Izaberite stranicu

Пише: протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић

Рекли смо већ да се ових дана у Црној Гори много говори о секуларном друштву, секуларној држави, школи и улози вјере у њима. Овдје бисмо се кратко осврнули на недавни догађај када је учитељица из Бара дјеци из свог разреда послала обавјештење да ко жели може да присуствује молебну у Цркви за почетак нове школске године. Многи су осудили овај догађај и изазвали својеврсно медијско “линчовање” поменуте учитељице. Њен чин окарактерисали су као “најбруталнији могући начин увођења вјерске и политичке индоктринације, којим се крши сваки здраворазумски морални кодекс… згрожени смо” (Министарство просвјете ЦГ); “манипулисање школском дјецом у Црној Гори која жели да развија модерни концепт дјетињства… искоришћавање дјеце у политичке и вјерске сврхе… да религиозни живот дјеце треба препустити њиховим родитељима и њима самима а школа и наставни кадар треба да се суздрже од активности с тим у вези. У Црној Гори није успостављена државна вјера нити државна црква”. (МЉМП); Из Центра за грађанско образовање су казали да вјерској настави, у оквирима секуларног образовног система нема мјеста у демократском друштву, да мора да се поштује грађански оквир државе, да дјеца у нашим школама треба да се васпитавају грађански, да усвоје демократске вриједности и буду оспособљена да критички мисле и боре се за људска права и слободе, и да ту онда нема мјеста пропагирању ниједне религије. Разне политичке странке су позвале грађански оријентисане политичке структуре да добро размисле и да не дозволе да они који баштине ретроградне поступке десекуларизације и злоупотребе дјеце у вјерске сврхе. Оваквих реаговања је било још, али нема потребе их наводити јер им је свима матрица била иста.

Треба знати да вјеронаука покушава да људи слободно и без икакве присиле систематски упознају вјеру у њеној доктринарној, литургијској, историјској, социјалној и мисионарској димензији, при чему се хришћанско виђење живота и постојања свијета излаже у веома отвореном, толерантном дијалогу са осталим наукама и теоријама о свијету, којим се настоји показати да хришћанско виђење обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну припадност и вјерско образовање. Као таква вјеронаука је имала од самог оснивања државних школа у Црној Гори (1834) па све до укидања (1946) угледно и веома важно мјесто, и представљала је средишну тачку цјелокупне наставе. Не бисмо улазили у детаље како је то било кроз историју школства у Црној Гори већ бисмо упутили на писања свештеника Обрена Јовановића у књизи Православна вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918. године, и Гојка Перовићау осврту Црква, држава и школа.

Како ствари стоје у савременим, грађанским, секуларним државама Европске уније у коју претендујемо да уђемо и чије стандарде би требало да усвајамо? Овдје не говоримо о ваннаставним активностима већ о јавним државним школама у ЕУ. Да видимо какав је њихов “здраворазумски морални кодекс”, на који начин они у школама “манипулишу дјецом”, какав је њихов “модерни концепт дјетињства”, и да ли у оквирима њиховог секуларног образовног система има или нема мјеста као у демократским друштвима за вјерску наставу? Поменућемо и поједине државе окружења које нијесу дио ЕУ.

Дакле, углавном у доминантним европским земљама, вјеронаука чини кључни елеменат за општеобразовни идентитет. У бројним јавним дискусијама и постојећим различитим концепцијама вјерског образовања, вјеронаука као наставни предмет у јавним школама у већини европских земаља ипак није доведена у питање.

Вјеронаука или њој алтернативни предмет постоји готово у свим државним школама у Европи, изузев Француске, Албаније и Црне Горе. У Француској је тај проблем умногоме саниран оснивањем великог броја конфесионалних јавних школа. Велики број ученика посјећује вјерску наставу у конфесионалним школама, тако да ни Француска у том погледу не заостаје у поређењу са другим чланицама Европске уније. Поред наведеног, у Француској вјеронаука је, под одређеним условима, дозвољена у школским просторијама, али ван наставе, а током наставе она се може изводити у покрајинама Алзасу и Лорени.

Поједине државе (Белгија, Луксембург, Португалија и Шпанија), поред религијског образовања, као алтернативу нуде етику, философију, историју Библије, историју религије и сл, што значи да ученици могу да бирају једно или друго. Но, у неким чланицама Европске заједнице (Аустрија, Грчка, Италија, Њемачка и Финска) вјеронаука је конфесионално одређена, што, опет, традиционално признатим вјерским заједницама омогућује да у већој или мањој мјери саме организују вјерску наставу. У Енглеској, Велсу и Шкотској у школама се нуди својеврсна настава о религији. Конфесионални тип наставе преовладава у Белгији, Шпанији, Италији, Ирској, Португалији, Пољској, Мађарској, Аустрији, Грчкој, Бугарској, Румунији, Њемачкој, Чешкој, Словачкој, Финској, (дјелимично) Швајцарској, Србији, Босни и Херцеговини. Неконфесионални тип наставе је заступљен у Данској, Исланду, Шведској, Норвешкој, Енглеској, Шкотској, (дјелимично) Швајцарској. Сви ови модели су настали у различитим историјским околностима. Сваки за себе везује свој специфичан развој у контексту различитих историјских, политичких, религијских, социјалних, образовних и државно-правних фактора друштва.

Посебно бисмо издвојили Аустрију. Право на цјелокупну кадровску и вјерско-образовну политику у Аустрији има искључиво Црква, и то у сарадњи са државним ресорним министарствима и надлежним школским властима. Вјероучитељи бивају бирани и постављани од стране надлежне цркве, односно вјерске заједнице, примају се у ограничен или неограничен радни однос, док све друге обавезе (лична примања) држава, као правни носилац јавног школства, добија јасно одређено право надгледања вјерске наставе у њеном организацијско-техничком и школско-дисциплинарном погледу, али се ограничава и не може утицати на њен наставни садржај. Вјеронаука тако важи и за обавезан наставни предмет у готово свим државним и приватним школама у Аустрији а, пензионо, здравствено и социјално осигурање преузима држава Аустрија. И да наведемо на крају неколико међународно ратификованих правних докумената који се баве овим питањем а у којима се обавезна вјеронаука у школама не доводи у питање: Универзална декларација о правима човјека, 1948, чл. 18; Међународни пакт о грађанским и политичким правима, 1966, чл. 18 став 1; Завршни документ са састанка Конференције о људској димензији КЕБС у Копенхагену, 1990, члан 32.3.

Из свега реченога јасно је како се вјеронаука изучава у модерним и цивилизованим земљама Европе. У Европи су основу за вјеронауку у јавним школама нашли у једном посебном праву, праву родитеља и дјеце да буду васпитавана и образована у јавним школама у духу своје вјере. А овим правом нико никога не принуђава да ово право користи ако то не жели. Ово су савремени међународни стандарди. Црква не жели ништа више него што цркви припада у савременим развијеним европским државама и по питању вјеронауке али и осталих односа у јавним установама и уопште у јавној сфери о којима ће бити више ријечи наредних дана. Јер неприхватање да се вјеронаука уведе у школе по стандардима западног права и праксе, заправо је неспремност да се поштују људска права. Шта нам на крају остаје него да очекујемо да ће се цивилизовати однос државе и цркве у Црној Гори и да ће нестати, можемо слободно рећи, недобронамјерне и већ отрцане оптужбе милирарног атеизма да се црква мијеша у јавне државне послове.

Извор: Дан

 

Pin It on Pinterest

Share This