Izaberite stranicu

Пише: Славица Орландић

Др Мирослав Вршка је био дјечији љекар, главни педијатар барске болнице, легенда града Бара. Као дијете сам имала  прилике да слушам о њему, иако, Богу хвала, његова љекарска помоћ ми никад није била потребна. Из прича одраслих о људима и свијету изграђивала сам свој став и визију. Приче о др Вршки су увијек одисале поштовањем и дивљењем. Први пут смо се срели у Хиландарском духовном центру (православна књижара) у Бару, у ком сам радила.

Осјећала сам се као да сам срела историјску личност. Био је то човјек средње висине, помало пуначак али достојанственог изгледа, на прагу осме деценије. Дошао је са својим пријатељем Гавром. Чуо је да се код нас у књижари може наручити икона Богородице Тројеручице, коју је доносио из Грчке или баш из Хиландара отац Јован Пламенац, који је тада, као мирјанин, био управник поменутог духовног центра. Од тог дана доктор је постао мој пријатељ, наш пријатељ, пријатељ духовног центра. Као да је у нашем окружењу нашао нешто чему је тежио и чему се дивио. Ми смо у њему могли препознати господство личности какво се више не среће, већ се може наслутити из романа и филмова о старим добрим временима, када је звање господина подразумијевало много више од ношења лијепог одијела.

О њему знам само из фрагмената које ми је сам испричао или сам негдје спорадично чула, али и то је довољно да човјеку угрије срце.

Рођен је у Зрењанину, од оца Словака и мајке Чехиње. У њиховој великој и лијепој кући, уз браћу и сестре, растао је Миросав. Послије рата, у неколико наврата, овај дом је послужио за снимање домаћих филмова и серија. Између осталих и „Госпођа министарка” је снимана у његовом дому. По вјероисповјести су били хришћани евангелисти. Почетком Другог свјетског рата он и један од његове браће су примили православну вјеру, солидаришући се на тај начин са српским народом. Знам да му је и сестра Милица касније примила православље. На крштењу је Миросав добио име Мирослав. Православље и српски народ је дубоко поштовао, али од његовог православља није било ништа више до поштовања, до дана када смо се срели.

Мирослав је у Прагу студирао медицину. Докторирао је и до краја усавршио своје знање из области дјечије медицине. Уз то је био и врстан музичар. У Прашкој филхармонији је свирао виолончело, све док није несрећним случајем повриједио шаку. До краја живота је волио класичну музику, а посебно руско хорско пјевање. Био је велики зналац биљака и цвијећа које је у слободно вријеме са љубављу узгајао. Био је ожењен Чехињом са којом није имао дјеце и од које се растао јер она није жељела да напусти Чешку, а он се због болести својих родитеља морао вратити у Зрењанин.

По повратку у Југославију опет се оженио, али ни са другом супругом, Горданом, није имао дјеце. Причао  ми је да власти нису хтјеле да признају његов прашки докторат и медицинску специјализацију, док није положио неке, за саму струку мање важне, испите на нашем, медицинском факултету.

У Бар је дошао шездесетих година, због родитеља којима је за здравље препоручена приморска блага клима. Ту је поживио наредне четири деценије. Сигурна сам да ни прије, а ни послије, у Бару није постојао такав љекар, којег су суграђани без изузетка вољели и поштовали као њега.

Било је опште познато у граду да др Вршка није примао од пацијената, односно од родитеља дјеце коју је лијечио, никакве поклоне. Упозорен је да домаћи Албанци то могу доживјети као увреду, па је умјесто поклона oд њих тражио да за дјечије одјељење купују играчке и слично. Поштовао је људе и био је спреман да у свако доба дана оде у кућну посјету по позиву родитеља чије је дијете болесно. Своје мале пацијенте је обилазио кући, пошто би завршили са болничким лијечењем. Одлазио је и у черге, у посјету својим пацијентима. Причао ми је, да је пацијенте из те популације често задржавао у болници, и болесне и здраве, што дуже, да би их часне сестре, које су му биле сараднице у његовој љекарској и људској мисији, купале и његовале. Једном сам чула као примједбу, да је дозвољавао  часним сестрама да новорођенчад која су смртно угрожена крсте, како наш народ каже – у мали крст. Треба напоменути, да је ово било у вријеме комунизма.

Послије једног лошег искуства престао је да иде у кућне посјете по позиву, ако није познавао пацијента. Десило се да је неко позвао доктора око два сата ујутру да дође, јер му је дијете много болесно, али се, на жалост, испоставило да се неко грубо нашалио на рачун докторовог човјекољубља.

Себи није мјерио ни крвни притисак, а ни температуру. Није одлазио на контроле, нити се бавио својим здрављем, до краја. Тражила сам му по потреби савјет, за своју или дјецу својих пријатеља. Једном сам га звала да га извјестим о исходу болести мог малог кума и рекох му да су доктори на срећу добро реаговали. Он ми је тада одговорио: „Из моје љекарске и животне праксе сам научио да доктори добро одреагују онда кад Бог помогне”. Када сам га питала за препоруку око избора доктора за своје дијете рекао ми је: „Питајте госпођу Миљанић, она вам најбоље може помоћи као мајка четворо дјеце”. Мислио је на моју куму која није љекар.

Није ми причао много о себи нити је по природи био хвалисав и егоистичан човјек. Била сам свједок у два наврата када су у књижару ушли људи који су препознали доктора. Нису могли да сакрију захвалност, поштовање и дивљење према овом дивном човјеку. Са друге стране он се постидио и нашао се у непријатној ситуацији, просто да ми га је тад било жао. Може се рећи да просто није умио да прима похвале, поклоне и услуге, а уживао је да другима уприличи радост.

У црквену књижару, нашем тадашњем духовном центру, долазило је доста људи, а доктор нас је некако прихватио као своју породицу. Прво је купио мању икону Богородице Тројеручице, а онда је поручио и већу. Мању је мени продао, по таквим повољностима да ми је дошла као поклоњена. То је било по Божићу 2000. године. Када је купио велику икону Тројеручице, звао нас је да видимо како изгледа постављена на зид његовог стана. Потом нам је био захвалан, као да смо му је поклонили. Како се радовао и дивио тој икони. С’ временом, слушајући нас и сам је помало почео да се занима за истину вјере. Дала бих му неку књижицу, основе за почетнике, али по мјери његовог интересовања. Једног дана ме је назвао и рекао да је одлучио да почне да пости петак. То је за њега био велики корак. Мени се обраћао по слободи, а чудило ме смирење једног таквог човјека. Поред тога што је био православно крштен, васпитан је као протестант. Причешће му је било неприхватљиво (из хигијенских разлога). Сам од себе је примао и усвајао истине вјере, а ја сам просто ту била да свему томе будем свједок.

Кад сам се одлучила да ступим у брак обавијестила сам своје ближње, а међу њима је био и доктор Вршка. Поред тога што се обрадовао, прво ме је питао каква ми је будућа свекрва. Мог будућег супруга је познавао, али није знао да зна и његову породицу. Када је сазнао у коју породицу идем, био је срећан као родитељ за своје дијете. Сад га је бринуло каквим поклоном да ме дарује. Звао ме је телефоном осјетно срећан и рекао ми: „ Даћу вам нешто из мога стана. Нисам могла да знам, а ни да претпоставим на шта мисли. Дошао је у књижару непосредно пред моју вјеридбу и донио поклон. Лијепо упакована кутија са декоративном машницом личила је на велику бомбоњеру. „Знате ли шта је то”, упитао ме. И даље нисам могла да схватим на шта мисли. Била је то велика икона Богородице Тројеручице. Нисам се могла обрадовати таквом поклону, знајући да му много значи и да има велику материјалну вриједност. Рекла сам да не могу да примим икону која му толико значи.  Разоружао ме је ријечима: „Ја сам већ стар и нећу још дуго поживјети. Ево вам ова икона да се молите за мене. Молим вас помените и моју жену Гордану и сестру Милицу”.

То је био први поклон за почетак мог брачног живота. И када сам родила прво дијете Јелисавету, доктор нас је посјетио и даривао је златним крстом и ланчићем. Када сам затрудњела са Алексејем, мојим трећим дјететом, нисам успјела да том вијешћу обрадујем старог пријатеља. Његов пријатељ Гавро нас је обавијестио да је доктор пребачен у болницу. Ја сам тада имала неких здравствених компликација и нисам могла да одем да га посјетим. Мој супруг га је посјетио и питао га да ли би се причестио. Његов одговор је био позитиван. Међутим, свештеник који је био наш заједнички пријатељ  одбио је да оде да га причести, због ранијег докторовог става према причешћу. На неколико дана пред Божић, 2008. године упокојио се драги доктор Мирослав Вршка.

Од тада па наредних неколико година мучила ме је и бољела помисао што се доктор није причестио. Једну ноћ сам га саањала у одијелу са краватом. Учтив као некад, стоји изнад мене, благо ми се наклони и каже: „Два пута сам се причестио”.  Јесте да је то био сан, али моја душа је у њему нашла утјеху иако нисам о томе никоме говорила. Мало послије тог сновиђења на шеталишту сретнем Гавра, који је сада сам шетао. Обрадовах му се и почесмо разговор о доктору Вршки. Причао ми је о току његове болести и сахрани, и о томе да је он поднио захтјев да се једна улица у граду назове његовим именом. Уз то, као узгред ми рече да је доктор од њега тражио да му доведе свештеника да га причести, што се и догодило мало прије његовог упокојења. Ко би могао да схвати величину моје радости у том трену. Питала сам Гавра да ли се још једном причестио, али он за други пут није знао. Помислила сам да је Човјекољубиви Бог овом човјеку који је сав живот служио болесним и немоћним и онај пут кад је пристао да се причести, а свештеник га није причестио, примио као причешће. Сахрањен је у родном Зрењанину.

И Гавро је пошао Богу на истину. Све је мање оних који се сјећају доктора Вршке, а ни једна улица у граду није те среће да носи његово име. Богородица Тројеручица стоји на зиду моје собе. Са њом легнем и са њом се будим. Међу онима који су промијенили свијетом су и моји родитељи и многи ближњи, а ја кад поменем упокојене прво поменем Мирослава, Гордану и Милицу. А како и не бих?

Ауторка је вјероучитељица из Бара

Фото: Манастир Хиландар

 

Pin It on Pinterest

Share This