Izaberite stranicu

Пише: Борис Мусић

 

,,Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје?

Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови?

Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви.

Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је.

Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје.”

Јеванђеље по Јовану, 9,1-38

Читајући ову јеванђелску причу, запажамо очигледно више равни, стога морамо поменути благо шири контекст, који у великоме осликава и садашње стање у маленој Црној Гори, и то 2,988 километара далеко од Јерусалима и римске провинције Јудеје, а нешто преко 2 миленијума касније. Али, као и много пута раније, наш народ дијели много паралела са јеврејским народом. Но, о томе ћемо ускоро више.

Наиме, историјско друштвени и политички контекст доба у којем је смјештена ова свевремена јеванђелска прича наведена у почетку текста, јесте доба владавине Римског царства и провинције тог царства – Јудеје, као и тог народа који је законски потпадао под протекторат Империје. Тадашњи естаблишмент јеврејског народа који су доминантно представљали, првосвештеници – садукеји, чланови Синедриона и ако је било очекивано да хоће јер су Га чекали, ипак није препознао Христа као Месију, зато што просто није желио. То је наизглед парадокс, а у бити је она честа свеприсутност мимоилажења људске логике и Божије антилогике љубави. Просто говорећи, Христос се није уклапао у оно у што је та заједница на челу са првосвештеницима мутирала. Тај естаблишмент јасно видимо у причи, није могао да појми откуда може толико противна личност за разлику од оне коју су очекивали, чинити таква дјела и чудеса, те комешати и узбуркати тадашњу и ондашњу јавност и толико сљедбеника имати, а да они који носе тапију на предање вјере и њен континуитет у огледалу изабраног народа заправо не знају за Њега нити откуда је. Оно што их је највише згражавало јесте ужас да Он није компатибилан платформи живота који су живјели.

А која је то платформа? Каква је то платформа која не дозвољава првосвештенику да препозна Христа, а који је у ондашњем јеврејском друштву насљедник и свједок вјере у једног Бога, Бога Авраамовог, Исаковог, Јаковљевог, Бога којег пророци најављиваху еонима? Шта је то што ремети онога који треба да дочека и препозна прије свих других и од свег народа Месију, а то у ствари не чини. Већ гледа како да Га погуби, уклони?!

Како је то могуће?!

Окорелост њиховог срца коју су увелико живјели усмјеравала је њихов ум и душу само на једно. Оно од чега се тешко скида када се на то навуче. Ријеч је о најјачем опијату за душу и биће човјеково, у питању је власт – властољубље.

Властољубље је опака болест. Узрочник је многих немира и друштвених бура, како на индивидуалном, тако и на глобалном плану. Властољубље је уз гордост, самољубље и сујету гријех који је дубоко утиснут у изопачену, грешну, болећиву нашу вештаственост. Властољубље је у бити она тама која луч (оне наше боголикости) (ипак) не обузе, али поприлично је нагриза.

Дакле, тадашњи естаблишмент је чекао Месију, али, Месију који није личност која им се треба открити, већ је за њих био и остао мјера њих самих која се требала оваплотити. У ствари чекали су слику самих себе у тијелу човјека. А све то да би владали из својих срца, своје ризнице, да би оно што је у њима, сјело на трон, на престо.

Међутим, оно што је Богочовјек Христос носио са Собом, јесте било нешто сасвим друго. Нешто што је захтијевало комплетног човјека, а не козметику друштено прихватљиве лажи. Захтјевало је искреност, храброст, дубље резове у души, у спознаји, у дјеловању сваког понаособ. Није захтијевало чистог човјека и непорочног, како су себе прваци сматрали. Него је захтијевало грешног човјека,  онога коме савјест није угушена, а спремног за покајање, љубав, истину и жељу за Небеским, а не трулежним чему се робује.

То нешто што је Христос донио, суочавало је експлицитно са оним што свако носи у себи. А то је гријех. И то непрегледна гомила гријеха. А са друге стране Он је донио највећи мелем на рану гријеха – самог себе. У бити, донио је све оно за чим чезнемо и за чим трагамо на њивама глади. Христос несумњиво јесте донио (не)очекивану револуцију, али интровертну и најтежу. Христова револуција није окривила друге за недовољно добар положај у друштву, мањак разумјевања, слободе и љубави. Већ је упућивала на љубав, и то ону жртвену и на сагледавање, мијењање себе и својих лоших навика. Не зарад поништења човјека, личности и њеног идентитета, већ ради калема дивље науке наше палости, на питому Христову науку живота која је једина истинита у човјекољубљу јер нас ваистину изводи из Ада.

Христова револуција бивајући таква, и то  треба напоменути, није пролила ничију крв. Проливена је њезина (Његова) за спасење крви и душа свих кроз сва времена.

Ваистину, осим Христа на овом свијету нема Nihil novus undo sole (ништа ново под сунцем). Историја се понавља, не зато што је то неко правило историје, већ зато што све генерације носе исти гријех од Адама па до данас. И баш као што Адам једном у давнини сагријеши према Богу, на исти начин и свако од нас гријеши према Богу. И као што је Адам искушан, тако је и Господ кушан у пустињи (али Он једини је одолио и побиједио), истовјетно је и свако од нас кушан и то на три начина, односно кушани смо оним што Свети Јован Боговидац назива „похота тјелесна, похота очију и надменост живљења“ (1. Јн 2, 16). И када год је човјечанство у историји кретало тим путем, неминовно се налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације.

Како тада није било могуће да прваци и легитимни носиоци истине и промјена спознају Христа и прихвате једину суштинску промјену зарад власти, властољубља и оним што иде у спрези, а то је сластољубље и гордост, тако очигледено и нажалост, ни данас у Црној Гори народом проглашени и изабрани легитимни носиоци истине и промјена од којих се очекује да препознају Христову побједу не могу је сварити ни прихватити, опет због истих кушања, због истих духовних проблема – због власти, властољубља.

Запањујуће је преплитање догађаја! Толико је величанствена спознаја да је Христос свој пут у Црној Гори изнова након кратког прекида започео исто како га је започео негда у исјечку времена прије 2000 година у Јудеји. Као скроман, оваплотио се и родио у јаслама – сијену од штала у које су Цркве претворене у Црној Гори за вријеме комунизма. Бесједио је, говорио, будио нас, опомињао, клео, рањавао нас без мача у срцима, својом родитељском топлином и љубављу, и чинио чудеса којим је привлачио наше душе оживљеном црквеном животу по свој Црној Гори, да би ушао у Јерусалим од срца свих нас који смо пред тим чудом клицали: ,,Осана на висини, благословен који долази у име Господње”, а у ствари: ,,Не дамо светиње!”  и до ,,Христове побједе”.

Напослијетку, Христос нам је подарио оно чему се прије годину дана мало ко од нас могао надати, освјежило је и пријао је повјетарац слободе, одбранили смо светиње(?) али, није дошло (још) до Христове побједе!

Знамо ли шта је Христова побједа? То је љубав! То је васкрсење! Преумљење! То је кад се човјек наново роди! Када постајемо Христолики и Боголики. То је оно када са себе свучемо старог, палог човјека, старе и лоше навике. А та борба непрестана са тим и таквим навикама или пак недостатак исте су све оне бољке због којих нам је друштво овакво какво јесте, а може и мора бити боље!

Видите, наш врли естаблишмент је чекао такође промјене пуних 25 година и није их могао изњедирити, а кад их је дочекао, не њиховом заслугом, не зна их препознати, као ни носиоце тих промјена! Но, та чињеница не чуди ако је евидентно да под промјенама подразумјева промјену власти, а не промјену друштва. Они под промјенама подразумјевају њихову владавину баш као и онај естаблишмент прије 2.000 година и зато не чуди да им је концепт експертске Владе ужасан и одбојан. Како се одрећи власти? Како је уступити непознатима, другима?

Сада она концепција, и ако иницијално потпуно друге намјене, од дванаест апостола у дванаест ресора – министарстава професора и мандатара Кривокапића звучи још упечатљивије са својом негдје Богом даном симболиком, ма колико то некоме изгледало апсурдно. И овом приликом не улазим у кадровска рјешења о којим је сасвим легитимно имати свој став и расправљати, али, издавати се за првосвештеника, а не препознати Бога са почетка текста, или, читајмо у овом контексту – издавати се за носиоца промјена, а суштински (не начално) не подржати и не помоћи промјене је већ скандалозно!

Браћо и сестре, остаје нам најважнији (најтежи) посао, остаје нам баш оно што нису могли спровести јеврејски прваци и окорели свијет прије 2.000 година, а то је сусрет са нашим манама, са менталитетом, са оним што нас стварно кочи. Да би стигли до Христове побједе морамо на заказан мегдан са свим оним што тако очигледно није оличено у једној личности или партији, или у ствари кривици другог за све наше несреће, већ са оним што је везано за нашу кривицу, као и све оно што представља истински камен спотицања и препреку ка правом препороду. Иначе, у супротном да није тако, већ би сви проблеми нестали одласком ДПС-а са власти, а проблеми су гле(?!) тек почели?!

Најбоље у свему овоме, или што би народски рекли: срећа у несрећи јесте што су промјене и платформе базиране на архитипу литија ипак присутне и доминантне, πολιτικός (politikós) је ту као брига о народу, али политиканство није као брига о фотељи. Брига за народ је ту, али тежња за властољубљем и све оно што је задњих 75 година та тежња чинила и разорила – није. Жеља дубља за влашћу, потреба за владањем то не може да разумије. Потреба за владањем потребу за служењем доживљава као увреду, као понижење. И разуларено стење и урла као рањена звијер. Зато још увијек важи и још увијек је на снази: До Христове побједе! Нисмо још сасвим стигли, али близу смо!

Како је и сам наш и ђед и отац и најближи и најбољи и најљепши од нас (про)рекао као старозавјетни Пророк Мојсије који је повео народ у слободу, а са Неба гледао на обећану земљу свог народа: ,,Овај процес враћања Црне Горе себи, не може се и неће зауставити!” А ко би то могао боље знати од њега који је свагда вјеровао да ће од нас (ипак) бити нешто – благо њему!

 

Аутор је студент Православног богословског факултета

Pin It on Pinterest

Share This