Select Page

Чланови православне организације “Стазама радости у земљи живих“: Драгутин Лалатовић, Владана Митровић, Маринко Јовановић, Ивана Лајовић, Даринка Чуровић и Ранко Весковић из Никшића, након што су се 5. априла, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, поклонили гробу блаженопочившег Митрополита Амфилохија, својом посјетом су обрадовали и Радио Светигору гдје су у разговору са Слободанком Грдинић говарали о почецима њихових поклоничких путовања. Говорили су и о томе шта их је подстакло да ходочасте ,,Стазама радости у Земљи живих“, због чега су одлучили да им крсна слава буде Свети великомученик Димитрије Солунски и да баштине завјет да обнове манастир њему посвећен у Попама, гдје је столовао Свети Василије Острошки. Присјетили су се и са слушаоцима Радио Светигоре подијелили лијепе и незаборавне тренутке које носе са својих путовања.

Драгутин Лалатовић је подсјетио како су ,,Стазама радости“ најприје кренули он и Маринко Јовановић, а онда су им се придружили и остали чланови, са благословом Митрополита Амфилохија, тако да ова организација сада броји и до пет стотина младића и дјевојака чији је духовник отац Василије Брборић. Драгутин каже да су њихове ,,Стазе” почеле већ у првом разреду основне школе.

,,Брат Маринко и ја смо се већ тада спријатељили и постили, како то дјеца умију да кажу, најбољи другови. Учили смо заједно у истом одјељењу, а касније пријатељство наставили и у средњој школи. И у четвртом разреду средње школе, 2018. године почели смо мало дубље да улазимо у вјеру. Редовно смо ишли недјељом на Литургију, а онда смо почели да идемо и на вечерња богослужења. Ту смо запазили да веома мали број омладине долази у цркву и нешто је прорадило у нама, и ми смо почели да размишљамо како би ми могли и на који начин да допринесемо томе да омладина долази у већем броју. Пошто живимо неких пет километара даље од града, идући пјешке, увијек смо ишли пјешке до храма, успут смо причали о Христу и о идејама. Једном, док смо се враћали после вечерње службе кући, причали смо како би добро било да своје посјете светињама објављујемо на друштвним мрежама и на веб сајту. Договарали смо се како да дамо име страници, ја сам предложио да се зове ,,стазама”, а он је додао радости.

И ето од тада се ми зовемо Стазама радости. У почетку је било тешко, сналазили смо се за превоз. А баш у то вријеме су почеле и литије тако да је, Богу хвала, омладина почела се окупља у великом броју.

Већ следећу стазу нас је било више, омладина је почела да се више интересује за вјеру и да долази на вечерња богослужења.

Отац Василије је почео да путује са нама. Први пут је пун аутобус отишао на устоличење нашег Митрополита Јоаникија.

Хвала Богу, док посјеђујемо светиње, а посјетили смо их преко стотини, ми се утврђујемо и у вјери, радујемо се животу, однисно Христу. У Стазама Радости имамо и доста умејтника, који свирају, пјевају, сликају и када се иде негдје у неку светињу увијек неко од омладине наслика неку икону, дјевојке спреме храну, момци направе радну акцију да се помогне ако је то потребно, обавезно заиграмо и коло и запјевамо ,,Весели се српски роде”.

Заборавио сам да кажем да има омладине која иде са нама и из других градова Црне Горе, као и из Србије и Хрватске. Позвао бих омладину из читаве Црне Горе да нам се придруже да сви заједно славимо Христа, и Његово славно Васкрсење”, каже Драгутин.

Владана је испричала како су њена сестра Ксенија и она, на један сасвим необичан начин постале дио Православне омладине Стазама радости.

,,Живимо у једном брзом, модерном, савременом свијету и времену. Многе ствари у овоме свијету нас жалосте, сусрећемо се са многим патњама и разним мукама и невољама. Многа дешавања умију да нас баце у очајање, дижемо се против свога живота и не проналазимо наду и утјеху ни у чему.

Често смо ограничени временом и заборављамо да без Бога не можемо чак ни сами себе на адекватан начин да волимо. Вођени смо брзином модерног времена и живимо у увјерењу да ће бити времена за одлазак у цркву, на Свету литургију, па знамо да кажемо: ма отићи ћу сигурно следећег пута кад будем овуда пролазио, сад баш и немам времена. И то се тако понавља из случаја у случај и полако прелази у навику. Међутим, ваљало би да будемо свјесни да без недјеље и Свете литургије можемо много да лутамо, а отац Василије Брборић увијек напомиње да се одласком на Литургију недјељом, задобија благослов за читаву наредну седмицу.

Циљ Стаза радости је сједињавање са Живим Богом, па се отуда и наше стазе крећу земљом живих. Стазе су нас привеле трпези љубави. Научиле су нас да здравије размишљамо. Истргле су нас из зависности од друштвених мрежа, која представља један од већих проблема данашњице. За нас је сада најважнија недјеља и Света литургија. Свака стаза је јединствена и непоновљива. Осјећај је идентичан оном који смо имали током литија, као да нас је све једна мајка родила. Сва света мјеста, манастири, храмови и цркве ће нам заувијек остати урезани у сјећању.

Отац Василије Брборић улива снагу и доноси сунце. Научили смо да прихватамо туђе слабости и опраштамо свима, да мање осуђујемо. Да се уздржавамо од дјела која могу да повриједе друге.
Виђех брата свога, виђех Бога свога – то нас је научио отац Василије, да се опходимо према свакоме онако како би вољели да се други опходе према нама. Света литургија недјељом, као и задобијање хришћанских врлина је оно чему тежимо. Да постанемо и будемо бољи људи.

Научили смо како да кажемо: волим те и извини. Да су сузе љековите колико и смијех. Да погрешне одлуке рађају праве, животне лекције.

Људи из стаза радости имају моћ да вам утопле срце, окријепе душу и допуне батерије. Заједничке дане биљежимо фотоапаратом, а по повратку кући данима препричавамо породици које светиње смо обишли и гдје смо се Богу молили. Бесједе оца Василија су нешто што са неистрпљењем ишчекујемо. Браћа Драгутин и Маринко увијек имају нешто душекорисно да испричају.

Захвалне смо Богу што нам се отворила ова прилика, јер све ове светиње које смо обишли, самостално, искрено вјерујем, не би имали прилику да посјетимо. Не би упознали све дивне људе, који су нам постали пријатељи, за читавав живот”, каже Владана.

Ивана Лајовић издваја своју прву посјету Косову и Метохији за Видовдан, 2020. године.
,,Читаво то путовање било је чудесно јер имали смо неких малих искушења и препрека због којих смо мислили само неколико сати прије поласка да нећемо ићи. Али брат Драгутин је инсистирао да ми будемо на Газиместану за Видовдан па смо одлучили да се препустимо руци Божијој да нас води и испало је чудесније него што смо очекивали. Неописив је тај први сусрет са светињама као што су Високи Дечани, Грачаница.

Слободанка Грдинић

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This