Izaberite stranicu

пише: ђакон Александар Лекић

 

Увод

Прогон и страдање хришћана у историји није ништа необично. Црква је одувијек на распећу јер је Христова. Исус Христос је први мартир (μάρτυς), „свједок вјерни и истинити” (Отк. 3, 14), „апостол и првосвештеник вјере коју исповиједамо” (Јев. 3, 1). Богочовјек је био и јесте „суд овом свијету” јер Он је свјетлост која је дошла на свијет, „а људи више завољеше таму неголи свјетлост, јер њихова дјела бијаху зла” (Јн. 3, 19). Његови ученици и следбеници кроз сву историју, до наших дана, су добили службу од Њега да буду такође мартири, свједоци те Његове Истине и Свјетлости. Зато су и они као и Учитељ гоњени и суђени и убијани. Да би били приправни за тај мученички пут, Христос је опомињао да не забораве Његове ријечи да не може слуга бити „већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао” (Јн. 13, 16).

Тако смо и ми, Христови ученици у Црној Гори, данас дјелимично доживјели то свједочанство Еванђеља. Дубоко смо осјетили оне потресне ријечи Светог Игњатија Богоносца који је, одлазећи на своје страшно страдање у Рим, записао својим чадима: „Сада почињем бити ученик Христов”. Били смо на мети једног организованог прогона од стране државе. Законски акт који је хтио да збрише Цркву и њено постојање био је наставак суђења Христу у Јерусалиму. Оно што је веома интересантно примјетити да су оптужбе које су се чуле од челника наше државе на рачун Цркве врло сличне некима из много давних времена. Непоштовање државе и њених закона од стране Цркве, оптужба да Црква жели да буде „држава у држави”, да је Црква „темпирана бомба у темељу државе”, неке су од формулација које би могли потписати како данашњи представници власти тако и императори великог Римског царства Декије и Диоклецијан. Ту долазимо до теме нашег рада, а то је да покажемо шта је чинило суштину прогона хришћана у Римском царству, који је свој врхунац достигао у влади императора Диоклецијана.

Најпре ћемо говорити о царској и вјерској идеологији крајем трећег вијека у Римској империји. То је веома важна тема јер су ту налази коријен разлога што су се хришћани нашли на удару тадашње државе. Данашњи аналитичари лијевих, грађанских настројења у Црној Гори често потцјењују значај идеолошког и садашњи прогон Православне Цркве у Црној Гори посматрају искључиво као политичку махинацију „завади па владај” и скретање са економских проблема и корупционашких афера. Идеологија римских царева крајем трећег вијека и данашњих властодржаца у Црној Гори свакако није идентична. Ова паралела заправо показује и наглашава снагу и значај идеолошког, односно колико држава тежи ка апсолутном („Да је вјечна!”) и колико јој је потребна религијска потпора у стварању државног и националног идентитета.

Осим што је за нас ово, у контексту односа Цркве и државе, актуелна тема, драгоцјено је и да се подсјетимо на оно време из којег нам је остало стотине имена светих мученика које прослављамо. Имена тих дивних свједока Царства Небеског су златним словима испунила календар Цркве а њихова крв је била сјеме за сва будућа покољења хришћана, све до нашег времена.

 

Царска идеологија

Етнолози показују да свака стварна власт постаје власт по праву само ако се сакрализује, а нарочито краљевска власт, извор свих других, чије је свако испољавање теофанија. А лако је начинити корак од сакралности до духовне власти. Индоевропски речник и митови омогућавају нам да разумијемо да владар не уређује само односе међу људима већ и односе између људи и богова, и да у самом свом бићу обједињује ратничке, свештеничке и стваралачке особине. (Дагрон, Цар и првосвештеник)

Августово увођење источњачког култа цара у простор римске религије ће имати далекосежне последице и посебно значење у борби са све снажнијим хришћанством. Октавијан узима наслов augustus (величанствени, узвишени) који је имао има сакралан призвук. Све је то текло врло непримјетно, управо као и прелазак од републике до царства. Међутим, у току првог стољећа након Христа, неки римски цареви су напустили Августово мудро суздржавање, па су још за живота тражили од своје римске околине да их поштују као богове, премда их у том смислу није препоручивао ни њихов начин живота ни заслуге за државу (Jedin 1972, 105-106).

До Диоклецијановог времена ова идеја се развила, и достигла, такорећи, свој врхунац. Диоклецијан је тако прихватио идеју која се већ раније појавила код царева друге половине трећег вијека – да царска власт долази од богова. Та власт се отворено изражава као апсолутна. Диоклецијана је, као и бројне његове претходнике на престолу, довела на власт војска, али ни војска ни Сенат нису били извор његове власти: легалност му је давала религија. Војска, која га је акламацијом довела на престо, била је само оруђе богова (Мирковић 2014, 19).

Цар је сада постао dominus et deus, нека врста оваплоћења бога на земљи, или како је то лаконски изражено у панегирицима: Diocletiani auctor deus. Иако се у неким панегирициима говори о цару као богу, то не треба схватати дословно: цар је више оруђе и пројава божанства. Диоклецијан је на тај начин Августов принципат, у којем је цар бар формално био први у Сенату с посебним овлашћењима, замјенио доминатом у којем је цар постао dominus, господар који стоји у непосредној вези с божанством и има апсолутну власт над својим поданицима. (Мирковић 2014, 29; Barnes 1981, 11).

Диоклецијан је настојао да традиционалну религију оживи као извор своје власти и учини је духовном основом од које зависи његов ауторитет. Није случајно то што је Диоклецијан за свог покровитеља узео управо Јупитера – врховног бога, који представља тако теоретски извор његове власти: као што је Јупитер врховни и супериорни бог на Олимпу, тако и Диоклецијан није први међу једнакима у тетрархији, већ врховни господар у Римском царству. Потреба јединства водила га је монархији која је искључивала сваку подјелу власти, а легалност других зависила је у потпуности од њега (Радић 2012, 73, 30; Мирковић 2014, 32, 29).

Према новоуведеним обичајима, цар треба ријетко да се појављује пред поданицима, а они су том приликом дужни да учине проскинезу (προσκίνησις), да падну ничице и пољубе скут цареве одјеће. Будући да су сада цареви постали једнаки самим боговима, уместо класичног salutatio (поздрав), уведено је adoratio (обожавање). Оријентални узор цара као господара види се и у наглашавању мајестета цара спољним знацима и инсигнијама. За главу није био довољан нимбус; она је украшена и зракастом дијадемом (бијела трака опточена бисерима). Промијенио се и начин одијевања царева: умјесто обичне пурпурне одјеће, Диоклецијан је волио да се одјене у свилу и златом проткане огртаче, док му је одјећа била украшена драгим камењима и бисерима. (Радић 2010, 73; Мирковић 2014, 35)

Царске резиденције су постале излог римске моћи и најважнија мјеста за представљање царске културе. Sacrum palatium је било свако мјесто где се цар задржавао; Sacer и divus су постали синоними за царски. Двор је постао непосредан и свеприсутан извор части, па појединачни градови губе на значају: они више нису сматрани дјеловима једног царства састављеног од мозаика живописних заједница, које се све међусобно разликују. Акценат је сада стављен на заједнички именитељ свих градова – а то је била оданост цару и његовим слугама. Елите, које су биле водеће фигуре градова, су изгубиле своје јединствене предности у виду богатства и локалног статуса; сада су све више гледале преко видокруга својих градова ка царском двору (Мирковић 2014, 35; Браун 2012, 80)

У панегирицима су хваљене опште царске врлине, попут храбрости, снаге предострожности и милостивости, а кључни политички слогани и представе постали су свеприсутни и широко распрострањени захваљујући типовима новца. Поруке су биле општег карактера, нпр. VIRTUS (Врлина), CONCORDIA AUGUSTORUM (Слога августа), FELICITAS TEMPORUM (Срећна епоха). Осим панегирика, посебно мјесто је добио визуелни медиј: наиме, тетрарси су развили посебан портрет који подвлачи, прије свега, двије црте – колегијалност царске власти и морални фундаментализам владара. Представљени са лицима четвртастих вилица, широм отворених очију, подшишане косе и вишедневне браде попут војника у походу, они су били оличење одлучности и обазривости (Мичел 2009, 89)

 

Вјерска идеологија

Између осталог што смо увек наређивали за добро и корист државе, ми смо прије овога хтјели да у свему поправимо јавно понашање Римљана у складу са старим законима и да се постарамо да се и хришћани, који су напустили вјеру својих предака, врате правим назорима. (Лактанције, О смрти прогонитеља)

Ове ријечи из Галеријевог едикта о толеранцији на прави начин представљају срж онога подухвата који је предузео Диоклецијан са својим савладарима. Као и Август послије грађанског рата, и Диоклецијан је враћање старим моралним вриједностима, побожности и храбрости као основама друштва, поставио као циљ унутрашње политике и моралне обнове. Вјерске реформе су биле камен темељац тог новог поретка: ријеч је о уједињавању државе на разним пољима. У основи тог пројекта била је његова искрена намјера да уведе ред у Римску државу какав је постојао прије анархије III века, да спроведе прихватање римских закона и римског начина живота у цијелом Царству, да на духовном плану очува јединство огромне државе и да врати поданицима вјеру у богове, бар када је у питању званичан став. Тежња ка уједињењу се огледала и у захтјеву да званични језик државне канцеларије буде само латински и онда када се радило о источним, хеленофоним провинцијама. Цареви-тетрарси, са свим ентузијазмом провинцијалаца у успону, су жељели да буду већи Римљани чак и од „чистокрвних” Римљана. Они никад нису порицали своје панонске корене, али су јасно прокламовали своју посвећеност genius-у римског народа (Мирковић 2014, 111; Barnes 1981, 19)

Pietas цара Диоклецијана је слична оној у цара Августа. Она подразумијева оданост традиционалним, старинским боговима – божанствима римског пантеона: Јупитеру, Херкулу, Солу, Марсу, Меркуру, Аполону. Августи и њихови цезари су имали, сваки за себе, неко божанство које им је било патрон: Диоклецијан и Максимијан су били под заштитом Јупитера и Херкула, Галерије и Констанције под покровитељством Марса и Сола Инвиктуса. Ипак, оданост традиционалној религији је била у цјелини, а не само одређеном божанству (Мирковић 2014, 33).

Диоклецијанов однос према старинској религији је био веома озбиљан. На њу се позвао у два едикта која су обзнањена деведесетих година III века и која се, иначе, тичу и државних и религијских питања. Први указ објављен је у Дамаску 295. године, а уперен је против источњачких скупина, имајући у виду осуду инцестуозних бракова, забрањених древним римским законима, бракова који су отворено означени као безбожна гнусност и варварско дивљаштво. У предговору се инсистира да је дужност побожних императора да строго слиједе и чувају непорочност и света правила римског закона: Јер не може бити никакве сумње да ће сами бесмртни богови показивати милост и бити у миру са римским именом, као што су увек били у прошлости, ако видимо да сви људи, подређени нашој власти, у потпуности воде побожан, миран и честит живот у сваком погледу (Clarke 2007, 649).

Други едикт везан је за манихејски покрет, који је, иначе, са хришћанством дијелио неке црте које су долазиле у сукоб са званичном, државном религијом. Наиме, оба покрета су имала јаку мисионарску дјелатност, одбацивали су култ цара и посједовали искључивост када је у питању вјера, тј. нису допуштали да неко припада и другој вјери. Највјероватније крајем марта 302. године Диоклецијан је одговорио из Александрије на забринуто питање проконзула из Афике везано за манихејце: За највећу је осуду одбацити нешто што је једном од старине одређено и дефинисано да има свој положај у друштву и држи свој ток. Отуда и наше велико настојање да упорност изопаченог ума ништавних људи казнимо, оне који новине и нова нечувена учења супротстављају старим религијама да по свом изопаченом нахођењу искључе оно што је божанство нама некада поверило и о којима је твоја проницљивост обавестила нашу озбиљност. Чули смо да су се манихејци недавно појавили као ново и неслућено чудо у нашем свету и да су потекли из непријатељског персијског племена, да су се раширили и многе злочине тамо починили, мирне народе узбунили и државама нанаели многа зла (Jedin 1972, 295, Мирковић 32-33).

Премда је повезивање са персијским такмацем одређујући фактор у Диоклецијановој реакцији, главна тачка овог царског указа је заправо светогрдно ремећење онога што је од давнина установљено (quae semel ab antiquis statuta et definita), остављено од бесмртних богова за добробит човечанства: „древна религија не треба да буде санкционисана од нове” (neque reprehendi a nova vetus religio deberet). Према овој линији мишљења, рањивост хришћанства је била очигледна (Clarke 2007, 649).

Наставиће се…

насловна форографија: earlychristians.org

Pin It on Pinterest

Share This