У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у Томину недјељу одслужена je Света литургија, којом је началствовао протојереј Игор Балабан, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и ђакона Ведрана Грмуше.
Мноштво вјерног народа сабрало се у подгоричком храму Васкрсења да, у недјељи када се Црква молитвено опомиње јављања Васкрслог Христа ученицима и апостолу Томи, узнесе благодарност Богу и доживи радосну истину Христове побједе над смрћу.
Тумачећи јеванђељски одломак о јављању Васкрслога Господа ученицима иза затворених врата, отац Игор је подсјетио да су се управо они који су били непосредни свједоци Христових чуда, Његове силе и славе, ипак у једном тренутку нашли у страху и недоумици: „Ученици који су гледали чуда Господња, апостоли који су га свуда пратили и који су се наслађивали ријечима његовим, видјели како је васкрсао Лазара, видјели како се преобразио на гори Тавор, видјели још много чуда — они се бијаху сакрили због страха од Јудејаца… И њима је Господ морао кроз затворена врата да уђе и да им каже: Мир вам.“
Управо у тој слици затворених врата и уплашених ученика, отац Игор је препознао и дубоку слику човјекове пале природе која се лако поколеба, иако је толико пута искусила Божију љубав, старање и милост: „То је крхка пала људска природа, која се плаши од онога поред, која се плаши од земаљске власти и земаљске части, а не од Бога, не од самога Бога. Важније нам је шта ће људи рећи и да случајно нешто не кажу о нама, о нашој породици, него да испунимо Божју заповијест и да чинимо Божја дјела.“
Прота Игор се у даљем обраћању посебно осврнуо на апостола Тому, нагласивши да Томин захтјев да види и додирне ране Христове не треба посматрати осуђивачки, јер је и другим ученицима Господ показао Своје прободене руке, ноге и ребра: „И Тома, типично људски, као што би свако од нас вјероватно урадио, каже: ако не видим ране његове, ако не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. И Господ не оставља Тому… него му каже: не буди невјеран, него вјеран.“
Из ове јеванђељске сцене проистекла је и порука — ријечи Христове које превазилазе историјски тренутак и упућују се свим покољењима вјерних: „Блажени који не видјеше, а повјероваше. Е, ми смо ти који не видимо и бићемо блажени ако повјерујемо.“
Развијајући ову мисао, отац Игор је указао да се истинитост вјере заправо потврђује унутрашњим опредјељењем срца да у себе прими Господа и да упркос искушењима остане вјерно Њему: „Како знамо да смо повјеровали? Тако што ћемо у срце своје, у душу своју да смјестимо Господа и да у бићу своме његујемо вјеру.“
У наставку бесједе је подсјетио да ни само виђење чуда не мијења човјека трајно уколико у њему нема духовног труда, покајања и живе заједнице са Богом. Подсјетио је да су и они који су гледали највећа знамења знали да посустану, уплаше се и падну, али да је управо у томе суштина хришћанског живота — не у ослањању на себе и сопствене снаге које су незнатне, него у непрестаном враћању Господу, кроз покајање, преумљење и истинско боготражитељство: „Не би се ништа промијенило ни да вам се сад Господ јави… били бисмо сви запањени, забезекнути. Трајало би то дан, два, пет, мјесец, како код кога, а онда би опет пали међу трње овога свијета и опет би се упетљавали у своје свакодневне обавезе, искушења, проблеме.“
У наставку обраћања прота је нагласио да Христос и данас дјела у свијету, да знамења Божија нијесу престала, али да човјек, чак и поред тога, често изнова затвара врата свога срца: „Чини знамења Господ и дан-данас. И знамо ми то. Чини знамења, особито код светих људи и код светих моштију. Ми то све знамо и опет се уплашимо и затворимо врата свога срца, као што су затворили она врата тамо апостоли негдје у Јерусалиму.“
У завршници свога пастирског и празничног слова, отац Игор је подсјетио да је нама људима немогуће и вјеровати ако нам тај дар не сиђе од Бога јединог истинског дародавца свакога добра, те да је и за макар и најмању, али истинску вјеру — ону која човјека не оставља самог у страху, паду и немоћи, него га приводи Господу као истинске синове и кћери Божије, заправо потребно да се Господу обратимо да нам дометне од своје снаге и благодати:
,,Не можемо сами, ни да вјеру његујемо. Не можемо без његове силе и без његове снаге, али можемо да се трудимо. Можемо да заплачемо кад нам то не успије… Не могу чуда да чиним, нити ћу икада чинити, али дај ми макар мало вјере. Да ме ти не би оставио… него да се нађем као онај који је збиља твој син и твоја кћер. Нека би нам Господ дао такве вјере, не би ли се и ово блаженство — блажени који не видјеше, а повјероваше — односило на све нас… И да нас Господ у тај дан, када дође у слави својој, препозна као своје вјерне синове и кћери и усели у Царство своје, гдје нема страха, гдје нема болести, гдје нема уздисања, гдје нема немира, гдје нема сукоба, него гдје је Он све у свему“, поручио је протојереј Игор Балабан.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
