Ових дана медији и јавност су преплављени вијестима и обавјештењима о НАТО-у, Украјини, Русији. Званична црногорска власт, први пут у историји, осудила је неку руску акцију. Власт Србије била је мудрија. Рекли су, иако подржавају политику Европске уније, да неће никада бити против традиционалног пријатеља. Од свих, најхрабријим се показао Милорад Додик, иако је у најнеповољнијем положају.
Црној Гори, од када су успостављени руско-црногорски односи прије три вијека, Русија је била заштитница и несебични пријатељ. Било је и оних који су били против Русије, може се рећи и русофоба, али су увијек били у мањини.
Руска мистика је била саставни дио у поимању живота и свијета православног становништва у Црној Гори.
Убијеђен сам, тако је у већини и данас.Ко није волио Русе, тај обично није подносио ни Србе. То је просто неодвојиво.
Обично се од противника тијесне сарадње са Русијом може чути шта је то урадила Русија за нас!? Много би простора требало да би се набројала руска помоћ Црној Гори. Само да напоменем да је почетком двадесетог вијека руска војна помоћ износила годишње око 32 милиона рубаља (видјети дјела руског тадашњег војног изасланика у Црној Гори Потапова). Што је од тога у нечију приватну „шкатулу” отишла скоро половина, о чему свједочи такође Потапов, друго је питање. Прве црногорске капе, у данашњем облику народне ношње, са четири оцила и црним порубом због Косова, дошле су у вријеме владике Рада. Такође, и прве војне униформе биле су руске производње. И књаз Никола у једној престоној бесједи признаје да је „Велика Русија” од владике Данила до његовог времена Црној Гори „никад своју материнску љубав сукратила није”.
Свети Петар Цетињски није случајно савјетовао Црногорце: „Молите се Богу и держите се Русије”. А раније, владика Василије, аутор књиге О Чернијој Гори, три пута је био у Русији. Судбина је хтјела да тамо и умре, гдје му земни остаци и сада почивају.
Занимљиво, Црна Гора није имала пуни државно-правни оквир једино кад га није имала ни Русија за вријеме Совјетског Савеза, између два свјетска рата (у склопу Југославије и СССР-а). Уз то, ваља напоменути, да партизански покрет никада не би био јак, нити би побиједио комунизам у Црној Гори, а ни у Југославији, да није било српске љубави према Русији. Та љубав је водила и многе равногорце, као и самог генерала Михаиловића. Четници су ослободили поједине градове у Србији прије доласка и партизана и Црвене армије. Дочекали су црвеноармејце пријатељски и братски, али је ипак била пресудна идеологија. Чињеница је, а пуно говори, да је на Голом отоку највише комуниста било из Црне Горе.
Коинциденција је, али и добар примјер братске и несебичне помоћи и савјета Русије, за вријеме рата, такође око Крима, прије једног и по вијека, кад су Руси сугерисали балканским државицама, прије свих, тадашњим двијема српским државама, да се држе, наизглед, неутрално као мале земље, како не би трпјели посљедице, а Русија зна да су оне на њеној страни. (видјети дјела академика М. Дашића).
Из љубави према Русији, већина народа у Црној Гори, а посебно Срби, што су на сопственој кожи осјетили њиховог „милосрдног анђела”, су акламативно против НАТО-а. Пристанак Срба да уђу у НАТО „исто је као, кад би се Жаклина Кенеди удала за Ли Освалда” констатовао је М. Бећковић.
На крају, да се вратимо Светом Петру. За вријеме Наполеонових ратова, пред поход на Русију Петар И срео се једном приликом са француским маршалом у Боки. Тада је, са позиције силе, препотентни француски маршал Мармон говорио о Русији увредљиво, тврдећи да је Француска сила која ће је поразити. При том је и пријетио владици. Он му је одговорио да га се не плаши док је моћне заштитнице, и додао: „Господине, не дирајте ми у светињу, и поноситу славу највећег народа, чији сам и ја вјерни син. Руси су наша једновјерна и једноплемена браћа, која нас тако топло воле, као и ми њих…” Овај сусрет је био инспирација великом Пушкину да напише хвалоспјев Црногорцима: Црногорци ко су они/ Бонапарта питао је / Истина је племе зло је / Не боји се силе моје… / Маршал Мармон је закључио, да су при сваком помену Русије, владици, „овом чудном и посебном човјеку сијале очи неким необичним сјајем”. (из мемоара маршала Мармона).
На крају, умјесто закључка констатација и питање: Зар се не осјећа, већ сада, да је све је лакше са све моћнијом Русијом!?
Др Вукић Илинчић
(Аутор је доктор историјских наука)
Извор: Дан
Фотографија преузета са: www.vesti-online.com
