У знак сјећања на блаженог спомена протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намјесника бококоторског, поводом петогодишњице од његовог упокојења, доносимо изводе из емисије ”Мајке хришћанке”, емитоване на таласима Радија ”Светигора”, у којој је отац Момо говорио о својој мајци – Олги Кривокапић.
Олга Кривокапић је, прије свега, била једна врло обична жена, али зато необична попадија. Обична на најфинији могући начин. Поникла је у једној класичној бокешкој породици, ту у питомој Боки, испод цркве Свете Неђеље. За ове који мање знају гдје су Каменари, а још мање гдје је Јошица – то је испод Цркве Свете Неђеље, оне прелијепе цркве код ферибота, код трајекта. Е, тамо је било имање родитеља моје мајке, Олге Мијајловић, рођена 1912. у Каменарима. Њени стари су сишли из Крушевица бијељских на Каменаре, на Бријег, како се зове тај локалитет у Јошици, односно Каменарима, иако Јошичани не воле кад их зову да су с Каменара.
Поникла је, дакле, у једној најобичнијој бокешкој породици традиционалној. Имала је двије сестре и једнога брата. Радили су све оне послове које једна најобичнија породица ради, али знао се ред и поредак. Све се знало којим редом се и како ради. Десиле су се у њеној породици и неке ванредних ствари – мајка је остала без своје мајке необично рано, практично је није ни упамтила. Истина, имала је једну још млађу сестру, али свакако је била мала када јој се мајка упокојила. Тако да је тетка њена, очева сестра, жртвовала се, није се удала, да би подигла дјецу свога брата Уроша. Иначе, мајка моје мајке, моја баба се звала Даринка, Даринка Илић. И тако да је већ то њено дјетињство било обојено немањем мајке. С друге стране, тетка Петрослава, како су је звали тета Пере, је надокнађивала колико је то могла и сестрама моје мајке, мојој мајци и брату, оно што су изгубили губитком мајке. Радило се на имању, у винограду, и све друго што иде уз то. Завршила је само шест разреда. То је била једна проширена основна школа, али тих шест разреда, кад упоредим њено образовање и њену писменост са писменошћу данашњих неких факултетски образованих који су неписмени, онда видим колико је та школа била заиста сериозна, колико је била врло озбиљна и које је образовање она имала. Наравно, она је послије дорађивала то своје образовање, кад се удала за мога оца, свршеног богослова.
Мој отац је покојни прота Ристо Кривокапић, који је рођен, опет, у Боки. Његов отац је ,,шљега“ из Цуца као младић, али тек кад је у Аргентини зарадио да може да купи кућу, оженио се Милицом Гопчевић из Ораховца. И онда су живјели на Дражин врту, то је између Ораховца и Пераста, близу Бајове Куле. Бајова Кула би била екстремно најдаља према Котору, а наша кућа је екстремно према Перасту, с доње стране, с морске стране. И мој отац је одрастао на Дражином врту. Такође прича за себе.
Наравно, причаћемо прије свега о мојој мајци, али и ово има везе са мојом мајком. Мој отац је имао и оца и мајку. Моја мајка је рано остала без мајке, а и мој отац је практично одрастао без оца. Тај посао мога ђеда у Аргентини је обојио дјетињствo мога оца, тим недостатком његовог оца, који је мало-мало одлазио у Аргентину и враћао се на сваких седам година. Тако сам ја ту и тамо знао да се нашалим, да је моја баба сваке седме године имала мужа. Јер пазите, данас није лако отићи у Аргентину, а не тад. Наравно, он је тамо зарађивао, он је тамо живио, али то је била цијена да породица има од чега да живи.
Дакле, мој отац је завршио Которску гимназију и Цетињску богословију, шестогодишњу. То је била богословско-учитељска школа, и 1937. године се оженио мојом мајком Олгом Мијајловић с Каменара или из Јошица”. Инсистирам на ово ,,Јошица” јер ће ме слушати слушаоци из Каменара и онда ће ми неки приговорити што сам упорно говорио Каменари, јер Јошичани нешто много држе до тога да се то зове Јошица, а не Каменари. Мени је, морам да признам, природније Каменари, тако сам од дјетињства некако навикао, али шта да радим сад.
Оженио се у фебруару 1937. и одмах је постављен за пароха кривошијског, али и уједно за војног свештеника једне легименте, једне војне јединице која је била на Кривошијама, на Црквицама, тако да је он уствари био de facto војни свештеник. По једном детаљу који је моја мати знала да прича, колико год да није била везана никад за материјално, али је то помињала, да никад боље нису живјели него горе у тој пустињи кривошијској, јер мој отац је имао поприлично велику плату зато што је био војни свештеник и парох. Говорила је да никад нису имали више новца, али никад нису били усамљенији, тако да је она понекад знала и да се нашали на ту тему.
Отићи из питоме Боку у релативно сурове Кривошије, заиста није било лако. Она се тако просто тјешила тиме што би узела за руку мог старијег брата који се родио 1938. године (он је архитекта, живи у Израелу), и она би узела Сава за руку, па од куће, тамо гдје су живјели, отпјешачи велики комад да би дошла до Леденице одакле се види море, да је тек мине жеља да мало погледа Боку одозго, да види мало море. И наравно, она је своју обавезу, своју дужност попадије, вршила онако како то Бог заповједа. Тај период њиховог живота ја не знам добро, јер сам рођен нешто послије рата, 1. јуна 1945. тако да тај први период службовања мога оца, наравно и с њим моје мајке, ја само знам по слушању, нисам свједок томе јер нисам био рођен.
Упознавање моје мајке и мога оца је била нека поприлична класика тог времена. Отац је живио на Дражин врту. То и сад није толико близу Каменара, али тад поготово. Можда, кажем, не знам тачно, никад ми о томе нисмо причали, додуше нисам ја ни питао, они би причали, али свакако култно мјесто, у најфинијем смислу те ријечи, да се сретну двоје младих је била прослава Свете Недјеље. Света мученица Недјеља се слави неког датума у јулу, не знам тачно када, али у Каменарима, у Јошици, се слави увијек прве недјеље августа. Дакле, увијек је у прву недељу, па како год падне: био то 1. август, био то Илиндан, што свештенику компликује живот, јер тамо већина слави Илиндан, укључујући и моју ујчевину. Дакле, врло је могуће да су се они негдје тамо срели код Свете Недјеље. Поуздано знам да се нису нешто пуно познавали, него просто по оном класичном систему: има поштена, добра ђевојка у кући Мијајловића, овамо Ристо Савов Кривокапић, свршени богослов, и ту је неко посредовао, али кажем већ ово сад што причам до овога знам, али просто све даље би била импровизација, али на основу нечега како се то раније радило. Једноставно, зна се да у тој и тој честитој породици има дјевојка, овамо има младић, има момак, свршени богослов, будући свештеник, ту се договарају породице и тако се то завршавало.
Када је пропала краљева војска, прво су упали Италијани и они су спалили кућу у којој су живјели моји родитељи. Ми само имамо сачуване дјелове очеве библиотеке, јер Италијани су били убјеђени да мој отац ко зна шта тамо крије и онда су спалили и побацали већи дио његове библиотеке и свега другога. Неким случајем сачувана је његова писаћа машина, која је до краја необична, и сад кад је показујем људима не могу да вјерују да је у то вријеме постојала машина која је имала и ћирилично и латинично писмо. И потпуно је другог типа, са неколико дирки, пет дирки ако се не варам, и мијења се ваљак и тако даље. И та писаћа машина је прича за себе.
Једна епизода у животу мојих родитеља ће касније утицати да моја мајка развије једну посебну опрезност за све што се дешава у животу. Већ је почео био рат, отац још није био повучен, архијерејски намјесник бококоторски је тада био блажене успомене прота Ђорђе Самарџић, који је и сам био Кривошијанин, и одлично је познавао менталитет горе, али није одмах повукао мога оца из Кривошија. Тек негдје тамо у октобру, послије Покрова, повукао је мога оца са Кривошија, а ево шта се десило. Десило се да је Сава Ковачевић, који је прво поубијао своје рођаке, па је 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице упао у цркву на Драгаљу, а то је једна од највећих цркава кривошијских, и у олтару за Часном трпезом, хтио је да ”просвира мозак” моме оцу. Међутим, ту су се врло добро снашли цуцки партизани и нашли су начин да спријече Саву Ковачевића да убије мог оца. Наиме, постојао је некакав неслужбени договор у Цуцама, захваљујући Крсту Зрнову Поповићу, који је био зеленаш, сепаратиста, али један частан човјек, и иако је и његов син Никола био партизански командант, било је и оних који су били у четницима, он је био сепаратиста, али он је запријетио свима:,,Не питам никога у којој је војсци, али ако се деси да братском руком буде убијен иједан у Катунској нахији, ја ћу му судити.” И, руку на срце, тако је то и било. Држао се тај неписани закон. Само се Катунска нахија може похвалити да током Другог свјетског рата ниједна глава није братском руком скинута. Кривошије и Грахово нису Катунска нахија, то је Стара Херцеговина. Дакле, Ковачевићеви су били из Старе Херцеговине и неки рачуни између нас Кривокапића и Ковачевића су постојали, тако да је у том тренутку један од цуцких партизана шапнуо нешто Сави Ковачевићу и он се повукао. И, наравно, послије тога је било јасно да мој отац треба да буде повучен из Кривошија, јер питање је само било дана када ће поново некакав Сава Ковачевић од тих разних који су убијали да дође по мога оца.
Пошто конкретне парохије у Боки није било, а прота Самарџић је био болешљив, он је повукао мога оца. Тада је имао тридесетак година, повукао га је у Котор да њему помаже у парохији и искористио је могућност коју је имао по Уставу пред италијанским властима. Архијерејски намјесник је по Уставу имао право на два помоћника. Он је њега именовао за свога помоћника и то је морао легално да пријави италијанским властима.
Тако су моји родитељи крај ‘41., читаву ‘42., ‘43. и дио ‘44. провели у Котору, под великом заштитом проте Самарџића, који је био веома утицајан човјек. У то вријеме су живјели у Доброти, у изнајмљеном стану, и мати ми је причала да је, пошто воде није било, морала обичном гондолом да прелази на другу страну да би донијела воду. У гондолу стави Сава или чак и обоје дјеце, и сестру Милену, јер није имао ко да их чува и иду по воду, ризикујући тако животе и њихове и свој, јер гондола је врло нестабилна барка, а друго није имала, да би само донијела најобичније воде за пиће. Ипак, како рекох, тај период врло мало познајем.
Већ 1944. године је мој отац премјештен за пароха у Бијелу. Зашто? У Једну ноћ се спремала рација у Котору, јер су забога требали да траже остатке четничких јединица. Један Србин, комуниста, је својој мајци дојавио: ,,Реци попу Ристу нек’ се склања, нек’ води фамилију. Ноћас ће, под изговором да траже четнике поћи код њега”. Тад није било струје, довољно је да виде брадатог човјека, убију га и онда кажу: ,,Извин’те, ми нисмо мислили на њега.”.Када у кући у којој је живјела моја породица нису нашли мога оца, даље нису тражили четнике. Било је јасно да је све то било усмјерено да би ликвидирали мог оца, који је био врло гласан, јасан, врло је прецизно знао да се изрази и био је веома тврд у својим ставовима, српским, православним наравно.
Мој отац је 1944. године премјештен у Бијелу за пароха редовнога и изгледало је да ће ту бити све сасвим у реду. Међутим, у Бијелој су били врло жестоки комунисти, управо извјесни рођаци моје покојне бабе, значи мајчине мајке Илић. Наравно, то кад спомињем Илиће, то не значи да су сви били екстремни, али један број њих јесте, и у Бијелој се настављају невоље мога оца и моје мајке. Послије свега тога сам се родио ја. Требало је да се родим у Бијелој, међутим моја мајка је била врло жилава и врло добро подносила трудноће. Она је мало прошетала код једне моје тетке и тако се десило случајно да се ја родим у Херцег Новом.
Наставиће се…
О. Б.
