Izaberite stranicu

(Из бесједе изговорене у манастиру Дајбабе, 8. фебруара 2015.)

Ви сте чули да ових дана државне власти прогоне оца Велибора Џомића. Не раде то Црногорци, то су безбожни Монтенегрини, који мисле да могу на прогону Цркве Христове и на распећу оних који њој служе да створе будућност Црне Горе.

Нијесу први – такви су били и њихови претходници. Они су духовна дјеца оних који су убили Митрополита црногорског и приморског Јоаникија и са њим преко стотину свештеника Митрополије црногорске, претходника оца Велибора и осталих свештеника које је Бог подарио да у ово наше вријеме служе Богу и роду, да овдје проповиједају име Христово и настављају дјело светих апостола у Црној Гори.

Зато треба да се помолимо да Господ утврди Цркву Његову, којој ни врата пакла неће одољети, а камо ли обезбожени Монтенегрини и њима слични у овоме свијету. И да се помолимо и за наше покајање, али и за покајање тих наследника бољшевичко-титоистичких безбожника, који су мислили да ће убиством Светог Јоаникија и свештенства уништити Цркву Божију у Црној Гори.

Као што видите, из крви мученика никло је ново сјеме, јер одавно је речено да је крв мученика сјеме за нове хришћане. Не треба нам да читамо историју, довољно нам је да сагледамо и видимо шта се догађа и догодило у Црној Гори у прошлом вијеку, па ево и у ово наше вријеме, па да схватимо да је Црква заиста неуништива, непобједива и да је крв мученика сјеме за нове хришћане. Нека тим новим гонитељима Цркве Христове, Божије, светосавске, Господ подари разума, мудрости и да им врати памет да схвате да је Црква непобједива. Не могу они својом злобом, својом мржњом и својим безбожништвом уништити Цркву Божију. Они само брукају сами себе, брукају Црну Гору.

Није у питању само Велибор Џомић него и други свештеници. Сјетите се Синише Смиљића, судили су Александру Папићу. Сјетите се седморице свештеника из Пљеваља. Сада је дошло вријеме да су Митрополија црногорско-приморска и остале православне епархије у Црној Гори за садашњу власт законски непостојеће! Тако тврде ти новопечени другови који поново Црну Гору претварају у ”бесудну земљу” (М. Ђилас). И тврде да оне сада треба да се региструју као новоосноване вјерске заједнице. Сигурно, поштујемо ми законе државе, али закон из 1977. године, на који се они позивају, то не каже. Према томе, не могу на том закону они да заснивају своје прогоне свештенства и народа православнога из Црне Горе, јер тамо пише да су новоформиране вјерске заједнице дужне да се региструју у року од петнаест дана код, не знам, оближње полицијске станице. Зато се и регистровала ова новокомпонована дедеићевска секта. И требала је да се региструје, ако већ хоће да ствара некакву своју идеологију и некакву своју лажну вјеру. Регистровала се у јануару 2000. године и од тада она има право да стиче имовину и да ради своје послове, као што то раде безбројне секте широм свијета. Али, немају право, ни она нити ова власт и држава, да лишавају права установе које су старије од саме Црне Горе и од њенога правнога система.

Црква хришћанска православна овдје постоји од трећега вијека. Чак и раније су, по предању, ноге светих апостола овдје оставиле трагове. Од трећег и четвртог вијека, па редом, овдје су биле епископије: и диоклијска, и скадарска, и рашка, и будванска, и которска, и рисанска… То су древне хришћанске епископије из којих су остале двије епископије које су се опредијелиле за запад и за римску цркву: которска и надбискупија барска. Они имају своје право и они тиме потврђују своје вјековно присуство овдје. А остале епископије од времена Светога Саве, а то је 13. вијек, оне су се преточиле у: Зетску епископију – Митрополију зетску – Митрополију црногорско-приморску, Хумску епископију – Захумско-херцеговачку – Захумско-рашку епископију и Будимљанску. И до данас оне постоје: Будимљанско-никшићка, Захумско-херцеговачка и Митрополија црногорско-приморска. Дакле, континуитет скоро двије хиљаде година. И сад ви замислите државу, власт која тобож у име права, своје нове независности и својих интеграција у Европу хоће да уништи ту Цркву! Могу кад хоће, али неће моћи докле хоће. Не може се против Бога ратовати. И многи прије њих су то покушавали, и прије и послије Отоманске империје, и у Првом свјетском рату, и у Другом свјетском рату, покољем народа православнога и свештенства 1943, 1944, 1945. и до 1949. године. Покушали су, чак су и мислили: готово је са Српском црквом у Црној Гори, са Православном црквом, са Митрополијом црногорско-приморском! Није готово. Како може бити уништено оно што је вјечно, што је непролазно?!

Оно што се заснива на идеологијама пролазним, од данас до сјутра, оно траје пет година, десет, педесет… Титоизам је код нас, и сами знате, трајао педесетак година, бољшевизам у Русији седамдесет… Међутим, данас немају ни трага, али имају нови изданци те безбожне идеологије. Један од тих изданака јесте управо ова идеологија монтенегринска. Није то црногорска идеологија, то треба да будемо начисто. Јер, Црногорци су знали коме Богу служе и коме се клањају, макар Црногорци Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Другог Ловћенскога Тајновидца, Краља и господара Црне Горе Николе Петровића, Јоаникија свештеномученика, Симеона Дајбабског Цетињанина… Они су знали коме Богу служе и којој Цркви припадају. И њихове мошти, њихово страдање, њихово служење Богу је неуништиво.

Замислите ви: Симеон Дајбабски, Поповић, Цетињанин – он не постоји по тој и таквој монтенегринско-дукљанској идеологији! Безбожној, нема никакве сумње.

Ето, дакле, изданци те и такве идеологије, они се данас појављују под новим видом и хтјели би да униште Цркву Христову и зато и прогоне свештенике. Не знам зашто и мене не прогнају, и ја сам очевидно непожељан у Црној Гори. Јесте да сам се родио у њој, али нијесам Монтенегрин, нисам Дукљанин. Нисам Дукљанин проклетога цара Дукљанина. Ја јесам Диоклијац из града ранохришћанског Диоклије на коме ми сваке године служимо Свету Литургију настављајући апостолско дјело од древних времена. Ја ту припадам, али не и оној Дукљи проклетога цара Диоклецијана, великог мучитеља и гонитеља. Он је први гонитељ Цркве Христове на овим просторима, није онај који данас прогони Велибора Џомића него Диоклецијан. Био је велики император, али велики злочинац, тирјанин и насилник, и гонитељ Цркве Христове. Па му је остао спомен као проклетога цара Дукљана. Не дај боже да и онима који данас прогоне Цркву православну, Христову, светосавску, да и њима остане такав назив као што је остао цару Дукљанину. Зато, помолимо се Богу да и њима Господ подари разума и покајања. А и нама да подари покајања и разума да се овдје настави свето, вјечно и неуништиво дјело Цркве Христове.

[wpaudio url=”http://www.svetigora.com/audio/download/16324/09.02.2014.%20U%20ZIZI_o.%20Velibor%20Dzomic.mp3″ text=”Тонски прилог Радија Светигора”]

Pin It on Pinterest

Share This