Izaberite stranicu

Након процедуре у Полицији и Тужилаштву, нама свештеницима тако добро познате, 25. новембра изречена ми је судска опомена. Потврђена ми је 18. марта ове године у Вишем суду.

То јесте најмања казна у кривичном поступку, али је ипак – казна. Кривично сам осуђен!

Недавно ми је поштар донио уплатницу коју су ми послали из Суда, да платим неки паушални износ. То је мала сума, али нијесам могао да је платим. Не зато што нијесам имао толико новца, него зато што не могу да пристанем на судску казну зато што сам служио Литургију на Румији.

И тог дана полицајци су нас пратили и снимали, као и када смо ишли у литијама. Нијесмо могли ни на једно богослужење а да нам они не дишу за вратом. Тек сам се вратио са Румије, позвали су ме у Полицију да дам изјаву…

Било је то вријеме бруталног обрачуна богоборног режима Мила Ђукановића са Српском православном црквом у Црној Гори. Приводили су митрополита Амфилохија, хапсили владику Јоаникија и многе свештенике. За Васкрс, тај символ смисла постојања хришћана, затворили су нам цркве и народ није могао да се причести. Ударали су на оно најсветије у хришћанству.

Круна тог ђукановићевског бестијалног пира било је насиље над православним хришћанима у Црној Гори оличено у Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, које га је довело до пораза на парламентарним изборима (ипак, не и до развлашћења).

Као што је и тај Закон скројен као гиљотина за Српску православну цркву у Црној Гори, тако је и примјена мјера фамозног Националног координационог тијела за заразне болести, на челу са опскурним Милутином Симовићем, добрим дијелом, била уперена против њених клира и вјерника.

Објест режима Мила Ђукановића показала је колико је важно однос Српске православне цркве и црногорске државе утврдити Темељним уговором. Ко црногорском народу може да гарантује да се свих полуга власти над њим поново неће дочепати та патолошка, лоповска и мрзитељска камарила која будно прежи огрнута својим огромним иметком и осјећа се све самопоузданијом што је актуелна формална власт неодлучнија.

У вријеме обиљежавања петнаестогодишњице обнове Румијске цркве на снази је била мјера којом је предвиђена забрана вјерских окупљања на отвореном јавном мјесту, осим на отвореном простору који припада вјерском објекту. Испоставило се да је земља око цркве Свете Тројице власништво Црне Горе. Тако испаде да сам кажњен зато што је народ током Литургије коју сам служио у овој цркви стајао на државној земљи. Притом Тужилаштву и Суду није било важну што су на тој истој земљи, истог тог дана, па и током Литургије, стајали неки планинари и туристи којих је пуно на Румији, посебно током љета. (Наравно, било би интересантно видјети како је та земља уопште постала државно власништво.)

Добро, Суд је одлучио према важећим прописима. Али, колико су ови прописи били у складу са законима и самим Уставом? У независном правосуђу то би било лако установити. У овом црногорском, чије афере поткупљивости управо испливавају, које је и даље у рукама режима Мила Ђукановића, који је сада „дубока држава“, то није могуће. Добро координисаним функционисањем извршне, законодавне и судске власти, доносили су прописе којима су штитили свој криминал и обрачунавали се са онима ко би им га, хотимице или не, угрозио. Могло им се што им се хтјело. Тако су могли да донесу и пропис по којем би ме кривично казнили зато што нијесам рођен као црнац. Као што су ме сада казнили због Литургије на Румији…

Распитао сам се: једини сам свештеник у Митрополији црногорско-приморској који је до сада, након судског процеса и жалбе Вишем суду, кривично кажњен због служења Литугије које није било у складу са њиховим тендециозним, бесловесним прописима. Више је свештеника којима је судски процес и даље у току, још у основним судовима, иако су процесуирани за дјела старија по неколико мјесеци од мога. А мени је кривична казна већ потврђена и на Вишем суду. Да ли је то само због мог богослужења или су им додатни, можда и пресудни мотив били моји текстови који су у функцији одбране Цркве и народа од богоборства режима Мила Ђукановића?

Заиста, с радошћу, поносом и чашћу одробијаћу ту Литургију на Румији.

Pin It on Pinterest

Share This