Сусрети с Епископом Луком из сећања Марије Ивановне Смирнове

Пише: Дмитриј Кокоулин

Старешина нашег храма ме је једног дана 2005. године позвао у канцеларију: „Отиђи у Бердск. Тамо ћеш се срести са старешином Преображењске цркве. Он жели да те упозна с једном својом парохијанком која је радила с Епископом Луком! Треба да направиш прилог о њој.“

Нисам волео да идем у Бердск: пут до тамо није дугачак, али је мени напоран. И ја сам, грешни, сваки пут смишљао изговоре, само да не идем. Међутим, овога пута сам, што се каже, летео на крилима. Са мном је на службени пут кренуо и наш сниматељ Кирил.

Старешина Преображењског храма, отац Василије нас је љубазно дочекао и рекао нам је да је Марија Ивановна Смирнова за време рата радила као начелник хируршког одељења у једној од краснојарских војних болница, а да се на самом почетку лекарског рада неколико пута срела с легендарним хирургом Валентином Феликсовичем Војно-Јасенецким – Епископом Луком. Она је разборита и врло је занимљив саговорник, истакао је отац Василије. Опрезно сам упитао колико има година. Испоставило се да Марија Ивановна има већ 94 године, али „то ништа не значи, видећете и сами“, – умирио ме је свештеник.

Марија Ивановна нам је отворила врата и позвала нас је да уђемо у стан. Зрачила је миром и сталоженошћу што ме је одмах придобило. Није је збунило присуство сниматеља или то бар није показала, иако се многи људи изгубе чак и кад се укључи диктафон. А кад је почела да говори запазио сам како добро памти имена и презимена многих својих колега, а још више пацијената које је лечила пре више од неколико деценија.

…Марија Ивановна одавно више није с нама: умрла је 2011. године. Нажалост, нисмо успели да пронађемо ни видео, ни аудиоснимак разговора с њом. Међутим, остале су одштампане њене успомене о сусретима са светитељем Луком које данас желимо да понудимо вашој пажњи.

Бог ће нам помоћи

– Наравно, чули смо за професора Војно-Јасенецког. Он је био угледан лекар, познати научник и родоначелник гнојне хирургије. Међутим, нико од нас није могао да претпостави да је професор Валентин Феликсович Војно-Јасенецки уједно и Епископ Лука. Потпуно неочекивано за то сам сазнала 1939. године.

Тешко се разболео 14-годишњи син једног лекара. Хтели су одмах да се обрате за помоћ професору Војно-Јасенецком који је у то време био у прогонству недалеко од Краснојарска, али су представници власти били против: „Зар је могуће да немамо добре хирурге-комунисте? Шта ће вам овај мрачњак?“ Наравно, имали смо добре хирурге-комунисте, али је Војно-Јасенецки ипак истакнути хирург. Зато је после извесног времена, без обзира на све, доведен у Краснојарск санитетским авионом. Искрено ћу рећи да је на мене оставио неизбрисив утисак! Замислите само: висок, коса до рамена, чело као у Сократа, велике, лепе мушке руке, црна раса… Кад је ушао у предворје болнице дечакова мајка је појурила према њему и он ју је закрстио, па је замолио да га одведу код болесника. Професор је пажљиво прегледао пацијента и рекао је: „Касно је. Преостаје само нада у Бога.“ Дао је нека упутства и после тога су га одвели.

Касније се сличан случај десио са сином угледног градског начелника. Овога пута су професора одмах довели код болесника. Он је прегледао дечака и рекао: „Надајмо се најбољем. Бог ће нам помоћи, али морамо да ампутирамо ногу.“ Тако је и било: дечаку је ампутирана нога, али је преживео.

Одмах у операциону салу!

– Кад је почео рат Валентин Феликсович је именован за главног консултанта свих војних болница у покрајини. Наравно, држао је консултације и на мом одељењу. Рањенике није прегледао као остали лекари. Само баци поглед на једног пацијента – па каже: „Треба да оперишемо ногу, па ћемо је сачувати.“ Погледа другог: „Ампутираћемо ногу, али ћемо спасити живот и лако ћемо ставити протезу.“ Трећег као да погледа у пролазу: „Да не обављамо одмах операцију, све ће бити у реду.“ И бива управо као што је рекао.

Имала сам тешког болесника и обратила сам му се за помоћ: „Шта вам није јасно?“ – професор је питао не гледајући ме. Објаснила сам да је болесник рањен у десну бутину и да има прелом кука. Рањеник је био у гипсу. Тих дана је требало да му скинемо гипс. Температура му је била нормална, али је пулс због нечега био 120-140 откуцаја у минути.

Професор је одмах обратио пажњу на то и устао је: „Где је рањеник?“ Ушли смо у болничку собу заједно с другим лекарима. Болесник се добро осећао, читао је. Професор је брзо прегледао пацијента, ставио је руку на гипс и одједном је издао команду: „У операциону салу!“ Испоставило се да болесник има огроман анеуризам. Да је пукао болесник би умро од крварења, али је професор у последњем тренутку успео да постави дијагнозу и да на крају спаси пацијента.

Укор као награда

– У војну болницу је довожено много болесника с компликованим гнојним оштећењима зглобова. Професор је издао налог: да би се избегле лекарске грешке које могу имати сложене последице овакве тешке болеснике не треба оперисати без његове дозволе. А ја сам имала баш таквог рањеника и професор је требало да га оперише, али је због нечега оперисао другог. И тада је моја пријатељица – врло искусан хирург – сама оперисала пацијента, али је у историји болести написала да сам га је оперисала. Болесник се брзо оправио, али је његов извод из историје болести доспео професору у руке и ја сам добила грдњу због кршења наредбе. Много сам се насекирала, а пријатељица ме је тешила: „Размисли само: каква је част добити укор од оваквог човека!“

Лоша нога је боља од добре протезе

– Једном ме је позвао начелник војне болнице и саопштио ми је да сутрадан треба да будем у суседној војној болници на конзилијуму. У суседној војној болници на конзилијуму?! А имала сам само 3 године лекарског стажа. То сам му и рекла и додала сам да је сигурно нека грешка у питању. Међутим, недељу дана касније начелник војне болнице ме је поново позвао и рекао је да нема грешке и да на конзилијуму баш мене чекају. Онда сам одлучила да се обратим професору за помоћ.

Рано ујутру дошла сам код њега кући. Дочекала ме је стара монахиња. „Хтела бих да видим професора,“ – рекла сам. „Владика се још увек одмара,“ – одговорила је монахиња. Док сам га чекала с интересовањем сам се осврнула око себе. Столица, два табуреа, на столу стоји чаша киселог или обичног млека и одозго парче црног хлеба. „Вероватно је то његов доручак,“ – помислила сам. Напокон је дошао. Било ми је непријатно, збунила сам се и почела сам да причам ко зна шта и због нечега сам упитала: „Професоре, да ли ме се сећате?“ – „Не,“ – мирно је одговорио. „Па још сте ми дали укор!“ – испалила сам. „А-а, дошли сте да ме замолите да избришем укор?“ – упитао је професор. „Не-не! Дошла сам потпуно другим поводом!“ И прибравши се испричала сам Валентину Феликсовичу све како јесте. „Заиста је чудно,“ – рекао је професор. И одлучио је да оде са мном на конзилијум!

Треба ли рећи да је долазак професора међу лекарима изазвао велику пометњу? Како и не би! Очекивали су само мене, а ја сам дошла са звездом медицине! Заиста смо анализирали тежак случај. Двадесетседмогодишњи поручник је имао 17 гелера у нози. Лекари су предлагали да му се ампутира нога, али је рањеник био изричит да неће да се оперише. Неки болесник му је рекао да сам ја добар лекар и он је захтевао да учествујем у конзилијуму. Сви хирурзи су једногласно тврдили да је ампутација неопходна. Професор је све време ћутао, па је, као сад се сећам, извадио марамицу из џепа, усекнуо се и рекао је: „Лоша нога је боља од добре протезе.“ После тога је наредио да се болесник пребаци у његову болницу и отишао је без поздрава. Касније сам сазнала да је овај рањеник оперисан 12 или више пута, али му је нога ипак сачувана.

Анализа лекарских грешака

– Професора сам виђала четвртком приликом анализе историје болести рањеника који су погрешно лечени. Прелиста једну историју, па подигне главу: „Ко га лечи?…“ Разуме се, дрхтали смо пред њим. Нарочито кад нас је грдио и кад је говорио без устезања: „Зар сте ви лекари? Ви сте незналице и неуки,“ – негодовао је после једне у низу анализи лекарских грешака. А понекад би, после тешког ћутања, устао од стола и рекавши: „Уморио сам се“ (очигледно од нас) и излазио је одлучним кораком.