Бесједа Архиепископа диселдорфско-берлинског и Митрополита њемачког г. Григорија на опијелу Јовани Марић – 20. април 2026.
Пробудио сам се јуче ујутру и укључио телефон. Прва порука коју сам прочитао гласила је: упокојила се. Знао сам одмах о коме је ријеч. Туга ми је пробола срце.
Требало је да идем у цркву, на службу. Била је слава храма у Франкфурту, коју сваке године прослављамо у прву недјељу по Васкрсу – Томину недјељу. Био сам разочаран, збуњен, љут. Скоро цијелу годину се молим за здравље Јованино, и јавно и тајно. Узалуд, тако је изгледало.
Почела је служба. Пуна црква људи, и хорско појање, на оном истом мјесту на којем је Јована прије годину дана дириговала својим хором. Било је то болно сјећање. А онда је ђакон почео да чита Јеванђеље. На једном мјесту апостоли кажу Томи да су видјели Васкрслога Христа. На то им Тома одговара: нећу повјеровати ако не видим ране Његове; ако не ставим руку у ребра Његова, нећу повјеровати!
У том часу сам схватио зашто је Тома изговорио те ријечи. Зато што није хтио Бога који нема рана. Зато што није хтио да вјерује у васкрслога који није распет. Зато што није хтио да вјерује у онога који није поднио муке које подносе људи. Тома је хтио да онај који је претрпио ране и смрт буде васкрсли, а не да то буде неки духовни васкрсли Христос.
Од тог тренутка ми се све отворило. Потиштеност је почела да попушта. Хтио сам да викнем наглас пред свима да ни ја не бих волио да је мој Бог онај који није претрпио ране. И да нипошто не вјерујем људима који немају рана. А таквих је мало, ако их уопште има. Истог тренутка сам схватио да су ране које је Јована носила нешто што је природно, што се у нашим животима неминовно догађа. Али ако је неко вјеровао у живот и у Христа, као што је она вјеровала, онда су Христове ране постале и њене ране, а њене ране су постале Његове ране. И оно најважније: Његово васкрсење постало је њено васкрсење.
Данас, драга браћо и сестре, драги пријатељи, нисам међу вама да бих рекао нешто ново, нити да бих вас расплакао још више, јер суза већ имате много и тек ћете их имати. Али зато желим да вам кажем нешто утјешно. Желим да вам кажем: благо вама који плачете, јер ћете се утјешити. Благо вама који имате и носите ране, јер ћете кроз те ране доживјети исцјељење у виду живота вјечнога.
И као што је Тома, када му је Христос рекао: дођи, Томо, и стави руке своје у моје ране, узвикнуо „Господ мој и Бог мој“ – не неки Бог уопште, него мој Бог, лично мој – и ја данас, а увјерен сам и свако од вас, желим да кажем, сада и овдје, пред свима: моја Јована и мој Господ данас се сусрећу у једном бољем и незалазном свијету. У свијету у коме нема ни туге, ни бола, ни уздисања. У коме ране нису смртоносне, него животворне и спасоносне, ране које нас уводе у живот вјечни.
У овој години, од Томине до Томине недјеље, када смо чули да на свом тијелу Јована носи ране, сви смо били помало рањени. Били смо љути, збуњени. Молили смо се, тражили јој лијека свуда. Али данас схватамо да смо били рањени како бисмо били исцијељени, и да бисмо ми који остајемо овдје научили оно што Јеванђеље на Томину недјељу каже: да живимо вјерујући и да вјером живимо.
И зато данас морам да кажем још нешто, а што нас опомиње колико је живот чудесан и непредвидљив. Прошле године, на Томину недјељу, у Франкфурту, Јована је дириговала својим хором. Дивно су пјевали. Био је то радошћу и пјесмом испуњен дан. Послије су чланови хора славили Бранкин рођендан, али ја сам био преуморан – и, нажалост, нисам отишао на прославу. Они су се веселили скоро до зоре. А само неколико дана након тога стигла је вијест о Јованиној дијагнози.
Када сам јуче свештеницима и вјернима у Франкфурту рекао да се Јована, на Томину недјељу ујутру, упокојила – били су збуњени и у шоку. „Како је то могуће?”, питали су, „па прије тачно годину дана, на нашу храмовну славу, била је овдје, с нама, жива и здрава?“ А, у ствари, то је живот, а у животу је све могуће. Зато је важно да се данас подсјетимо да свако од нас за трен може да се испуни ранама и да напусти овај свијет. Зато је важно да вјерујемо у Живот и да живимо вјером у Живот: и то не у било какав живот, већ у Онај Живот који је умро за нас и који је васкрсао ради нас и ради нашег спасења. Јер ако је Христос распет, ако је умро, и ако је васкрсао, онда ништа није узалуд, па ни одлазак наше Јоване! Као што није био узалудан ни њен долазак у овај свијет, нити су биле узалудне њене ране. Јер ми хришћани одлазимо, али идемо Господу и једни другима у сусрет.
И на крају, дубоко вјерујем да су најбољи људи они који воле не очекујући заузврат ништа. То су најбољи и ријетки људи, а она је била такав човјек. Њима је на земљи најтеже, али они ће добити велику награду у Царству Божијем. Стога нека данас, умјесто надгробног ридања, буде пјесма – а пјесми је Јована посветила свој живот, кроз пјесму је живјела и несебично давала себе другима – зато нека се из наших уста узнесе небопарна пјесма: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
+++
Јована Марић, магистар црквене хорске музике, директор ЈУ Музичке школе „Требиње“ и диригент Црквеног хора Свети Василије Тврдошки и Острошки, уснула је у Господу јуче 19. априла у Требињу у 44. години, а сахрањена данас на гробљу у селу Пољице – Петрово поље.
Извор: Епархија ЗХиП
