Select Page

Поводом годишњице упокојења архимандрита Варнаве (Гвозденовића), игумана савинског

На данашњи дан, празник Светог Онуфрија Великог, 25. јуна 2018. године, у манастиру Савина у Херцег Новом, упокојио се у Господу архимандрит Варнава (Гвозденовић), игуман савински.

Блаженопочивши архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005.

Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. Ове Христове ријечи су постале путовођа живота нашега оца Варнаве од Рашке, Косова, Призрена, Пећке патријаршије, до свете лавре Високи Дечани и манастира Милешева. Пред крај свог земнога живота био је и у древној лаври Светих aрхангела на Превлаци као настојатељ учествујући у њеној обнови, и на крају окончао је свој земаљски живот у древној светињи Савини. Непрекидно слушајући тај глас Христов, ходећи за Њим и трудећи се да принесе себе самога и сав живот свој Христу Богу на дар. Овако је блаженопочивши Митрополит Амфилохије говорио над одром архимандрита Варнаве, који је имао благослов Божији да му путовођа на земљи буде један од најзначајнијих јерараха наше Српске православне цркве, Владика рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, који му је био духовни отац, који га је замонашио и рукоположио и са којим је провео најзначајније године свога живота.

Говорећи о његовом животном путу, Владика рашко-призренски Теодосије је опраштајући се од оца Варнаве казао да стојећи над одром, видимо да је блажен не само пут којим иде његова душа, него и његов земаљски живот јер је то био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Цркви, светињама, ближњима, вјерном народу. Сусрет са оцима Варнавом, Јустином и Доротејем у Дечанима 1983. године, био је за Владику Теодосија први сусрет са светињом и монасима:

“Био је слика монаха.Тада нисам могао да разликујем  фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот јесте тај осјећај да су они себе предали Господу на службу. Схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима, тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и мученичком народу који је живио на Косову, да опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој, знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту Свети краљ, Свети патријарси, архиепископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и данас живо присутни у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами, и да је потребно да истрајемо на том путу, предани вољи Божјој . И тај примјер и та слика нам више говори него све остало што прочитамо или чујемо.”

Блаженог спомена о. Варнава је овако говорио о свом монашком путу, који је започео у манастиру Сопоћани: 

„Родом сам из Рашке области, из Новог Пазара, тачније, Дежеве. Одатле сам дошао 1963. године у манастир Сопоћане, где сам био искушеник. Онда смо прешли нас четворица: два искушеника и два јеромонаха, у манастир Дечане. Тад је у Дечанима био игуман архимандрит Теодосије, Рус. Добар је архимандрит био. Нас четворица који смо дошли из Сопоћана нисмо се у Дечанима дуго задржали, из неких разлога, тако, то је било оно време – Удба је тад роварила. Вратили смо се по благослову тадашњег Епископа жичког Германа, и дошли смо у манастир Студеницу. Ту смо били једно годину дана, a онда смо се вратили у Сопоћане.

На Св. Враче, 14. јула, Владика Павле долази у Сопоћане, први пут га виђамо. То је највећи сабор у години. Тада ми ништа није казао, али ми је, када се вратио, из Призрена написао да дођем у Призрен, да скратим косу (ја сам носио косу, браде нисам имао) и да скинем подрасник (то је доња мантија, коју нам је Патријарх Герман дао у Студеници) – да учим богословију. Имао сам тада око 24 године. Владици одговорим да желим бити монах, и да не могу да скратим косу. На то он мени одговори писмом: Кад сам ти писао да дођеш у Призрен, мислио сам на добро Цркве, на добро твоје. Кад сам ти писао да скинеш подрасник и косу, сматрао сам да ниси монах, него да си искушеник. Ако сматрате (сад он мени персира) да поводом овог питања знате више од мене, немам ништа против да потражите неки манастир ван моје Епархије. А овако, са оваквим вашим мишљењем и не треба да дођете. И ја пођем у Призрен. Дошао сам тамо на Малу Госпојину. И ошишам се, и ставим подрасник у кофер… Када сам ушао у Епископију у холу сам срео Владику. Узмем благослов, а он ми каже: Владиславе, стиже ли?Стигох, рекох. Није ми никад правио питање зашто нисам пре дошао; зашто је морао и друго писмо да пише. И тако сам остао у Призрену… Владика Павле ме је замонашио у Дечанима у расу. После седам дана у Девичу ме је рукоположио за јерођакона, а следеће недеље, исто у Девичу, за јеромонаха. У Дечанима сам био десетак година.“

О осуђивању браће овако је говорио:

„У Блаженствима стоји: Блажени милостиви… Блажени чистога срца… Блажени миротворци… Блажени, изгнани правде ради, јер је њихово Царство небеско, Блажени када на вас кажу свакојаке рђаве ријечи лажући, мене ради… Нигде не пише: Блажени који се саблажњавају. Не смемо дозволити себи да се саблажњавамо. Треба да разумемо – човек је, па греши. Не смемо осуђивати. Али не треба ни да говоримо да нам је свеједно.

Ако видимо у манастиру да брат нешто лоше ради, треба да га двапут опоменемо. Односно да кажемо старешини, па нека га он опомене. Нек он види. Али да се саблазнимо, то никада немамо право. Томе нигде нема места. Ми смо људи слаби.

Свако ће од нас само за себе дати одговор. Друга је ствар кад је неко игуман, па је одговоран за ред у манастиру. Али прво љубав мора да има, да не озлоједи брата свога. (Извор: Светигора бр. 272 – Елза Бибић)

Монах др Павле (Кондић): Оца Варнаву је руководио благослов Светога Саве који је понео из родне Дежеве!

Уочи молитвеног спомена друге годишњице упокојења архимандрита Варнаве (Гвозденовића), 2020. године објављено је друго, проширено издање књиге  „Тихи син утјехе”,  посвећене овом узорном монаху Српске православне цркве који је служио Богу и народу током друге половине 20. и безмало двије деценије 21. вијека.

Књига се састоји из 17 свједочења особа из клира и народа, које су имале личног духовног искуства са оцем Варнавом на просторима и светињама у којима је служио од 1954. до 2018. а то су манастири Дечани, Гориоч, Соколица, Зочиште, Сопоћани, Милешева, Михољска Превлака и Савина.

Кроз животопис архимандрита Варнаве и свједочења о његовом духовном лику може се сагледати један дио повијести српског монаштва у тешко комунистичко време прогона вјере и Цркве као и преломног времена краја 20. вијека са духовним буђењем и новим страдањем нашег народа. Посебно је истакнута духовна веза учитеља, Епископа рашкопризренског Павла, потоњег Патријарха српског и ученика, оца Варнаве и њени благодатни плодови.

Књига је обима 184. стране, богато илустрована факсимилима докумената и рукописа и фотографијама које су визуелно свједочанство времена и рада блаженопочившег о. Варнаве. Издавач је манастир Савина, а уредник издања је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат свештене обитељи манастира Стањевићи, који је о њој говорио у емисији „Живоносни источник“ ТВ Храм, 2020. године, као и проф. др Зоран Илић, редовни професор Пољопривредног факултета Универзитета у Приштини.

Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега!

Приредила Весна Девић

 

Pin It on Pinterest

Share This