У овим актуелним временима под велом набујале економске кризе, ратова, разарања, промене старе парадигме и болног успостављана нове, можда више него икада, очекује нас борба за елементарну људскост. Неизвесна будућност људског друштва, промене које доносе нове технологије и наметнуте потребе за све већим трошењем, окивају човека, испражњеног од његове суштине, сводећи га на пуко средство за испуњење неких скривених и непојамних циљева.
Последњиух неколико векова, сва човекова делатност, нарочито европског човека, била је усмерена на освајање материје и космоса. Једном речју, фокус заједнице био је усмерен на освајање спољашњег простора.
Управо је та једностраност проузроковала отуђење човека од његовог унутрашњег, духовног простора, раздирући његово деловање, и на крају, целокупно биће. Данас смо сведоци глобалног процеса у коме је спољни свет прогутао дубину духовног бића човека.
Ради се о томе да је сам човек, по својој природи дубљи и шири од самог космоса у коме пребива, па отуда долази и његова незасите глад за схватањем дубине и ширине ове материјалне стварности. Времена кризе увек у себи носе и потребу за откривањем и усвајањем духовног живота, тражење мира и сабирање у Богу као једином извору истинског мира.
Са свих страна извештавају да је све већи јаз између богатих и сиромашних у свету. Неизвесне су последице таквог стања, а највише се појављују и објашњавају као економски и политички проблем. Али није само то у питању. Ради се ту о дубоким поремећајима, о екстремној моралној и духовној кризи.
Православна теологија на ове поремећаје гледа кроз призму греха, као нарушавање нормалног живота у заједници и изостанак хришћанске одговорности. Изнећу у најсажетијој форми неке од круцијалних ставова који се односе на проблем који посматрамо.
Савремена православна теологија јасно поручује да социјална правда није политичка идеологија, већ директна заповест Јеванђеља и израз љубави према ближњем. У православљу, идеја о људској заједници где су сви једнаки међу собом, представља саму срж православног живота центрираног око Свете Литургије. (Сам појам литургије има изворно значење: општенародно дело)
Када су у питању материјална добра, у православљу се не гледају као апсолутно власништво појединца. Човеку је само дато да управља земаљским добрима, те он не може бити њихов апсолутни власник, а на гомилање прекомерног богатства, гледа се као на грех против љубави. Један од највећих отаца Цркве, Јован Златоусти, критиковао је богаташе свог времена на следећи начин: „Не делити своје имање са сиромашнима је крађа од сиромашних и одузимање њиховог живота“.
Свети оци су упозоравали да економски системи који почивају на незаситој похлепи (плеонексија), и искоришћавању слабијих и сиромашних, директно негирају евхаристијски начин живота. То значи да је јасно наглашено да су ресурси намењени да се деле, а не да се гомилају и отуђују од већине.
Православље познаје проблем сиромаштва и посматра га двојако: као друштвену неправду или као духовно искушење. Црква прави јасну разлику између добровољног сиромаштва, као духовног монашког подвига и оног другог, наметнутог, бедног сиромаштва које унижава људско достојанство. Ово друго настаје најћешће као последица друштвене неправде, кварења друштва (корупције) и недостатка солидарности у заједници. Такво окружење може човека гурнути у очајање и отуђење што Црква осуђује.
У Јевањђељу по Матеју, (19:16-24 ), Христос се идентификује са гладнима, жеднима и сиромашнима. Суштински, однос друштва према сиромашнима показује и однос целокупног друштва према Богу: „ А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће богаташ тешко ући у царство небеско. И опет вам кажем, лакше је камили проћи кроз иглене уши, него богаташу да уђе у царство Божије.”
У српском, светосавском православљу, (упркос увреженом приказивању средњевековља као “мрачног” периода, имамо светле примере:
У народној песми „Свети Саво и господа ‘ришћанска“, питали славног Немањића где је његов отац потрошио „седам кула гроша и дуката“, а он им одговара да их није трошио „на наџаке, ни на буздоване“, него на зидање цркава и манастира, (најпознатији је Хиландар), али и других задужбина – ћуприја и чесми. И, наравно, делио је „кљасту и слијепу“ да би „души мјесто у’ватио“.
Краљ Милутин је делио милостињу не само у Србији, него и у Јерусалиму. Подигао је болницу и странопријемницу поред манастира Св. Архангела Михаила и Гаврила у Светом Граду, као и болницу у Цариграду, вели Данило II у „Житију краља Милутина“)
Свети Стефан Дечански је, поред Дечана, подигао манастир у коме су неговани губавци.
Цар Душан је у манастиру Св. Архангела код Призрена такође подигао болницу, а кнез Лазар је то урадио у Раваници.
Деспот Стефан Лазаревић је болницу и странопријемницу подигао у Београду.
Милосрдни рад је, пре свега, био брига Цркве, и то је јасно дефинисано 29. чланом Душановог законика, у коме пише: „И по свим црквама да се хране сироти као што су ктитори заповедили. Ко их од митрополита, епископа или игумана не буде хранио, да се одлучи од чина“.
То су само неки од примера милосрђа и бриге за укрепљење духовности…
Тај моћни чинилац повезаности и заједништва јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Људе је опомињао страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, није значила свршетак живота занавек, него почетак једног новог живота, зависног од људских дела на земљи. Како је тај чинилац ослабио, наводи Владика Николај, онда су се у задругама (а то је архаични начин организовања заједничког живота фамилије), појавила су се она два позната зла, која одувек подгризају и руше сваку људску заједницу: непоштење и неповерење. Скоро сто година опирале су се српске породичне задруге – те мале цркве, мале хришћанске комуне – да их она два црва не разоре. Но, мало помало, подлегле су, и остале у сећању народа као слатка вилинска прича…
Развој друштва, и промене које се сабирају у данашње време, испољавају се као растући глобални јаз међу људима када је у питању подела ресурса и добара. Ми сведочимо све опсесивнијој болести савременог човечанства која се испољава као похлепа и небрига, као егоцентрични изолационизам, уживање у суманутом трошењу и комфору, подизање невидљивих зидова око сопственог згрнутог богатства и наметање таквог модела живљења другима, као пожељно и једино могуће. Они у својој бескрупулозној изопачености не бирају начине за згртање богатства, тако да та логика коју следе, доноси развој који води масовним несрећама, ратовима, болестима, уништењу животног простора и живог света зарад њиховог себичног материјалног богаћења, заборављајући добробит свију на овој планети чији смо сви ми привремени гости.
Човек је биће коме је задато да се усавршава и егзистира као део заједнице. Он има дужност да се усавршава и Црква му нуди христолошко, јеванђеоско тумачење, дижући га на пиједестал боголиког човека. Савремена православна теолошка мисао јасно повлачи границу између истинске социјалне правде и пуког бацања ситниша просјацима (а и то је некад само начин за прање савести). Православље од нас захтева успостављање односа у друштву у којима се поштује богочовечанско достојанство сваког појединца (кроз право на образовање, рад, лечење и достојанствену старост). У том склопу, на рад се гледа као на органски елемент људског живота. Бог је створио рајски врт и у њему човека да ради и да га открива, али са отпадањем човека од Творца, рад је добио измењени карактер: „са знојем лица својега јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу из које си узет“.
Рад је временом губио стваралаштво као свој суштински део, тако да је рад за палога човека постао само начин да се неко што ефикасније домогне средстава за живот. Реч Божија обраћа пажњу и на ритам рада: шест дана ради, седми дан одмарај. Тај дан посвети Господу како те свакодневне бриге не би одвојиле од Творца. Упоредо с тим, треба испољавати милосрђе, кроз љубав и несебичну бригу према ближњима.
Удаљавање људи од овог модела, односно од Творца, усађивао је привидни осећај да ум тријумфује, те је из тога настајала идеја да се целокупни живот уреди без Бога. (Такве тежње су се кроз историју трагично завршавале.)
Са хришћанске тачке гледишта, рад није вредност сама по себи. Он је благословен кад је у сатрудништву са Господом, када служи за испуњење Његове замисли о свету и човеку. Рад није благословен када има егиостичне циљеве и интересе и када је усмерен на задовољавање грешних потреба духа и тела.
У Светом писму се наводе два морална подстицаја за рад: да прехраниш себе или да помогнеш онима којима је то неопходно.
Речи Св. Апостола Павла одјекују кроз векове: „Ако неко неће да ради, нека не једе.“ Наш Господ, Исус Христос помињао је разна занимања: сејаче, жетеоце, слуге, управитеље, трговце, домаћине, посленике у винограду итд… Такође, могуће је радом чинити подвиг, као што чине монаси у манастирима. Подвизавајући се, пружају пример за подражавање. Благословени рад нужно тражи и праведну расподелу материјалних добара за добробит свију, а то све је немогуће без унутрашње, духовне димензије људског бића.
Савремено доба донело је удаљавање људи од њихове унутрашње духовне димензије,претварајући их у ентитете испражњене од смисла, мира и људске радости. Читаве индустрије дају наметање и безочно пропагирање бесмислене забаве, игара без смисла, лењости и изолације, порока и греха. Те индустрије продају начине за задовољавање ниских страсти и лоших навика (подстичу: пијанство, коцкање, наркоманија, блуд и прељубу). Последица таквог стања, није само изопачење појединца, већ читавих друштава.
У актуелној ововековној кризи, насупрот овим мрачним тенденцијама, све јаче се пројављује потреба за откривањем и усвајањем начела духовног живота, тражењем мира, сабирањем у Богу као једином извору истинскога мира.
архимандрит Данило Љуботина
