На данашњи дан, 15. новембра 2009. године умро је Патријарх српски Павле. Сахрањен је у манастиру Раковица уз присуство највиших државних функционера, црквених великодостојника и више хиљада грађана.
Патријарх Павле (у свијету Гојко Стојчевић) рођен је 1914. године у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља. Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. Послије тога услиједило је школовање у Сарајеву, а потом на Богословском факултету у Београду. За вријеме Другог свјетског рата радио је једно вријеме као вјероучитељ у Бањи Ковиљачи, у дому за дјецу избјеглу из Босне. Спасавајући једно дијете да се не удави у Дрини, Гојко се разболио и добио туберкулозу. Борећи се молитвом против болести, ипак се излијечио. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље Гојко је изрезбарио један крст који се и данас чува у овом манастиру. Послије периода искушеништва замонашен је 1948. године и добио име Павле. За Епископа рашко-призренског устоличен је 1957. године, у призренској Саборној цркви. Постдипломске студије на Богословском факултету је похађао у Атини.
Као архијереј на Косову и Метохији провео је скоро 34 године. Било је то веома тешко вријеме за Србе и Српску цркву. Обавјештавао је не само црквене органе већ и државну власт о нападима Албанаца на имовину Цркве, монахе па и сам српски народ који се исељавао. И сам са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу подносио је вријеђања, па и физичке нападе. О том времену сам Патријарх Павле је записао: „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извјештаје Светом синоду јер они долазе и до руку свјетовне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негдје, на неком мјесту, пресуђено да више не буду српски”. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног пјевања и црквенословенског језика. Са косовским егзодусом, Богословија Светог Кирила и Методија из Призрена је привремено премјештена у Ниш, а сједиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као рашко-призренски Епископ свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је звање почасног доктора богословља. Објавио је монографију о манастиру Девичу. Заслугом Патријарха Павла умножен је у 300 примјерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. За вријеме од када је Патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсјек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве. Покренуо је 1993. године у Београду Академију за умјетности и конзервацију, са неколико одсјека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава вјеронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Патријарх Павле је добио бројна одликовања.
Приредио: Миомир Ђуришић
