Пише: Проф. др Борис Б. Брајовић
Када су лидери три опозиционе коалиције потписали Споразум, у коме у већем дијелу стоји оно што неће да раде у својим програмским циљевима, многи су то видјели, како је то дефинисао и мој пријатељ, као поунутрашњење позицаја ДПС-а. И у праву је, оно што је наметнутно тим системом монотоне или пропозиционе логике једне политичке структуре остаје као чињеница коју треба сада у тој психолошкој аутосаботажи прихватити као сопствену грешку. Станиславски би као одговор на ову дилему поставио на сцену Илију Чворовића који каже:“Ајде лепо признај, а Ђура ће ти опростити што те је тукао“. Али овдје није то у питању, или није само то, већ у начину како је Споразум донијет, а још више у чињеници да се поунутрашњење позиција ДПС-а не може десити из онога шта нећете да радите већ из онога што хоћете. Све оне одредбе тога Споразума, и не треба мијењати на начин како су оне донијете, већ то треба да буде ствар договора свих у Црној Гори у атмосфери најсуштинскијег уважавања и разумијевања. Уосталом и да неко хоће да мијења неке одредбе тога Споразума то просто више није могуће урадити на тај начин. Овдје је неспоразум у начину постојања оних политичких пракси које су вишедеценијски у Црној Гори доминирале а које су толико удаљиле и поларизовале друштво да смо се сви нашли у колективној самоизолацији.
Недостатак политичког магнетизма, који се огледа у неспремности да се један, било који споразум доноси у договору свих политичких представника због наводне ургентности, представља механизам инвертне логике у коме је на дјелу реваншизам према онима који су погријешили зато што су побиједили на изборима. Експертска влада тако у тој паралактичној оптици је еуфемизам за искључивање оних који су политички представници најбројније опозиционе групације. Или ако хоћете и једнога народа, осим оних прихватљивих и правилно „оријентисаних“ представника тога народа.
Експертска влада је феномен сличан оној легендарној позицији који у колоквијалној свијести има тзв. добри човјек. Па се тако каже није важно ко је које вјере, нације, идеологије важно је да је добар човјек. Такав добар човјек је најусамљеније и најјадније биће на свијету, без отаџбине, родитеља, лишен памћења и сјећања, коријена и вриједности сличан оним људима за које је познати бектијашки албански вођа Баба Реџеп говорио „Din yok, vatan yok“. Људи без вјере и отаџбине или човјек без особина по Музилу. Добар човјек може бити само биће заједнице у којој и за коју живи, мисли, дјелује, и чији су карактери одређени тим сапостојањем за другог.
Потребно је зато сада једно друго поунутрашњење у коме ћемо један другог населити у нашим бићима и личним и колективним. Потребно је наћи смисао заједнице у Црној Гори свих нас који у њој живимо. Неће се многи од мојих пријатеља са мном сложити, али смисао Литија није у доношењу новога Закона у слободи вјероисповјести већ у потреби да наше постојање, наша убјеђења, вриједности и принципи буду важни и за онога ко нас не разумије, или нас не прихвата на онај начин који је за нас конституиван. И зато тај Закон не смије да буде онај себични „добри човјек“ који је важан само за нас а цијели остали друштвени простор је небитан или мање важан за нас. Нови Закон о слободи вјероисповјести треба да буде донесен само ако је важан и онима другима са којима не дијелимо државу, власт и територију већ са којима дијелимо наше животе, мисли, осјећања.
Зато нам је и потребна Влада смисла у којој је најважније програмско начело брига једних за друге и у којој на сцени неће бити глумци него реални и стварни људи са свим својим манама и слабостима. Требамо да се научимо да носимо једне друге а не да им нудимо „коначна рјешења“ заснована на мржњи, предрасудама, идеолошким стигмама као што је било у претходном периоду у Црној Гори. Влада смисла је пут у коме треба да се уљудимо а не ухљебимо. Влада наде.