Izaberite stranicu

Пише: О. Гојко Перовић

Имао сам велико задовољство да прије мјесец дана, на позив Јеврејске заједнице у Црној Гори, учествујем у виртуелној промоцији књиге ”Пурим” (http://www.jevzajcg.me/index.php/355-virtuelna-promocija-knjige-purim), коју је приредио, на српски језик превео и биљешкама пропратио рабин проф. др Елиезер Папо. Превод је оригиналан јер нам библијску Књигу о Јестири (коју смо до сада могли читати у прозном Даничићевом преводу) доноси у поетској форми десетерца, карактеристичној за наше народне епске пјесме.

У том он-лајн сабрању учествовали су људи са разних простора (од Јерусалима преко Цетиња до Београда и Загреба) и из различитих духовних традиција. То није представљало никакав проблем за међусобно разумијевање, јер смо, сваки из свог угла и увјерења, говорили о непобитности текста једне древне књиге и традицији празника Пурим, који се темељи на радњи поменутог штива (Мегалит Естер). Пошто сам цио радни вијек посветио библијским темама, за мене је предствљало праву духовну гозбу да са припадницима друге/другачије религије (у односу на моју хришћанску), овдје у Црној Гори, разговарам о догодовштинама персијске царице јеврејског рода, записаним у књизи старијој од Христовог рођења. Хвала организаторима – и овим путем!

Те вечери је, поред других занимљивости, преводилац и приређивач књиге изнио једно традиционално рабинско тумачење библијског текста по коме један гријех, неки људски поремећај божанских ствари – Господ толерише (чека исправку, покајање грешника) током четири генерације. Па ако се – наглашава рабин – током та четири покољења не нађе ни један потомак да ту грешку исправи и ток ствари окрене у неком позитивном смјеру, онда читав тај род (та фамилија) остаје безнадежно осуђен, јалов и без напретка. Ова врста кривице, која се протеже кроз вријеме и колективитет, представља једну замршену теолошку тему и дилему коју би неки хришћански свештеник тешко могао да проповиједа. Новозавјетна теологија говори да смо сви одговорни за сопствено спасење и да дјела предака не могу да ме спасу ако су врлинска, нити да ме упропасте ако су грешна – уколико ја сам, лично, не наставим њихово спровођење. Колективну кривицу не признају ни људски правни кодекси; хришћанска теологија ставља акценат на личну одговорност; али – ко може са сигурношћу да тврди гдје је граница између старозавјетне (”Оци једу кисело грожђе, а синовима трну зуби”) и новозавјетне закономјености у нијансама наших постојања?

Стара Црна Гора још добро памти сваку клетву Светог Петра Цетињског… Нововјековна наука је непобитно утврдила преносивост неке деформације на генетском нивоу – код сваког Божијег створа, а изгледа да ни модели машина и компјутера нијесу имуни од таквих ”преносивих” грешака…

Слушајући рабина, пала ми је на памет, једна застрашујућа али истовремено и оптимистична мисао: да нијесмо ми у Црној Гори са овим данашњим диобама просто праунуци (четврта генерација) једне грешке? Невољни потомци једне братске диобе? И прије ове стогодишњице, имали смо разних мука и невоља, било је и крвне освете међу нашим прецима, издаје, лажи и преваре… али да два брата, два рођена брата гледају један на другог као на окупатора или отпадника; и да живот у Црној Гори градимо тако што ћемо на почетку 21. вијека пребројавати ”комите” и ”агресоре”… коме то треба?

Знам, разлике су богатство, дијалог је плодоносан, не можемо сви исто да мислимо… итд. Али ова нам подвојеност везује и руке и ноге и очи… Од ”четника” и ”партизана” нијесмо у стању да видимо људе, грађане и браћу. А свима су нам уста пуна ”грађанске државе”. Један од кључних разлога за покретање прошлогодишњих литија управо је било најављено рушење секуларног концепта друштва од стране тада владајуће партије која је на конгресима најављивала ”обнову цркве”; и угрожавање грађанске и њој иманентне вјерске равноправности – кроз доношење закона који је предвиђао један аршин за утврђивање власника црквене имовине, а сасвим други за расправу о имовини других физичких и правних лица у Црној Гори. И збиља – само то. А велико бјеше то.

Иако је било случајева да су нам понегдје прадједови пуцали једни на друге као присталице два различита краља, унука и дједа – тај се мучни братски сукоб завршио. Оставимо писменим и квалификованим историчарима да нас извијесте о томе како је то било. Фељтонисти са једнобојних портала нека мало дану душом. Ако су нам дједови били у много крвавијем сукобу и нишанили једни на друге као припадници различитих војних формација које су током Другог свјетског рата крстариле Црном Гором – и та је муниција испуцана!

Околности погибије и начин посмртне анти-пропаганде од стране ликвидатора цуцког јунака Крста Зрновог Поповића најбјелоданије говоре како ту ништа није било ни сасвим црно ни сасвим бијело. Зато су авети које међу живим унуцима призивамо под именом часних и мученичких јунака из историје – најобичнија подвала и скрнављење њиховог спомена! Ако су нам очеви проживјели, у идентитетском смислу, један ”зимски сан” скривања (пот)пуних истина зарад идеолошке стабилности комунистичког друштва – ето се, у посљедњих 30 година, доста тога изнијело на свјетлост дана.

Сад је, помислих, прилика да у овој четвртој генерацији ми исправимо оно што су наши стари погријешили – када је ријеч о братској омрази. Не бих се упуштао у њихова опредјељења ни политичке идеје за које су живјели и које су спроводили. Имам о томе и суд и емоцију, али ћу је задржати за себе. Држава свих, друштво једнаких – то је идеја око које се морамо окупити. Јер, ако је макар једним дијелом тачна она стара рабинска прича са почетка – у сљедећем покољењу ће бити касно за поправку. Мир, љубав и слога – требају нам сад. Одмах, овдје и сад. Другим ријечима: посљедњи је, али можда и најбољи, моменат за промјену курса наше друштвености. Наиме, та је промјена, још данас – могућа.

Ближи се православни Васкрс (чији датум не зна за разлике између јулијанског и грегоријанског календара – мала напомена новинарима). Један исти народ тј. народна маса, у размаку од само 4-5 дана, Исуса Христа је дочекала одушевљеним усклицима ”Осана” и ”Благословен који долази у име Господње”, а потом и са оним стравичним ”Распни га”! Ондашњи пропагандисти нијесу имали интернет ни портале, али је њихов утицај на непросвећени свијет – Убио Бога!

На нашу велику срећу и спасење, Бог се показао јачим од мржње и лажи, већим и од саме смрти. Јачим и већим од старих и нових наших гријехова, од наших појединачних и колективних заблуда…

П.С. Да ме не би развлачили ни десно ни лијево око некаквог измишљеног дуалног идентитета који ми се учитава, иако га нијесам ни изговорио ни записао, да нагласим како овај позив на мир и јединство нема везе ни са изборима, ни са пописима, ни са идентитетским пребројавањима. Нека се сви изброје и изборе да буду што различитији од ових других. Нека се сви попишу како год ко хоће и осјећа – само без уцјена, притисака и недозвољених утицаја на слободну вољу. Али господо, кад све то обавимо, кад се групишемо по етничким, језичким и политичким границама – не заборавимо да нијесмо само праунуци давних подјела, него смо и прадједови будућих људи. Наши праунуци могу сјутра живјети као земљаци у истој улици и као вјерници пред истим олтаром, а могу – ако овако наставимо – бити једни другима: ванземаљци са различитих планета. Тако подијељенима – неће нам ваљати ни држава швајцарског стандарда… Ја сам одавно изабрао: Један је Бог, а људи су браћа!

Аутор је ректор Цетињске богословије

Извор: Вијести

Pin It on Pinterest

Share This