Izaberite stranicu

Пише: АЛЕКСАНДАР ТУТУШ

У полумраку Историјског музеја у Београду поредане изврсне копије непоновљивих фресака са фигурама владара и Богоугодника средњовјековне државе Србије као дио изложбе Краљеви и Светитељи Српски. Шкрипи стари паркет одавајући моје кретње, одавно са њега слетјела и посљедња мрвица стврднутог лака, наношеног истог оног дана још седамдесетих, кад је на најгорњем спрату ујак моје матере Бошко лежао поред отшкринутог прозора са Заставином снајперском пушком М69 и будно мотрио на колону с Маршалом на челу у достојанственом проласку испред Скупштине.

Како приказати сјај и успон једне државе и визионара на њеном челу у том давном и преломном времену, научно – популарним термином званом мрачни средњи вијек на том сажуљаном паркету који је сваким кораком надјачавао својим јечањем и појање са озвучења, које је сликовито подсјећало на кадрове Боја на Косову, који иако мало млађе остварење, бијаше као и паркет, исте продукције. Ваљда је то крајњи домет српског пијетета.

Ветрине са прстењем, наушницама и осталим артефактима стоје поредане у том  полумраку Музеја освјетљене тек толико да се препозна облик предмета, али опет изостаје узвишени сјај који би те вјетровите недјеље 25. у октобру и сваког другог дана, сам по себи требао бити порука из давнина, преведена у језик технолошког напретка у начину презентације али и достојног сјећања била бљештави крик силе и благословене моћи Христовог рода, опис политичке мудрости и Божанског промисла. Овако, најсјајнији детаљ поставке која умјесто на сјајном мрамору у дворанама чији су зидови подигнути  од поноса и достојанства вијуга ходницима по прашњавом паркету из позне младости Титове Југославије, заправо је једна историјска мапа  средњовјековних земаља на нашем простору, која одмах на улазу упути посјетиоца боље од икаквог кустоса и више него и један накнадно виђен експонат који се некако отео мрачним дубинама дрвеног патоса. Наиме, на тој историјској мапи са малом Србијом, Захумљем и Травунијом, граничи грандиозна Хрватска, која је и преко оквира екрана на којем је карта приказана, замислива како пролази поред малих њемачких државица све до Данске и Шведске. Послије те карте, шкрипећи поникоше сви из мрака са свим тим печатњацима, ђинђувама и својим  сребрним динарима. Интересантно, у тој грандиозној држави с којом је граничила мала Србија владари нису никад ковали новац.

Чему још историја, питање је које се једнако, ако не и прије може поставити по узору на оно Хабермасово  Чему још философија?. Или, бар, оваква историја, у чијим лекцијама ће се наћи партијски секретари са Храмом Св. Саве у рукама у неком будућем предању, таман као Дечани у наручју Краља Стефана, а на другој страни, историјска свијест – а то је истовремено и свијест о сопству и припадности и припадајућем, свијест о долазећем и очекиваном у једнакој мјери као и о прошлом – код просјечног Србина преведена у ријечник преживљавања и узалудног трошења година на земљи гласи: ајде да више дамо шта треба да се да, па да једном и нама сване… Има сигурно и бољих верзија, ми смо досјетљив и духовит народ.

С тако образованом историјском, друштвеном и политичком свијешћу, одерани паркет и недостојна  поставка није изненађујућа, таман као ни сазив министара будуће српске владе објелодањен сљедећег дана, аминован од Господара који биљежи историјски ниво подршке ових што преклињу невидљиву силу да им испуни да дају оно што одавно немају, да већ једном буде како треба.

А то недјељно вече пред кишу, мало ниже, кад су се врата Историјског музеја већ одавно затворила, у парку код Економског факултета стајале су раздвојене полицијом групице окупљених, вођених и доведених на лице мјеста на први поглед опречним политичким разлозима. Неколико година након што је друштво поготово у западној Европи која је је неки образац и промовисани стандард,  искусило прилив махом исламских миграната са блиског истока али и других дијелова свијета, у Србији се тек доживљава и јавно процесуира једно такво питање. Мала земља која немавши снаге и карактера свог водства, да баш због тога што је мала чува своје скромне ресурсе, материјалне, биолошке, културне, допушта себи учешће у протуприродним оргијама у којима поражене хорде са истока безобзирно пенетрирају у стару Европу која као стара блудница одавно не хаје за број. Око таквих, на највишим инстанцама одавно рјешених питања, тобоже постоји неки дијалог, макар и у П.парку са кордоном полиције која раздваја саговорнике од којих су једни против а други за мигранте. А подршка владајућој партији, како је измјерио један угледни амерички институт, а пренио један још угледнији таблоид двотрећинска. Историјска.

Мапа на освјетљеном екрану са Хрватском преко пола познатог свијета и притом без кованог новца парала је полумрак. Освртао сам се док нисам замакао у сљедећу одају. Можда су тад плаћали девизама, али данас око низа питања Хрвати немају никаквих дилема за безразложно губљење енергије. Па ни око миграната. А постоји и опозиција. Само је Јустинијан нема.

Из старог паркета, као из старог ормара изрони Св. Јован Владимир. У природној величини. Окруживао нас је исти такав полумрак кад смо почели успон са Ђедом прије петнаест година на Румију. Планина као тегла, у рукама торбе са потребним предметима за Архијерејску литургију, али некако, све је било лако, ноге саме проналазише пут кроз мрак планинским багазама.

Кад смо стигли на врх свануло је. Још су свјетлили, с једне стране митски Скадар на Језеру, које се подастрло скоро као море, а с друге стране бијели Бар на плавом Јадрану. Видјело се куда смо се попели. Тако и ових дана, као ми испети из мрака тог давног јутра са Ђедом на челу што смо назирали опасности гледајући према румијским стрмоглавинама, гледају браћа Црногорци са Истим на челу како се на мјесту гдје је до јуче пут прав стајао, отвара утрина и пропаст. Али дан је, па се види.

Pin It on Pinterest

Share This