника, тада младог, иначе мог вршњака, који је само рекао: ,,Попадија, не идеш ти нигдје. Нас двоје смо млади, треба нам само једна собица, а ти нећеш ниђе ићи.” Иако је владика наредио да се мати исели, да би њему ослободила кућу. Дакле, тамо с једне стране владика наређује да она са дјецом напусти кућу, а свештеника Бог шаље, мојих година негдје који јој каже: ,,Не брини ти ништа, ти мени не сметаш, а тај стан треба ја да користим, тај парохијски дом.” Узгред буди речено, тај парохијски дом је више сазидала моја мати него ико, јер то се градило изнова, и сад можете мислити како је изгледало кад се гради та кућа, отац у парохији, ко ће око радника и око свега, ако неће моја мати. Она је дио себе уградила у ту кућу, али, наравно, владика поступајући по неким сулудим правилима, наређује да она напусти парохијски дом, да би ослободила простор новом свештенику. Међутим, тај свештеник се понашао како Бог заповједа.
Моја мати је негдје до ’66. године била још у Босни. Није се она предавала. Одмах је почела да узгаја пилиће и да продаје, набавила инкубатор и тако. Она се врло лијепо снашла. Истина, у томе су јој помагали и тај свештеник, отац Растко Николић, важно је да кажем његово име, сад живи у Београду, и моја мати га је сматрала петим сином. И десило се да…наравно, помагали су јој у том послу око рада, око пилића и око инкубатора ови млађи који су остали код куће, односно тамо су учили школу. Ја сам, сад се сјећам, то љето сам дошао и знам да сам нешто и ја ту помагао, иако кажем, мене је већ тада живот повукао у другом правцу, ја сам морао нешто да радим од чега бих зарадио и да бих имао од чега да живим, а колико је то било могуће и доприносио њима.
Међутим, ’66. њој јавља мој ујак да је једна кућа, коју је он наслиједио пазећи неког рођака, а у којој је до тада живјела моја тетка, старија сестра моје мајке, па се она иселила, и мој ујак јавља мојој мајци:,,Ево имаш сада гдје да живиш, твоја сестра се иселила, теби је на располагању ова кућа докле год ти треба.” И у тој кући на Каменарима ју је затекао земљотрес ’79. и та кућа се тада напола срушила.
Наставиће се…
О. Б.
