Izaberite stranicu

Пише:др Батрић Бабовић

До увођења вишестраначког система у Црној Гори, Фламанац Виктор Донт био је непознаница за сваког образованог Црногорца. По занимању адвокат, математичар и професор грађанског права који је у политичку праксу увео истоимени количник, није слутио шта све исти може да изроди у неефикасним системима и недемократским државама. Последице овог односа су дијељење бирачког тијела и прављење већине према вољи носиоца власти и власника државних и националних ресурса. Донт је живио само 61 годину и оставио дубок траг у политичкој пракси. Да је заиста тако, доказ је његов  изборни математички модел који се успјешно користи у Аргентини, Аустрији, Белгији, Бугарској, Велсу, Еквадору, Израелу, Исланду, Јапану, Колумбији, Мађарској, Македонији, Парагвају, Пољској, Португалу, Румунији, Словенији, Србији, Турској, Финској, Холандији, Хрватској, Чешкој, Чилеу, Шкотској, Шпанији и наравно у  Црној Гори.  Само у Србији и Црној Гори које користе овај систем изборног инжињеринга од укупно 52 државе, налази се модел једне изборне јединице , са пропорционалним изборним системима и затвореним изборним листама.

Ретроспектива црногорских изборних процеса није свијетла и ружичаста, већ мрачна и суморна. Такав колорит прати сваког грађанина три деценије, уз стални изборни исход који гласи – побједа комуниста и неолибералних комуниста уз измјене партнера на државном нивоу у разним временима и фазама изборних циклуса. Број један је до августа 2020. године остао вирго интакта политичке несаломивости и непробојности заробљеног бирачког тијела. Све се ово   дешавало благодарношћу јединствене инжињерске математике из раних деведесетих година прошлог вијека са трајањем  до садашњег тренутка, као провјереног модела у коме  лежи кључ успјеха. То што се  два круцијална човјека за изборни лоповлук и прекрајање народне воље од 1997. године налазе на „супротним странама“, никад није довело у питање програмирану комбинаторику – ону формулу која је имала за циљ да се народна несрећа и неслога, праћене најдубљим подјелама на више основа, употријебе као извор политичког профита и личног опстанка на јавној  сцени, како  власти, тако фиктивне и личном вољом самопрограмиране опозиције. Расцјепом велике комунистичке партије репрограмиран је ниво искоришћавања ресурса и економских добара. Ова реченица је љепши израз за пљачку или похару националних добара. Власт је похарала све, док је програмирана опозиција пристајала на кодирани опозициони статус, мрвице са господаревог стола и бенефите које је учешће у политичком животу учвршћивало и гарантовало. Од овога се изузимају одговорности све часне странке и појединци. Креатори овакве данашње Црне Горе јесу лидери странака насталих из руптуре великокомунистичког пројекта 1997. године. Лаж, лоповлук, политичко и свако друго насиље остале су заједничке одреднице подијељених туморских ћелија неокомунистичке хидре. Количина лупежања, подметања, клеветања и лажи имала је извјесне разлике у артикулисању, али је дух партија остао исти. Једни су лагали и крали више а други мање, сви њихови прикључци, осим појединачних субјеката и часних појединаца, налијегали су на исту мисаоно-духовну руду, док су се прозападне странке унионистичке или суверенистике провинијенције утапале у душе својих комунистичких партнерки како прије, тако и послије референдума о државно-правном статусу Црне Горе. Било је часних партија и велики број часних појединаца – учесника у политичком  животу Црне Горе. Којих је било више или мање на политичкој позорници показаће вријеме које долази. Сви политички субјекти су у новоформираним коалицијама и политичким савезима напрасно почели да личе једни на друге.

Многе је поштенима учинило само то што их није запала или следовала нека рентабилна функција. Диобом оснивача власти у Црној Гори из деведесетих година, најмлађа НАТО чланица постала је власница двије комунистичке партије – кћерке ћелије које су настале диобом своје црвене мајке. Трансформисани комунизам наставио је уништавање поштења, економије и здравог разума у Црној Гори. Настао је нови зачарани круг. Круг општенародног раздора и пакла, никад прекинут и никад обезглављен још од 1945 године.

Да се Виктор Донт, као Белгијанац и грађанин државе у којој су  сједишта  НАТО и ЕУ, од деведесетих година до данас хипотетички нашао  у Црној Гори, остао би без манира и знања, док би у Брисел понио кратке рукаве свог парламентарног количника. Комунистичка бројачка машинерија састављена од инжињера и економиста ставила је у његов изум сигурне гласове, дупле бирачке спискове, људе без евиденција, статуса и контроле, умрле, пресељене и све оне који могу битисати под туђим идентитетом. Једанаест црногорских парламентарних избора протекли су у фалсификовањима и крађама изборне воље грађана, док је господин Донт служио као параван легитимитета сваког изборног циклуса и амортизер погажене народне воље.

Враћањем уназад на прве вишестраначке изборе ради прављења ретроспектива парламентарне хајдучије, наилази се на безброј података да је владајућа партија имала бурну политичку прошлост. Од укупног броја који чини 125 мандата у првом скупштинском сазиву владајућа партија је имала  83, док је  на другим парламентарним изборима од почетка вишестраначја имала 46 од укупних 85 мандата колико је бројао црногорски законодавни дом. На изборима одржаним 1996. године дошло је до пораста цензуса на 6%, претварања једне у више изборних јединица и прекрајања воље бирача, да би се  изборном крађом путем Донтовог модела очувао комунистички монопол. Власт је тада узела свим врстама манипулација и прекрајањима реалног бирачког индекса, 45 од 71. мандата, док  једна парламентарна странка из минулог сазива са скоро 17 000 гласова на одржаним изборима није ушла у парламент. Интересантно је да су мањински народи на овој утакмици имали 7 мандата. Даљом хронологијом иде се у 1998. годину када је дошло до расцјепа владајуће неокомунистичке партије. На изборима који су одржани исте године, она наставља побједнички континуитет са 42 од укупно 75 мандата. Три године касније, актуелна већина осваја 36 од 75 мандата и за формирање извршне власти, мањинске владе бива подржана од изворне суверенистичке странке.Та дешавања пратиле су оптужбе за прекрајање изборне воље и да је све изведено због политичке корупције. Странка која је све то извела као мањински подржавалац власти, касније се подијелила због унутарстраначких трвења и елемената корупције, узрокованих  продајом неурбанизованог земљишта у залеђу једне елитне црногорске плаже. Годину дана касније партија на власти, као окосница измијењене коалиције која је формирана још 1998. године осваја 39, док парламент броји 75 мандата. Опозициони резултат коалиције, на челу са партијом која је извршила раскол владајуће странке, био је праћен падом од 14.619 гласова са напоменом да је водећи конституент именованог политичког савеза имао исти број мандата као 2001. године. Питање је да ли се уопште ишло на рушење режима или само на очување водећег опозиционог статуса најјаче странке тог скупштинског сазива? Овакав изборни тренд је праћен без гласовних  одступања и значајнијих процентних помјерања до последњих парламентарних избора са минималним ревизионизмом предизборних или постизборних коалиционих аранжмана.

Разлике су могле постојати у висини цензуса, техникама и дјелимичним измјенама изборног законодавства, преливањима гласова на сигурне партнере из политичке сфере мањинских народа, фиксираним распоредима коалиционих мандата и бетонираним бирачким тијелима власти и опозиције. Опозициони бирачи су могли  прелазити из једне странке у другу, вршити престројавања унутар табора исте линије, док је трансфер из партије на власти у друго јато био мисаона именица. Оно што је постављено као темељ изборних махинација количником белгијског адвоката и математичара, усавршено је спрегом партије и њених ресурса са законском регулативом избора и једном изборном јединицом која је заснована на пропорционалном моделу и затвореним листама. Овакав комплекс гарантовао је сигуран успјех комунистичко-неокомунистичких хоботница и њихових фаланги. Сви претходно одржани избори, укључујући и последње који су недавно одржани представљају фарсу (одржани у нерегуларним и неравноправним условима) и увијек су имали сигуран побједнички исход за комунистичко наслеђе. На последњој провјери бирачке воље разбијени су програмирани монополи, шеме власти и опозиције, а као гарант успјеха креиране су нове посланичке листе са чистим и некомпромитованим људима. Они који су до 1997. године заједно крали народну вољу, то су наставили да раде у „невидљивој спрези“ након „прекида“ заједничког страначког рада. Најеклатантнији примјер и доказ за то је референдум о државно-правном статусу Црне Горе када су Донтови и злоупотребљавачи, са коалиционим партнерима из унионистичког блока дозволили да се за пуну легитимност референдумског процеса пропише апсолутна већина оних који су гласали на референдуму умјесто апсолутне већине свих уписаних у бирачки списак, суспендоване  су одлуке члана 119. Устава Црне Горе о потврди исправности референдумског процеса у Парламенту, јер се тим актом подразумијевала двотрећинска верификација регуларности референдумског процеса од стране законодавног дома, напуштен је принцип ко треба да буде предсједник Републичке референдумске комисије и попуштањем пред суверенистичким блоком и међународном заједницом, 260 000 наших држављана у Србији остало је без права гласа и  одлучивања о будућности и судбини матичне државе. На ред је дошао фамозни главни одбор “опозиционе окоснице“ који је све ово потврдио и дао легитимитет за гласање пречешљаног Закона о референдуму. Двије стране су се нашле у једној тачки, с тим што је „опозициона“ бранитељка погазила вољу бирача и ранија начела сопствене прокламоване политике. Кичмена мождина црногорске политичке позорнице остала је у никад подијељеном ткиву владајуће комунистичке олигархије. Дарови Донтовог количника и даље су братски распоређивани по унапријед зацртаним принципима, који су били и остали непознаница бирачима као трећој страни и осталим коалиционим партнерима оба крила, која су чиниоци некад  једног и јединственог партијског система. Вјероватно и данас једног и јединственог комплекса са појединцима који су креирали изборно законодавство и виртуелну статистику.

У Европи тренутно има осам држава са пропорционалним изборним системом и затвореним изборним листама. Црна Гора и Србија поред набројаних елемената са којима творе европску осморку једине имају једну изборну јединицу.

Ако се направи поређење са регионом, на изборима 2016. године у Србији око милион и по људи није имало представнике у Парламенту због висине цензуса и Донтове формуле. За Црну Гору постоје „прецизне нејасноће“ и уставне празнине. Не постоје тачни бројеви, али постоји роботски прецизна изборна закономјерност на релацији власт-опозиција. Данас у Србији водећа странка има 188 од 250 мандата, док су у Црној Гори дјелимично разбијени досадашњи изборни клишеи. На снази је након последњих избора лабава и хетерогена парламентарна већина. Када се упореди регионални парламентаризам,  Хрватска је за разлику од комшија, који претендују улазак у ЕУ, подијељена у дванаест изборних јединица. Од 151 мјеста у Сабору, на последњим изборима  ХДЗ је узео 66 а СДП 43 мандата. У десет хрватских изборних јединица бирају се 140 посланика, једанаеста изборна јединица бира 3 представника дијаспоре, док је дванаеста резервисана за 8 представника националних мањина.

Политичка љепота порока траје пуне три деценије. Жоржо су заједно најбољи сиви економисти црногорске политичке сцене, са минималним факултетским и максималним властодржачким просјеком и мегаломански изборни лупеж  и крадљивац , који је са ова два епитета еталон инсталираног програмираног опозиционара и пацовског политичког визионара.

Ако Црна Гора жели у Европску унију мора да сагори белгијски плагијат на лустрациони начин модерних западних  демократија. Порок постаје друштвена болест и болест зависности, ако није кажњив и правно санкционисан. Најснажнија казна за бољшевике је губитак власти и нестанак из политичког живота. Један од услова за све ово је демонтирање фламанског изборног чуда из Гента.

Док се тај количник са корисницима не расходује и пошаље на политички отпад, лоповлук ће наставити да буде бренд, избори фарса, а Брисел сан који ће бити све даљи и недостижнији. Демократија је у исто вријеме и основа живота и сурова јава коју Црна Гора и њени грађани заслужују да удахну пуним плућима.

Да би се то десило, услов  је да се лажови свих профила нађу на политичком респиратору или у нелустрираним архивама из којих су пројектовали људске судбине и стручне домете свим оним људима који су храбрији, поштенији и паметнији од својих контролора и надзорника.

Нажалост, филм у коме лоши момци играју главне улоге још траје! Апсолутна већина пунољетних грађана вјерује у његов брзи крај, без права на политичку реанимацију или лоше изведену  репризу!

То је насушна потреба свих поштених људи и нерођених генерација, које би евентуалним даљим настављањем досадашњег политичког тренда, осјећали последице минулог рада  наредних 50 до 100 година.

Нова демократска елита, након 114 година од првих слободних избора има обавезу да раскине са неолибералном комунистичком прошлости и њиховим  партократијама. Ако код њих постоји проблем са начином дисконтинуитета, индикатор и курсор за изобличавање препрека је изборна воља, која је јасно и недвосмислено усмјерена према постављању нових политичких темеља и принципа.

Давно је речено да нада последња умире и док се она не оствари људима само преостају вјера и љубав које су загледане у боље сјутра. Позиционираност између клања и орања је историјски усуд Црне Горе. Вријеме је на почетку и крају најбоље сито и решето свих процеса и њихових исхода. Ако га уопште имамо за ламент над судбином и за пребирање прошлости и садашњости!

Насловна фотографија:pixabay.com

Pin It on Pinterest

Share This