Izaberite stranicu

Пише: ђакон Павле Божовић

Црна Гора ће, по свему судећи, у трећу деценију овог вијека ући са једним потпуно новим искуством. Не ради се, наравно, о искуству слободе, јер су Црногорци кроз вјекове умјели да бране и освајају слободу, не само за себе већ и за многе друге. Ипак, наша земља по први пут на дјелу куша демократију и то није нимало лако. Одлазећи режим, испод маске мирног прихватања нове друштвене реалности, на све начине покушава да саплете тек проходалу, нестабилну црногорску демократију. Надамо се и вјерујемо да ће нова Црна Гора успјети да одоли овим искушењима, иако је свима јасно да нема много савезника на том путу.

Освајање демократије у Црној Гори можда је јесте дошло хронолошки прилично касно, али сам процес био је сличан оном у другим дјеловима слободног свијета. Демократско уређење настало је и развија се најдоследније у оним дјеловима свијета који у свом фундаменту имају укоријењене хришћанске свјетоназоре. Својим револуцинарним учењем о једнакости свих људи који су, без разлике, створени по Божијој слици, хришћанска Црква поставила је темељ идеји да су сви људи равноправни, и као такви позвани да одлучују о будућности заједнице којој припадају.

О том односу Хришћанства и демократије писани су бројни теоријски радови али практична потврда овог става такође не изостаје. Она, парадоксално, често долази из праксе антидемократских, тоталитарних режима. Они у свим различитостима имају заједнички став о неопходности сузбијања утицаја Цркве. Хришћанско учење о неприкосновености слободе људске личности ујединило је у антицрквеном ставу аутократске режиме од маоистичке Кине, преко СССР-а до фашистичке Италије. То је нарочито примјењиво за ултимативну еманацију људског зла – нацистички режим. Сам Хитлер сматрао је Цркву реметилачким фактором, а хришћанство „меким стомаком“ нацистичке Њемачке. Фиреров „Мајн кампф“ његови следбеници су сматрали новом Библијом.

Са друге стране стубови модерног слободног свијета и те како су знали да цијене значај Хришћанства као чиниоца развоја демократског система. Један од лидера слободног свијета у борби са фашизмом Френклин Рузвелт, често је истицао значај вјере у Исуса из Назарета рекавши да се борба за слободно друштво не може замислити без Светог писма. „Када смо најдоследније поштовали хришћанске принципе достигли смо највећу мјеру благостања и задовољства“ , говорио је Рузвелт. Његов наследник, који је задао последње ударце злу нацифашизма Хари Труман доследно је дијелио Рузвелтов став. „Без библијског морала, на крају ћемо завршити са тоталитарном владом која не вјерује у права ни за кога осим за државу“, говорио је Труман.

Доскорашњи црногорски режим, доследан титоистичким принципима потврдио је ову Труманову мисао. На транзицију из диктатутре у крњу демократију деценијама су гледали као на нужно зло које се мора истрпјети због иностране подршке. На крај је ипак плаћен цех пропуштених лекција. Режим се срушио у судару са Црквом, када су се показале све слабости сакриване иза фазаде недодирљивог режима. Демократија је у Црну Гору стигла пјешке, ношена ногама стотинама хиљада људи коју су у литијама бранили своју Цркву, а са њом и све вриједности које она носи. Међу њима и саму демократију.

Слобода која је стигла на ногама подјећа на једну предивну слику из Старог завјета коју нам доноси Свети пророк Исаија у другом дијелу свог библијског списа. Кроз комплетан први дио ове старозавјетне књиге читамо бројна упозорења која пророк упућује изабраном Божијем народу Израиљу. Исаијине опомене кулминирају на средини књиге када читамо пророштво о паду Јерусалима и одвођењу великог броја Израиљаца у вавилонско ропство.

Сва пророкова упозорења су се остварила скоро сто година након што је овај спис написан. Управо у том тешком амбијенту разореног Јерусалима пророк Исаија смјешта пјесничку слику коју смо поменули. Он се фокусира на неколицину Јудејаца који су избјегли одлазак у ропство и свој живот наставили на руинама некадашње величанствене пријестонице. Њихов живот, како можемо замислити, пролази кроз егзистенцијалну запитаност: “Шта се догодило са нама? Да ли нас је Бог оставио?”

То не чуди јер су Израиљци дубоко вјеровали да Јерусалим није само њихова, већ и Божија пријестоница. У Давидовом граду Бог столује са храмске горе као са свог пријестола. Управо из тог Божијег трона извире ријека која доноси живот, мир и благослов, не само Јеврејима већ и свим земљаским народима.

Пророк Исаија као једине кривце за тешку судбину народа који се налази у ропству види управо Израиљ. Он оптужује – Божији изабраници окренули су се од Творца, постали су корумпирани, па је зато њихов град и њихов храм уништен.

Пјесничку слику наставља лик чувара који стражари на остацима градских бедема и који види гласника у планинама. Гласник трчи према граду и говори: „Добра вијест!“ А Исаија каже: “Како су лијепе на горама ноге онога који доноси добру вијест”. Та добра вијест је Јеванђеље, благовијест о доласку Цара који ће Божије изабранике ослободити од робовања силама овог свијета, па чак и робовања неодољивој сили смрти.

Заиста, Црна Гора је у духовном смислу по много чему личила на разорени Јерусалим из ове поетске слике. Иако је много тога обновљено из пепела у претходним деценијама чињеница је да је већина нашег народа и даље била у духовом Егзилу, у савременом вавилонском ропству. Ланци су овог пута невидљиви и нематеријални, али подједнако тешки за оне који их носе.

Зато је подвиг збацивања таквих ланаца био тако велик. Литије су означиле повратак Божијих изабраника из ропства и обнову Црне Горе као новог Јерусалима. Гледајући из Авраамовог наручја на наше литије сигурни смо да је и Свети пророк Исаија поново клицао: „Како су лијепе ноге које доносе добру вијест!“

Pin It on Pinterest

Share This