Пише: Архимандрит Евсевије Меанџија
Сликар Ангелос потиче са једног малог грчког острва познатог по пистаћима и пастелним крајолицима. Рођен као најмлађе дијете од благочестивих родитеља, нажалост није имао прилику да се радује своме оцу Ставросу, који је павши са скела приликом молерисања на лицу мjеста издахнуо. Иако оставши сама са седморо дјеце и осмим – Ангелосом – на путу, његова мајка Ана није пала у очајање, већ дубоко се уздајући у промисао Божији наставља сама да подиже дјецу без намјере и помисли да се удаје други пут. Иако је још увијек била релативно млада – жена четрдесетих година, у пуној љепоти и снази – ипак је одлучила да сачува брачне вијенце чисте до свога упокојења, сматрајући да је само један брак признат пред Богом.
Тих, за њу врло тешких, година највећа помоћ су јој била њени родитељи и стари парохијски прота Јоанисиз из Благовештенске цркве надомак луке. Без обзира на мноштво свакодневних обавеза са дјецом, она је из дана у дан устајала у три сата по поноћи и до свитања се молила пред Иконом Мајке Божије Брзопомоћнице. Не само својој дјеци, већ и сваком ко је долазио у додир са њом била је извор тихе радости и богочежњивости. Никада је нико није видио разрдажену, насјекирану или недобровољну. Вазда је зрачила неким небеским сјајем и плијенила својом пажњом и добротом.
Одрастајући поред такве мајке, и сама дјеца су попримила црте њеног карактера утркујући се ко ће кога више да услужи, ко коме више да прислужи, и тиме мајку да обрадује. Иако је био најмалађи, сви су очекивали да ће Ангелос бити највеће мајчино мезимче, али није било тако. Њена љубав је била равноправна, тако да се нико никада није осјећао запостављеним. Од малих ногу сви су научили да буду вриједни и одговорни. Тако, кад је дошло вријеме да стасају и да свако почне да гради своју породицу већ су били зреле личности, и то све захваљујћи мајци која их није везала за своје скуте, већ за Бога Живога.
Од малих ногу Ангелос је био привржен Цркви и старом проти Јоанису који га је волио као своје дјете, а рекло би се чак и мало више. Наиме, чим је мало порастао, стари прота га је увео у олтар гдје му је прислуживао за вријеме богослужења. Видјевши у њему огромну љубав према Божијим службама, прота му је полако, корак по корак, све разјашњавао. А кад је сазрело вријеме да се упише у основну школу већ је знао не само да чита и пише, већ и да пјева читаве стихире из Октоиха и Триода. Он је, пак, највише волио да пјева тропар Великог понедељка Страсне недеље “Женик долази у поноћ“ и вечерњу химну “Свјетлости тиха свете славе, видјевши свјетлост вечерњу пјевамо Оцу и Сину и Светом Духу.“
Међутим, то није би једни дар који је добио од Бога; заправо, сваки слободни тренутак мали Ангелос је користио за цртање. Завршавајући своје свакодневне обавезе трчао је у луку гдје је цртао усидрене барке, рибаре како чисте рибу, море како се свјетлуца под сунчавним зракама, сусједна острва како нестају у измаглици даљине и огромно црвено Сунце како се утапа у бескрајном плаветнилу Егејског мора.
Иако није био ни сликар ни иконописац, стари прота га је учио да сваки добар сликар мора бити прије свега добар посматрач, баш као и свештеник који посматрајући спољашност сваког човјека треба да проникне у дубину људских душа и тамо пронађе онај скупоцјени бисер о коме говори Господ у Светом писму. Чак и када су људи толико упрљани од гријехова и безакоња, говорио је прота, у њима почива тај сјај боголикости који треба да открије не само свештеник, већ и сваки умјетик – а поготово сликар.
Свјестан његова необичног дара, прота Јоанис је савјетовао Ану да Ангелоса, чим порасте пошаљу у Рим на студије сликарства, а он ће се постарати за стипендију и смјештај. Неизмерно поштујћи проту, али прије свега волећи свога сина и видјевши његову огромну љубав према сликарству, сагласила се. Послали су га у Рим.
Имајући пријатеље из школских дана у Риму, прота га је упутио у грко-католички инертант Великог Атанасија, тзв. Грекорум, у близи трга Шпаније на врх кога се налази монументали храм посвећен Светој Тројици. Преко пута интерната налази се и унијатска црква Светог Атанасија у којој се служи по византијском ритуалу, иако су под јурисдикцијом римског папе. То је у то вријеме био једини храм у коме се служило на грчком, тако да је млади студент могао да прати богослужења иако се никада није причешћивао, остајући тако вјеран Православној цркви.
Ликовна академија се налазила надомак Ватикана, у познатој области Трастевере. Ондје је похађао курсеве цртања и сликања. Сво слободно вријем користио је за обилазак Рима и изучавање дјела великих мајстора попут Микеланђела и Рафаела, а надасве Каравађа који га је највише инспирисао. Могао је сатима да сједи у капели Вазнесења у Цркви Санта Мариа дел Пополо, и да посматра Каравађово “Разапињање Светог Петра“ и “Обраћење Светог Павла на путу за Дамаск“.
Дубоко се утиснула у Ангелосово срце Каравађова мисао да „сва дјела, без обзира ко их је сликао, нису ништа друго до дјетињасте лудорије, све док не буду насликана из живота”. Та мисао постала је један од главних путеводитеља у његовом животу. Чим је окончао са академским образовањем и већ био сазрео као умјетник, почео је да слика призоре из свакодневног живота стављајући акценат на људске портрете.
Његова је четкица од првих потеза била лако препознатљива, почетничке грубости као да није постојало, са невиђеном лакоћом најсуптилније дјелове сликао је као да је сам Каравађо, играјући чудесну игру свјетла и таме на људским портетима. Сва реалност која се дагеротипски пројектовала из људских животиа, било да је тамна или свијетла, добивала је на Ангелосовим платнима један нови сјај који је задивио читав тадашњи Рим, па и самога папу који је одлучио да га позове у Ватикан и с њиме уговори посао.
Наиме, жеља старога папе била је да иза њега остане један портет на коме ће се оцртати сва његова љубав према теологији и умјетности. Овај папа је био потпуно предан науци и артизму, и од малих ногу га је интересовала само књига и умјетност. Завршио је најбоље теолошке школе свога времена и једно вријеме био чак и профосор догматике у Тибингену, у Немачкој. У слободно вријеме свирао је клавир. Врло често Ватикански парк су у поноћ бојиле Бетовенове Мјесечеве сонате, дајући му неки надземаљски сјај.
Папином наруџбом Ангелос је био поласкан, али не и погорђен, јер дубоко укоријењен у православној вери, знао је да су гордост и таштина мајке сваког зла, тако да се у смирењу прихватио његова позива. Папа је, разумије се, знао да је Ангелос православне вјере, али то му није сметало, јер је изучавајући Свете оце Цркве у дубини душе осјећао и знао да је православље најчистији израз хришћанства. И сам би постао православан, али знао је да би га то коштало живота, а страдали би и многи његови рођаци, тако да је остао у дубини душе један од тајних поштовалаца Православне цркве.
Ангелос, будући чистога срца, гледао је у папи не јеретика или непријатеља православља, већ Богом створеног човјека и радујћи се сваком човеку, баш како га је учио прота Јоанис и мајка му Ана, дубоко је сагледавао лик Божији у папи. Са дубоком вјером у Бога, почео је на чистом бијелом платну да истражује тај лик Божији који се крио у мрежи линија папиног старачког лица и довиди га кроз застор римокатоличке јереси, а надасве папског првенства и непогрешивости. Видио је пред собом само човјека као и сваког другог – створеног по лику Божијем.
Ангелосова сликарска вјешта рука врло брзо је оцртала главе конутре папиног лика и почела кроз боје да зарања дубоко у душу, кроз море вјекова чистећи четкицом његову душу, одстрањујући једну по једну римокатоличку јерес. Сам папа је у почетку био нервозан (као што су то били и његови савјетници кардинали), страхујући и бригујући како ће да испадне портерет. Међутим, сам чин сликања био је нешто свето! Дубоко зароњен у Исусову молиту, Ангелос се ватрено молио за папу – да га Бог просвијетли нествореним енергијама, онако како исповиједа Православна Црква кроз Светог Григорија Паламу. Покушавао је да кроз сваки потез на платну бар једна зрака благодати обасја душу папину.
Сам чин сликања трајао је седам дана – баш као и стварање свијета, као што се може видијети на таваници Сикстинске капеле. Након стварања свијета Бог видје да је све створено добро и свето, а тако и Папа и сви кардинали видјевши завршени портет удивше се несвакидашњој љепоти која је извирала из четкице православног сликара анђеоског имена. Та небоземна љепота папиног портета била је сјајнија од сунца, тако да је у почетку све заслепила; сви су попадали на под као некада Апостоли на Гори Таворској. Уставши са пода, папа је гледао у свој портрет који је имао ону чистоту као кад је изашао из мајчине утробе, потпуно очишћен од свих римокатоличиких јереси. Сва та исцјелитељна љепота која је произашла из четкице православног сликара умјесто да буде узрок папине просвећења и радости и просвјетљења његових кардинала створила је у њима огроман бијес, помрачивши њихове умове.
Папа је одмах наредио да се његов портет склони у најтамнију ватиканску одају, у коју нико осим њега неће имати приступ, а стражарима швајцарске гарде наредио је да одмах ухапсе Ангелоса и без суђења да га дају на највеће муке. Да иронија буде још већа, стражари су Ангелоса одмах одвели до Замка Светог Ангела, гдје се налазила тамница. Мучења која је претрпио равна су само мучењима ранохришћанских мученика који пострадаше у Колосеуму, а сам папа – чувши да Ангелос веома воли Каравађово „Разапињање Светог Петра“ – нареди да га разапну наопачке. Неки остарјели припадници швајцарске гарде кажу да су после тога његово тијело, по личној папиној жељи, закопали испод олтара у Капели Вазнесења у Цркви Свете Марије на Народном тргу, баш испод Каравађове слике “Разапињање Светог Петра“.
Папа је врло често силазио у ону тајну одају у којој је од јавности био сакривен његов портрет, и ту је знао по читаве ноћи да гледа у лик Божији по којем је створен, дубоко плачући, али не и кајући се због гријеха који је учино над сликаром. Није прошло много времена кад је дошао час у коме је Господ послао Арханђела Михаила са врха Замка Анђела да својим оштрим мачем раздвоји душу од тијела бездушног папе и поведе је на пут без повратка, тамо гдје не допиру звуци Бетовенове Мјесечеве сонате.
Ако се икад нађете у Риму немојте се запитати који то папа беше, јер он, као и богаташ из јеванђелске приче о убогом Лазару, остаје непознат, док се име сликара Ангелоса још увијек спомиње по читавом Риму, па и даље – све до његовог родног острва у Грчкој, познатог по пистаћима и пастелним крајолицима, а његов портрет још увијек чами у једној тајној ватиканској одаји, опомињући све римске папе на ону чистоту коју су изгубили одбацивши православну вјеру.
