У недјељу Антипасхе – Томину недјељу, 19. априла 2026. године, јеромонах Василије, игуман превлачки, началствовао је Светом литургијом у Манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила – Михољској Превлаци, уз саслужење братстве ове свете обитељи, у молитвеном присуству вјерног народа.
Ова недјеља, прва послије Васкрса, посвећена је Светом апостолу Томи и његовом увјеравању у Христово Васкрсење, јер он будући да није био са другим апостолима када им се Васкрсли Господ јавио, казао: „Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати.“
У празничној беседи игуман превлачки је истакао да кроз Томино невјеровање Господ показује силу своје милости, свог снисхођења и своје љубави, јер овај сусрет Томе са Христом није пројава сумње и невјеровања колико пројава милосрђа и љубави Божје.
„Тако ово Томино невјеровање јесте један подстрек вјере за све нас – да човјек тражи доказе, али када се Христос јавио, није забиљежено да је Тома дотакао ребра. Када је Господ дошао и рекао: Ево, стави прст свој у ребра моја и не буди невјеран, него вјеран! – истог тренутка Тома је пројавио вјеру и нису му више били потребни докази. Видио је Господа, отворио је своје срце за њега, Господ је ушао у његово срце и обожио га. Тако и ми у својим сумњама, у својим падовима, у тешким тренуцима свога живота, почнемо да сумњамо и тражимо, тражимо Бога, питамо се је ли ту или је негдје далеко – али Господ уђе и кроз затворена врата нашег срца, јави нам се и покаже Себе“, поручио је јеромонах Василије, игуман превлачки, чију бесједу преносимо интегрално:
– У име Оца и Сина и Светога Духа.
Оци, браћо, сестре, децо, Христос васкрсе!
Ево, дочекасмо и тај дан свјетлог Христовог Васкрсења и ову недељу која је сва посвећена Васкрсу, сва као један дан и сва као цијела вјечност, јер смо сваког дана у овој недељи, која је за нама, славили исто онако свечано и радосно богослужбено свјетло Христово Васкрсење, као и оне саме прве ноћи. А опет свакога дана богослужбено смо пјевали неки други глас, да бисмо у ових 8 дана измијенили свих 8 гласова, који јесу гласови богослужбеног круга године, свједочећи да је Васкрсењем обухваћено све и сва. И овај осми дан, који јесте дан будућег вијека, јер је Господ за шест дана створио свијет видљиви и невидљиви, а седми дан је дан одмора, дан у коме и ми јесмо и постојимо – а осми дан јесте онај незалазни дан Царства небескога.
И управо у осми дан, након Васкрсења, Христос се опет јавља ученицима док су сједили уплашени у соби, у којој се збила Тајна вечера, затворени од страха од Јевреја, од одмазде, од лажи, од мржње и зависти, које су пројављивали не само према Учитељу, већ и према ученицима Његовим. Онога дана, када је Христос васкрсао, исте вечери се јавио ученицима, увјеравајући их да је жив, да зло не може побиједити добро, да смрт не може уништити животодавца, извора живота који је сав овај свијет оживотворио и даје непрекидно животворне силе. Али Тома је био одсутан у том тренутку, и његовој вјери није било довољно то што је чуо од апостола – тражио је да сам види, сам опипа, сам доживи, да би повјеровао.
И кроз Томино невјеровање Господ показује силу своје милости, свог снисхођења и своје љубави, јер овај сусрет Томе са Христом није пројава сумње и невјеровања колико пројава милосрђа и љубави Божје. Долази Господ у тај осми дан, долази кроз затворена врата, стаје међу ученике и показује Томи своја ребра с раном – раном коју је Христос носио и као Васкрсли, и као Побједитељ, и као Цар Славе, и носиће је у свој вјечности.
И кажу оци да ће и у самом Царству небеском праведници гледати Христове ране, али те ране нису више симбол слабости, пораза и страха, већ симбол побједе, симбол смислене жртве, симбол Христове безграничне љубави којом се понизио до самог страдања ради спасења људског рода – симбол Крста који се ни у вјечности не одваја од Васкрсења. Зато и на сам дан Васкрсења и у свакој недељи, уз Васкрсење, помињали смо и Крст, јер „Васкрсење Христово видјевши поклањамо се Светому Исусу јединоме безгријешноме и Крсту се његовом клањамо.“ Иако је већ васкрсао, иако славимо ту Васкрслу побједу, ране његове остају.
Из тих рана Он је источио крв и воду – крв као симбол Причешћа, Свете литургије, овог тренутка у коме се налазимо, и вода као симбол Крштења којим се омивају гријеси људски и постајемо способни и достојни да пијемо и од Крви његове. И откривањем ребара својих, откривањем те животворне ране, Христос открива и тајну Цркве, открива тајну Спасења. Тома, додирнувши његове ране, као да додирује сам извор Спасења, додирује Цркву, јер као што је из Адамовог ребра, кад је заспао, створена жена – невјеста његова – тако је и из ребара прободеног Христа, док је на Крсту прикован, а душом сишао у Ад да проповиједа спасење и избављење, из ребара његових такође истекла крв и вода и створена је невјеста његова, Црква његова.
И док се коснувши ребара његових, Тома се коснуо Цркве и, кроз њега и сви ми, и повјеровао – и не само као остали апостоли, већ је он први самоувјерено изјавио: „Господ мој и Бог мој!“ – да ту вјеру заувијек држи у себи и да је храбро исповиједа и до саме смрти, отишавши у далеку Индију и тамо проповиједавши Христово Васкрсење. И одјеци његове проповиједи вијековима су одјекивали Индијом и дан-данас тамо постоји заједница православних који вјерују и исповиједају Христово Васкрсење.
Тако ово Томино невјеровање јесте један подстрек вјере за све нас – да човјек тражи доказе, али када се Христос јавио, није забиљежено да је Тома дотакао ребра. Када је Господ дошао и рекао: „Ево, стави прст свој у ребра моја и не буди невјеран, него вјеран!“ – истог тренутка Тома је пројавио вјеру и нису му више били потребни докази. Видио је Господа, отворио је своје срце за њега, Господ је ушао у његово срце и обожио га. Тако и ми у својим сумњама, у својим падовима, у тешким тренуцима свога живота, почнемо да сумњамо и тражимо, тражимо Бога, питамо се је ли ту или је негдје далеко – али Господ уђе и кроз затворена врата нашег срца, јави нам се и покаже Себе.
Тако и на овој Светој литургији ми не само да ћемо се дотаћи његових ребара, већ ћемо примити његову Крв и његово Тијело у себе и оснажити тиме своју вјеру – јер је Тома дотакао његова ребра, а ми примамо њега цијелог. Да ми, заједно са Томом, у том тренутку који је ево пред нама, у срцу своме ускликнемо: „Господ мој и Бог мој!“ Да том вјером живимо, да се том вјером спасавамо кроз Цркву Божју, која је изнедрена из његових рањених ребара, да и ми ранама његовим спасени славимо Васкрсење Његово кроз сав живот свој, и да тако славећи дођемо и до оног незалазног осмог дана, незалазног дана Царства Христова, гдје ће се пројавити тајна Божја у пуноћи и слава Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем и Духом Светим нека буде слава у вијеке вијекова. Амин.
Извор: Михољска Превлака
Фото: Архива
