Izaberite stranicu

Диван је Бог у светима својим кроз све нараштаје па и до овога нашег где изњедрава из Цркве православне своје смирене угоднике који презреше славу и част овог века да би задобили вечну радост у Духу Светом. Један од тих дивних угодника Божијих протеклог 20. века био је Епископ Назијанзе Павле де Балестер.

Житије новмученика Епископа Назијанзе Павла де Балестера је несквакидашње јер потиче из римокатоличке породице из Каталоније у Шпанији. Рођен је 1927. године  у Барселони у имућној породици Арагонаца, који представљају мању етничку групу са својим језиком. Те исте године крштен је у парохијској Цркви Светог Јована Претече, и на крштењу је добио име свога оца, Франциско. Током грађанског рада у Шпанији (1936-1939) његова породица је распарчана и то је утицало на младога Павла да се посвети духовном животу још усрдније.

Као млад човек пун вере одлучује да постане монах у познатом римокатоличком манастиру „Sarrià Capuchins“ у Барселони који припада монашком реду Фрање Асишког. Паралелно поред монашких задужења студира Φилософију на Институту „Blanquerna“ и Богословске науке у Школи пропаганде Католичке акције Шпаније ( Acción Católica Española), [1]   упоредно са историјом и филологијом. Бриљантног ума брзо упија сво градиво и стиче широк спектар знања богословских и друштвених академских наука. Поред матерењег шпанског језика савладао је и латински и грчки који су врло битни за разумевање црквене литературе. Такође је научио и португалски, француски, италијански и енглески и то у доброј мери захваљујући  његовом телесном оцу Франциску Балестеру Галесу, који је био филолог и одличан позналавац „идо планског језика“ који је изведен из „есперанта“.

Захваљујући академском образовању млади монах Франциско добија задужење библиотекара у манастиру,  што му је пружило додатну могућност да још дубље упозна богословске тајне из старих списа које се чувају у манастиру. Управо у манастирској библиотеци почиње једно од најзначајних истраживања за младога фрањевачког монаха Франциска које ће да га одведе на истински пут који води у живот вечни. Наиме,  ишчитавајући многа значајна историјска дела Римокатоличке цркве долази у сусрет са одредбама Римске курије и њених папа. Тада се у њему први пут почиње јављати сумња у веродостојност Римокатоличке цркве и њене науке у упоредби са Светим писмом и делима Светих отаца и закључцима Васељенских сабора.

Читајући Декрет „Свете Канцеларије“ из 1647. које је издао Папа Инокентије X где се наглашава да „хришћани који верују, прате и исповедају учење по Светом апостолу Павлу о његовом аутетичном апостолском ауторитету да буду анатемизовани као јеретици“[2] млади језуита Франциско увидио је да се тај став Римокатоличке цркве не слаже са Светим писмом. Наиме, одлично познавајући Нови завет знао је да апостолство Апостола Павла не происходи од људи него директно од Господа нашега Исуса Христа : „ Павле, апостол не од људи ни преко човјека, него кроз Исуса Христа и Бога Оца који га васкрсе из мртвих“.[3] Стога, увиђајући да учење Римокатоличке цркве о апостолству Светог апостола Павла које је изражено кроз декрет Папе Инокентија, да свако ко верује у аутентичност апостолоства Светог Павла да буде анатемизован, доводи до сумње монаха Франциска о његовој веродостојности. Наравно, то лажно учење доводи до првенства Апостола Петра над Апостолом Павлом, што подразумева да је Римски епископ  наследник апсолутног ауторитета , тј. Првенства.[4]

Tакав став да је Апостол Петара изнад свих Светих апостола заснива се погрешном тумачењу одређених цитата из Новога завета а пре свега следећег из Јеванђеља од Матеја : „ Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима“.[5] Према тој привилегији Римске папе имају право апсолутног ауторитета над Васељенском црквом док се томе ставу супроставила Православна црква, [6] јер сам Господ Исус Христос сазидава Цркву не на Апостолу Петру него на вери коју је Апостол Петар исказао, тј. на Њему самом Господу Исусу Христу, као што каже Свети Григорије Велики, Папа римски (590-604) , да „када се у Светом писму напомиње темељ, то се не односи на никога другог него на Господа“.[7] Баш како напомиње и други велики западни отац Цркве Блажени Августин тумачећи тај јеванђелски одломак од Јеванђелиста Матеја: „Над тим Каменом који си исповедио  Ја ћу сазидати моју Цркву, јер Сам Христос је тај Камен“.[8]

Посве изненађен ставом Папе Инокентија X , монах Франциско изражава чуђење да: „никада није очекивао од своје Цркве такав ниво фанатизма да се дрзну да забрањују и осуђују учење Светог писма које је са таквом јасношћу и чистотом изложено самим апостола “. [9]  Ипак, одлучио је да још једном провери у Централној Библиотеци у Барцелони, где се налази исти преписи Папских декрета о аутентичности навода. Међутим, ту се још више изненадио,  јер је открио да су пре Папе Инокентија X и Папе Јован XXII (1327)  и Климент VI (1351) у својим папским декретима анатемисали и осудили свакога човека који се усудио да се успротиви томе да је Апостол Павле био подчињен Апостолу Петру. Тај став су поновилe и многе савремене папе попут Папе Бенедикта XIV. [10]

Видећи неверодостојност Римских папа учењу Светог писма, млади монах Франциско покушао је истраживајући Свете оце да нађе одговор о првенству Апостола Петра над свим осталим Апостолима и Апостолом Павлом. И ту се опет нашо у безизлазу јер велики оци Цркве Истока и Запада, попут Светог Јована Златоуста и Амвросија Великог, потврћују равноапостолност између свих апостола и да по ничему се од њих не одваја Свети апостоло Петар. Наиме, Свети Јован Златоуст тумачећи Посланицу Апостола Павла Галатима: „када увидјеше да је мени повјерено Јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане, јер онај који поможе Петру у апостолству међу обрезанима поможе и мени међу незнабошцима, и познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима“[11] пише да: „Павле изражава своју једнакост са свим осталим апостолима и жели да буде не само упоређен са њима већ и са првим од њих да има исту власт Богом дану“.[12]   Са друге стране Римске империје велики западни отац Цркве Свети Амвросије Милански наводи да: „ако је Апостол Петар имао неку предност над осталим апостолима то је била предност у исповедању а не у части, у вери а не по рангу“ .[13]

Све је то будило у младом римокатоличком монаху дилему шта да изабере: „да ли да свесно изабере и остане са Јеванђељем и Предањем отаца Цркве или са произвољним учењем Римокатоличке цркве“[14] које тврди да: „ако неко каже да Петар, први епископ и папа Рима, није крунисан као принц и апостол од Христа и успостављен као видљива глава војујуће цркве…. нека буде анатемисан“.[15]

Ипак, одлучује помало наивно да своје недоумице подели са својим исповедником у манастиру, али ту се разочарава, јер га исповедник не упућује ни на Свето писмо ни на Свете оце него да има потпуно поуздање у непогрешиво учење Римске цркве, без исувишног испитивања и истраживања. [16] Међутим, унутрашњи глас који му је говорио као некада Светом апостолу Павлу: „Сами себе испитујте, јесте ли у вјери, сами себе испробајте“ [17] није му дозволио да буде задовољан искључивим ставом његовог исповедника, иако је одлучио да послуша његов савет да истражује дела која му он препоручује, која ће упутити ка јасноћи учења Римокатоличке цркве. Но, то је била и својеврсна грешка од стране исповедника као што ће се испоставити касније, јер изучавајући још дубље учење Римокатоличке цркве доћи ће до пуног спознања о њеним лажним доктринама.

Већина текстова на које га је упутио исповедник били су богословског карактера и приручници Папских одлука и Папских васељенских сабора. Предано се удубљујући у научно истраживање датих текстова долази полако до разумевања „истинске природе парадоксалне религијско-политичке монархије која конституише Римокатоличку цркву“. [18] Према учењу Римокатоличке цркве: „ Црква није ништа друго него апсолутана монархија чији је апсолутни владар Папа“. [19] За Римокатоличку цркву: „монархистички ауторитет Папе као врховног вође и главе Цркве, угаоног камена Цркве, непогрешивог учитеља вере, представника Божијег на земљи, пастира над пастирима, врховног јерарха … је ауторитет који се по Божијем праву протеже на све крштене хришћане у читавом свету… овај догмат може бити примењен директно сваког момента на хришћане без обзира да ли су цивили или клирици, епископи, патријарси, архиепископи, и изнад сваке цркве … јер је Папа врховни епископ над сваким епископом у свакој епископији широм света“ .[20]

У наставку изучавајући текстове које му је оставио његов исповедник, монах Франциско се још више изненадио одлуком Првог ватиканског сабора из 1870. о непогрешивости Римског папе где је Папа: „на основу тврдње о непогрешивости апсолутни „Владалац Вере“. Он може да промовише, чак и без сагласности Цркве, колико хоће нових догмата, које верни морају изричито да се држе и слепо да поштују ако желе да избегну мучење у паклу после смрти“. [21] Природне последице „Догмата о непогрешивости“  јесу да се Папско учење мора држати под слепом послушности као што закључује Кардинал Забарела: „ Ако Бог и Папа сазову одређени Сабор.. Папа може да учини скоро исто што и Бог“.[22]

Како сведочи млади монах Франциско, потоњи православни Епископ Назаијанзе: „када сам завршио студирање тих књига, видео сам самога себе странцем у грудима своје Цркве…. и та Папска организација тешко да се може поистоветити са Црквом Христовом с обзиром да није саздана на Камену који је Христос Сам, него на живом песку наводних привилегија Папи, привилегија које му је наводно завештвовао Симон Петар, који сигурно никда није имао нити чак помишљао о њима“. [23]

С обзиром на енциклопедијско знање историје Цркве добро је знао да многе Римске папе не само што нису били непогрешиви него многи од њих су анатемисани од Васељенских сабора и проглашени за јеретике као Папа Хонорије (625-638) од стране Шестог васељенског сабора јер је проповедао јерес монотелитизма. Или пре њега Папа Маркел (296-303) који се за време Диколеција одрекао Христа и принио жртву идолима, док је папа Либерије (352-366) био јеретик Аријанац. А о Папама после Великог раскола шта рећи о њиховој непогрешивости попут Папе Пија IV (1560-1565) који је укинуо Седми канон Трећег васељенског сабора из Ефеса, који изричито напомиње да: „нико не сме износити, то јест писати или састављати другу веру осим одређене од Светих отаца, сабраних у Никеји  са Светим Духом“. [24] Тај  чин укидања био је са намером да изложи свој симбол вере познат као „Символ Пија IV“. [25] Затим шта рећи о непогрешивости Папе Сикста V (1585-1590) који је сам одлучио да корегује текст Светог писма или можда Папа Урбан (1623-1644) који је одбацио теорију Галилеја да је земља округла или Папе Бенедикта XV (1914—1922) који је сматрао да су „одлуке Васељенских сабора практично безвредне, ако нису одобрене од Папе и објављене са печатом његовог аутроитета“.[26]

После изучавања свих тих текстова које му је препоручио његов исповедник, млади монах Франциско одлучио је да више нема никакав контакт са својим исповедником јер је увидео да нема никаквог смисла  да се настави са обзиром да је захтевао слепу послушност Римском папи. Наравно, то је било потпуно неприхватљиво за монаха Франциска, који је баш  из тих текстова које му је препоручио његов исповедник видио вишеслојну вековну лаж Римокатоличке цркве о првенству и непогрешивости Папе, кога постављају изнад Васељенских сабора, [27]  што је у потпуној опречности са одлукама Васељенских сабора. Стога, следећи корак је био да напусти свој манастир и да оде у Барселону где ће наставити изучавање аутентичне хришћанске вере како су је предали роду људском Светим Духом руковођени Свети апостоли и Свети оци Цркве.

На његову одлуку реаговао је локани римокатолички епископ пославши му писмо са оштрим ставом: “ако бисмо живели неколико векова пре, теорије које сте изнели дале би више него довољно разлога да вас предамо огњу Светe инквизиције“. [28] Без обзира на претње млади монах Франциско, који је већ дубоко преломио у себи, oдлучио je да напусти Римокатоличку цркву и папизам који за њега: „није ништа друго него „безбожна иновација“ док „ истинска католичка вера припада древном и васељенском хришћанству“. [29] Стога, одлучивши да напусти Римокатоличку цркву и  монашку заједницу Светог Фрање Асишког, то чини са дубоким уверењем да је у праву сагласно речима Тертулијана:“ Свако учење које супротно истини које учи Црква, Апостоли, Христос, и Бог Отац , мора бити осуђено као погрешно“.[30]

Његову одлуку да напусти Римокатоличку цркву подржавали су многи тимокатолички свештеници и монаси, али кад је дошло време да иду његовим путем, остало је само на прећутној подршци, јер су се бојали да изгубе свој положај и добар углед. [31] Вест о његовом напуштању Римокатоличке цркве брзо се проширила по црквеним круговима Барселоне, тако да је убрзо добио још претећих писама. У њима су га оптуживали да хоће да створи међу верницима антипапско расположење и да клирике који нису „догматски потковани“ да их одвуче од Римокатоличке цркве. То је утицало на монаха Франциска да напусти своју родну Барселону и да се пресели у шпанску престоницу Мадрид. Тамо је ступио у контакт са Англиканском заједницом који су му пружили гостопримство, и управо захваљујући њима почео је да развија однос са Екуменским саветом цркава. [32] Његово присуство у Мадриду није остало непримећено од стране Римокатоличке цркве, јер након што је почео да беседи у Англиканској цркви глас о њему се раширио по читавој шпанској престоници. Многи су после надахнутих беседа монаха Франциска тражили разговор са њиме о раној хришћанској Цркви и како је она функционисла. Многи од његових посетиоца били су и римокатолички свештеници и монаси који се нису слагали са првенством и непогрешивости римског Понтификта.[33]

Управо тих дана док је боравио у Мадриду објавио је свој рад „Библијски цитати о (папском) првенству и њено патристичко тумачење“ који је одштампан у Буенос Аиресу, јер тада то није било изводљиво у шпанској престоници. Тај рад је био колекција свих радова Светих отаца прва четири века, где се на директан и индиректан излаже учење о Папском првенству. Ту је млади учени монах Франциско доказао на основу библијских цитата да је Папско учење о првенству дијаметрално супротно тумачењима Црквених отаца. [34] За време тих мадридских дана дошао је први пут у контакт са Православном црквом захваљујући сурадњи са Екуменским саветом цркава, где је преко њих упознао декана Православног института Светог Сергеја из Париза, професора Новога завета Епископа Касијана Безобразова. [35] У његове руке дошао је један чланак од архимандрита Николе Катсаневакиса, који је напросто освојио његово срце.  За њега први сусрет са Православном црквом био је још док је био још семинариста у Римокатоличкој богословији, [36] где су их учили да: „такозванa Источни шизма, названа Православна црква, није ништа друго него заједница без живота, мумифицирана и исушена, мала локалнa Црква, без истинских и препознатљивих карактеристика истинске Цркве Христове, или другим речима жалосни раскол чији је отац ђаво, а мајка гордост Патријарха Фотија“. [37] Наравно, тада је то било из угла Римокатоличке догматске перспектива а сада му се благодађу Божијом отварају двери догматског учења Православне цркве.

Млади монах Франциско убрзо долази у контакт са васељенским Патријархом Атинагором, православним епископима и свештеницима, а пре свега Владиком Касијаном који му препоручује да изучава књиге од о. Сергеја Булгакова „Православље“ и од Митрополита берлинског Серафима „Православна црква“. [38] Читајући те две књиге нашао се у потпуној сагласности са ставовима аутора књига и увидио да учење Православне цркве изложено са изненађујућом јасноћом. Тада му је постало јасно да су православни хришћани једини данас у свету који деле исту веру са хришћанима из Катакомби. [39] Баш како наглашава чувени светоотачки став: „Верујемо у све што смо примили од Апостола, у све што су Апостоли примили од Христа, и у све што је Христос примио од Бога Оца“ .[40] Тих дана је завришио своју другу књигу „Значење Цркве према Западним оцима и наш Бог, ваш Бог, и Бог“,  која му је опет одштампана у Јужној Америци. [41]

Тих дана у консултацији са правосланим пријатељима одлучио је да престане са тзв. Полемичким богословљем наспрем Папизма, јер је то постала његова опсесија и да нађе један уравнотежен однос према Западаном хришћанству, како римокатолициму тако и англиканизму и уопште протестантизму. Управо захваљјући саветима правосланих духовника почео је да у себи открива свој Символ вере, чувајући се да не падне у замку старокатолика, који само критикују папску непогрешивост, а притом задржавају сво остало догмате Римокатоличко цркве. Тада је заиста открио у себи да се његова вера заснива на “предањском црквеном учењу Васељенских сабора у потпуној сагласности са Светим оцима.“ [42] Са друге стране захваљујући пријатељству са правослним хришћанима из Пољске сачувао се да не упадне и у замку унијата, чији спољашни изглед као тобоже православних клирика, представља само вукове у јагњећој одежди, јер се налазе директно под јурисдикцијом Римокатоличке цркве, чији Символ вере исповедају.[43]

Тих дана је дефинтивно увидео да је православље једина истинска вера која се држи одлука Васељенских сабора и да је Православна црква једина Црква која верне руководи истином Јеванђеља. [44] Заиста, за сада већ бившег римокатоличког монаха Франциска „Православна црква је истинска невеста Христова, Света црква Божија, једина истинска Саборна (=Католичка)  Црква која се борила против свих јереси и раскола, и остала непоколоебљива у својим коренима, у заједници са Богом“. [45] Поставши већ у души православан хришћанин остао је само завршни корак, а то је да постане пуноправни члан Православне цркве. Стога је одлучио да пошаље подугачка писма о своме животу васељенском Патријарху Атинагори ( 1948-1972) и атинском Архиепископу Спиридону ( 1949-1956) са израженом жељом да постане члан Православне цркве. [46]

Његова жеља да постане члан Православне цркве бива услишена од стране атинског Архиепископа Спиридона, који га прво прима у Архиепископију у Атини на разговор. Врло брзо након њиховог сусрета Свети синод Грчке цркве одобрава његову молбу и бива примљен у наручје Православне цркве Светом тајном миропомазања.  По благослову Архиепископа Спиридона у Манастиру Успења Пресвете Богородице Пендели прима монашки чин од игумана Јакова добивши име Павле, по Апостолу народа Павлу.  Неколико месеци после бива рукоположен у чин јерођакона руком свога духовника Епископа Рогоне Дионисија (потоњи чувени учени Митрополит Козане), који је тада био протосинђел (=секретар) атинског Архиепископа Спиридона. Рукоположење за јерођакона било је у Цркви Светог Георгија и Архиђакона Стефана у Атини 26. јуна 1953. године док је следеће 1954. године у Цркви Светог Пророка Илије од стране Епископа Хризостома рукоположен у чин јеромонаха. Иако је годину дана раније 1952. године пре рукоположења започео богословске студије на Богословском факутету у Солуну на позив Патријарха Атинагоре пребацује се 1955. године на Теолошку школу на острву Халка у Турској, где је дипломирао са положеним мастером Теологије 1958. године. По завршеним богословским студијама васељенски Патријарх Атинагора који га је произвео у чин архимандрита, на позив Архиепископа Америке Јакова,  шаље га у Њујорк на припреме за мисионарски рад који га је чекао у блиској будућности.

Већ следеђе 1959. године стиже у  Њујорк, где га  чувени Архиепископ Амерички Јаков (1959-1996) прима га са љубављу и шаље у Пенсилванију у Парохију Благовештења у Скрантону, да се за почетак адаптира у нови амбијент. Убрзо видећи Архиепископ Јаков да архимандрит Павле поред великог знања како теологије и страних језика има капацитете за мисионарски рад поставља га за архијерејског намесника за Централну Америку. У том периоду од 1966. године па све до избора за Епископа Назијанзе 1970. године посетио је скоро све области Централне и Јужне Америке. Архиепикоп Јаков видећи његове духовне плодове мисионарског рада предлаже Светом синоду Васељенске патријаршије архимандрита Павла за свога викарног епископа, што Свети синод заједно са Патријархом Атинагором прихватају и једногласно га бирају 10. фебруара 1970. године. Рукоположење архимандрита Павла де Балестера у Епископа Назијанзе бива 15. марта 1970. године у Цркви Свете Тројице у Њујорку од стране Архиепископа Јакова и двојице његових помоћних Епископа. [47] По одлуци Светога синода Васељенске патријаршије бива постављен за викара Архиепископа Америке задужен за Мексико, Централну Америку и Карибе. [48]

По доласку у мексичку престоницу Мексико Сити убрзо се раширује глас о младом харизматичном и ученом православном Епископу Павлу де Балестеру, који својим проповедима и мисионарском делатношћу приближава лик Христов савременом човеку Мексика. Захваљујући своме академском образовању убрзо постаје професор Универзитета у Мексику где је предавао Старогрчки језик и Хеленску цивилизацију. Постао је врло чест гост на телевизијским и радио емисијама где је дражао предавања о моралу и хришћанским вредностима. Унаточ многим обавезама налази време и за богословски научни рад, тако да преводи Свету литургију са старогрчког језика на савремени шпански језик. У Мексико Ситију оснива 1973. године Хеленски културни центар који ће да послужи за ширење грчке културе и православне духовности путем курсева грчког језика, научних конференција и објављивањем часописа и књига са духовном и културном садржином.

Духовна, културна, научна, харитативна, градитељска и мисионарска активност Епископа Назијанзе Павла де Балестера није могла проћи незапажено у мексичкој престоници, тако да је задобио како много пријатеља тако и непријатеља. Иако је задобијо љубав многих у Мексику, чак и у највишим државним круговима попут двојице председника Мексика Luis Echeverría (1970-1976) и José López Portillo (1976-1982), [49] ипак представници Римокатоличке цркве нису гледали са одушевљењем на духовне плодове бившег римокатоличког монаха а садашњег православног еппископа. Један од разлога била је и његова светска популарност, јер је као један од најучених правосланих клирика свога доба учествовао у многим међународним конференцијама широм света, као на чувеном конгресу Светског савета цркава у Упсали 1968. године и исте године као посматрач од стране Православне цркве у Римокатоличком међународном евхаристијском конгресу у Боготи у Колумбији. Као такав био је честа мета вербалних напада духовно болесних представника других верских заједница, који нису могли трпети ширење правослане вере у традиционалој римокатоличкој мексичкој средини.

Нажалост, 22. јануара 1984. године након одслужене Божанске литургије у Цркви Свете Софије у Мексико Ситију, бива погођен из пиштоља једног Мексиканца Рафаела Романа Мондрага, који је у затвору извршио самоубиство, иако неки извори тврде да је убијен да се не би открило ко је наручио убиство Епископа Павла. [50] Мексичке власти прогласиле  су убицу ментално болесним, али нису искључили могућност верског фанатизма. Ипак, на правди Божијој остаје крајњи суд, а тешко рањени Епископ Павле де Балестера пренет је у болницу Црвеног крста, где је након шест дана подлегао ранама 31. јануара 1984. године, предавши Господу Исусу Христу своју облагодаћену душу, у својој 51. години овоземаљског живота. По упокојењу тело новомученика Епископа Павла пренето је у Цркву Свете Софије  у Мексику Ситију, где је дошао из Њујорка Архиепископ амерички Јаков да одслужи архијерејско опело. Грчке новине “Катимернини” писале су тада: „Треба истаћи да је Владика Павле био шпанског порекла, примљен у православље као пунолетан и истакао се као пастир и писац.“ [51]  Сахрањен је на Шпанском гробљу општине Мексико Сити, које је недалеко од Цркве Свете Софије. Током посете васељенског Патријарха г. Вартоломеја Мексику  2006. године часни остаци  новомученика Епископа Назијанзе Павла де Балестера по патријаршиским благословом положене су предњем делу  Цркве Свете Софије у Мексику Ситију, чији је ктитор био сам Епископ Павле. [52]

Својом равноапостолном службом и својом мученичком крвљу Епископ Назијанзне Павле де Балестера показао се као часни наследник Светог апостола народа Павла и  Светог Григорија Богослова, чију је епископску катедру наследио, да би као што је некада на Првом Васељенском сабору у Никеји Малоазијској засијао епископ из Шпаније Осија Кордовски, сада нова духовна звезда из Шпаније осветила путеве православне вере у Мексику свим будућим нараштајима, који буду искрено тражили светлост Христову која просвећује све.

Нека би свима молитвено заступништво новомученика Епископа Назијанзе Павла де Балестера био духовни штит против свих јереси да би држећи у чистоти душе и тела веру православну били светлост Христова у овоме свету, а његова поука свима нама постала свакодневна наука: «Ко су Свети? То су прави хришћани. Један светитељ је један господин, једна госпођа, и једна девојака и један младић, који су једноставно схватили озбиљно да живе хришћански.“ [53]

Архимадрит мр. Евсевије Меанџија

[1]  Αρχιμανδρίτης Ιωσήφ Σαράβια, Μετπχ.Εργ. «Επισκόπου Ναζιάνζου Παύλου ντε   Μπαγιεστερ, Βίος -Έργο-Κύρήγματα, http://ikee.lib.auth.gr/record/135146/files/GRI-2014-13137.pdf

[2] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism” , Saint Nicodemos Publication,Bethlehem PA 2011, стр. 18

[3] Гал. 1,1

[4] О. Василије Георгопулос, “The primacy of Rome and Apostle Paul” ,27.08.2010, https://www.johnsanidopoulos.com/2010/08/primacy-of-rome-and-apostle-paul.html

[5] Мт. 16. 15-19

[6] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism” ,стр.20

[7] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.79 и Gregory the Great, Moarlis in Iob 28,14 : “ But when in holy Scripture ‘foundations’ are not spoken of, but ‘a foundation,’ in the singular number, no one is designated, except the Lord Himself, by the power of Whose Divinity the tottering hearts of our infirmity are made strong. Of Whom also Paul says; Other foundation can no man lay, but that which is laid, which is Jesus Christ”(1.Кор.3,11).   http://www.lectionarycentral.com/gregorymoraliaindex.html

[8] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.89 и St. Augustine, Tractatus CXXIV In Ioann

[9]  Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.22

[10] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.24

[11] Гал.2,7-9

[12] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.26

[13] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.27

[14] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.28

[15] Concililii Vaticani, Constit., Dogmat., Sess. 4. Const. !, Bullla “Pastor Aeternus”, Cap. I.

[16] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.30

[17] 2.Кор.13,5

[18] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.34

[19] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.35

[20] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.36-37

[21] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.41 и Devoti, Instit. Canon.,Prol. Sh.2.

[22] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.43 и Cardinalus Zabarella, Des Schism, Innocent. Vii

[23] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.43

[24] Свештени Канони Цркве, превод Епископ Атанасије Јевтић,Београд 2005, стр. 97-98

[25] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.52

[26] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.70 и Benedict XV, Dodex Iuris Canonici, sanon 227, Leo XIII :Satis Cognitum”

[27] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.69

[28] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.93

[29] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.95

[30] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.96 и Tertullian, De Praescriptionibus Haereticorum, Ch.21.

[31] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.105

[32] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.109

[33] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.111

[34] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.112

[35] Αρχιμανδρίτης Ιωσήφ Σαράβια, Μετπχ.Εργ. «Επισκόπου Ναζιάνζου Παύλου ντε   Μπαγιεστερ, Βίος -Έργο-Κύρήγματα, http://ikee.lib.auth.gr/record/135146/files/GRI-2014-13137.pdf

[36] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.116

[37] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.114 и Apologetics of F. Juan Ruano Ramos for the Use of Students of Middle Education, Barcelona 1948

[38] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.116 , књига Serge Bulgakov, L Orthodoxie, edit. Felix Alcan, Paris 1933 и Metropolite Seraphim, L Eglise Orthodoxe, Payot, Paris 1952

[39] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.116

[40] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.116-117

[41] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.117 Book “ The Meaning of the Church according to the Fathers of the West and Our God, Your God, and God” Bueanos Aires 1951

[42] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.119

[43] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.120

[44] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.121

[45] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.122-123

[46] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.125

[47] Αρχιμανδρίτης Ιωσήφ Σαράβια, Μετπχ.Εργ. «Επισκόπου Ναζιάνζου Παύλου ντε   Μπαγιεστερ, Βίος -Έργο-Κύρήγματα, http://ikee.lib.auth.gr/record/135146/files/GRI-2014-13137.pdf

[48] Paul de Ballester, Bishop of Nayianzus, “ My Exodus from Roman Catholicism”,стр.129

[49] Αρχιμανδρίτης Ιωσήφ Σαράβια, Μετπχ.Εργ. «Επισκόπου Ναζιάνζου Παύλου ντε   Μπαγιεστερ, Βίος -Έργο-Κύρήγματα, http://ikee.lib.auth.gr/record/135146/files/GRI-2014-13137.pdf

[50] Αρχιμανδρίτης Ιωσήφ Σαράβια, Μετπχ.Εργ. «Επισκόπου Ναζιάνζου Παύλου ντε   Μπαγιεστερ, Βίος -Έργο-Κύρήγματα, http://ikee.lib.auth.gr/record/135146/files/GRI-2014-13137.pdf

[51] Kathemerini, on Saturday, February 4, 1984

[52] https://orthodoxwiki.org/Paul_(de_Ballester-Convallier)_of_Nazianzus

[53] Αρχιμανδρίτης Ιωσήφ Σαράβια, Μετπχ.Εργ. «Επισκόπου Ναζιάνζου Παύλου ντε   Μπαγιεστερ, Βίος -Έργο-Κύρήγματα, http://ikee.lib.auth.gr/record/135146/files/GRI-2014-13137.pdf

Pin It on Pinterest

Share This