Izaberite stranicu

         Пише: Јелена Петровић      

                     

   „Нема исправног тумачења филма, али има погрешног тумачења живота.“

Античка уметност је патњу изражавала углавном уз крајњу суздржаност и умањивање. Да би гледалац извесног уметничког дела био поштеђен бола, као и они чији се бол сликао избегавана је директна представа.Тако је грчки сликар Тимантес, на слици „Жртвовање Ифигеније”, из трећег века пре наше ере, велом прекрио Агамемнонову главу, да би од очију заклонио ужасну жалост оца пред осудом на смрт рођене кћери.[1] Сад замислите да вам је неко попут Косте Гавраса у филму Амен понудио шпијунку кроз коју бисте провирили и видели како умиру логораши у неком од логора. То шта ћемо видети је у нашим главама и зависи од тога колико знамо о злочинима који су се у њима одвијали. Можда је теже онима који о злочинима знају мало, па у личној јези замишљају, можда лакше, зависи од човека, од личне патологије. На ове потоње ме подсећају они који су за филм Дара из Јасеновца коментарисали да бруталност није довољно приказана. Мало је, веле, нељудско провалило у људско. На другој страни су они којима је то све било превише, узнемирени су потресним сликама, узнемиравају их мртви, узнемиравају оне лажно живе. Простор иза шпијунке постаје наш најинтимнији могући бол, колико уме да нас боли душа, колико умемо да вриштимо у громогласној тишини. Земљина тежа не држи Дару, не зна одакле је, које националности, које вере, на коју страну пре него се прекрсти рука треба да јој крене, и каква је то разлика уопште. Не зна ни да ли је уопште од овог света. Простор којим се креће је неизвесност у ишчекивању дана, сваког новог дана, осуђена са осталим жртвама на ахасферску епопеју. Једини мој критеријум овог филма је на основу емоционалног одговора на њега, а он је болан, до костију болан. И размишљам о физичком болу, када из намученог, уморног тела мораш да извучеш снагу за нови дан. Мислим о томе како је када огољено видиш свој живот, када у васпитању имаш сасвим другачији поглед на свет, када јасно видиш шта имаш и шта недостаје. И питам се јесмо ли ми део људи из филма, јесмо ли објективни посматрачи, колико ће се нас поистоветити са ликовима или нећемо наћи ништа заједничко? То мене мучи.

Апостол Павле вели да кад смо слаби тад смо јаки. Сцена у којој је и најлепше остварена епизода у филму, коју игра Бојан Жировић, где у личној агонији губитка својих најближих, над мртвим дететом логораша са којим, да ли у реку или јаму, затрпава мртве, изговара: „Мирно спавај сине Јово, сад те више нико дират неће, ако тамо горе сретнеш мога Авраама, или мог Давида, или мог Јакова, или најмлађег Захарија или моју Хану, највољенију, реци да отац једва чека да им дође…“ , призвала ми је слику у којој блаженопочивши митрополит Амфилохије са својим сабратом владиком Атанасијем сакуплља кости страдалих по намученом Косову и Метохији. Страдање нашег народа од Јасеновца до Косова је и њихово лично страдање. А осуда за сваког од нас који дозвољава да зло прође непримећено, јер тако свако од нас постаје непримећени саучесник злочина. Слика страдалог Косова и Метохије је у колективној свести. Колективно памћење је континуирано мишљење, где континуитет није вештачки, јер од прошлости задржава оно што је способно да живи у свести групе која га одржава. [2] Јасеновац није у таквом предању. Пример негирања геноцида, с којим бих упоредила порицање Јасеновца, јесте пример Роберта Форисона који је бранио тезу да није било страдања Јевреја током Другог светског рата. С обзиром да није био историчар, већ професор књижевности, у старту је искључио систематичност историјског истраживања на основу доказа и кренуо од уобичајеног постулата, односно, одабира неког документа, неке изјаве које поткрепљују оно што он жели да се чује. Успео је да објави своје тезе у новинама Le Monde, у којима је тврдио да је број страдалих Јевреја једнак нули.[3]Слична пропаганда се дешава испред наших очију у вези са жртвама Јасеновца. Свако негирање и порицање је несвесна кореспонденција са потенцијалним скривеним злом у нама, можда сутра спремним да искочи кад затреба.

Зато је неизмерно важно оно што тврди Maurice Halbwachs,  да ми сви са собом носимо пртљаг историјских успомена, које можемо да увећамо разговором или читањем. То је позајмљено памћење, памћење које није наше. Ти су догађаји у мишљењу нације оставили дубоког трага, не зато што су променили поједине установе, него и зато што предаја о њима остаје врло жива у овом или оном делу групе, породице, односно у свести неких људи који су лично упознали сведоке тих збивања. За нас су то појмови, симболи, предочавају нам се у мање или више припростом облику, можемо их замислити, али не можемо да их се сећамо. Једним делом своје личности уроњени смо у групу, тако да нам ништа од онога што се догађа, све док смо њен део, па чак ни било шта од онога што ју је заокупљало или преображавало пре него што смо у њу ушли, није посве страно. Али ако бисмо сећање на један такав догађај хтели да васпоставимо у његовој целини, требало би да међусобно упоредимо све изобличене и делимичне репродукције. Историја започиње тамо где престаје предаја, у тренутку када се угаси друштвено памћење.[4] Овај филм је, као и они документарни филмови ту, да нам не да да памћење угасимо.

 

Ја и даље пливам оном Савом у нади да ћу је препливати. Има и оних великих који су успели да препливају и веће реке, као што је Дунав. Који су умели да нас уче како се плива рекама помирења. А када научимо да не ломимо ни своје, ни туђе багрење, научићемо да испливамо на обале мира. Јер овде не може другачије. Сматра се да време, по себи, помаже да се спозна суштина ствари. Верујем да је дошла пуноћа времена да истина о страдалим Србима, Јеврејима и Ромима остане заувек у памћењу, јер порицањем убијамо, свакодневно, свако дете, сваког Човека, зарад болесног идеала.

„Негде у свемиру истина мора изаћи на видело. У једно сам сигуран, овде, на земљи, правда и истина су заувек и потпуно изван нашег домашаја.“ (Исак Башевис Сингер) Или нису?

 

[1] Часопис за књижевност, уметност и културу Градац (двоброј 160/161, 2006/2007 год.)

[2] Maurice Halbwachs, La Mémoire collective, Presses Universitaires de France, Paris, (1950) 1968, str. 35

[3] Elsa Mourgues, Program/Emisija – Les Idées Claires

[4] Maurice Halbwachs, La Mémoire collective, Presses Universitaires de France, Paris, (1950) 1968, str. 65

Pin It on Pinterest

Share This