Кад је војска краља Николе 1912. ударила „Онамо, намо, за брда она / ђе небо плаво савија свод…“ и спустила се у метохијску равницу, на Лучиндан је слобода банула и у Витомирицу, селу које је по предању добило име по кнезу Витомиру.
На витомиричком гробљу смештеном у центру села (биће да су у праву они који сматрају да је измештање гробаља из насељених места дошло са осеком вере), у хладу крошњи високих стабала почивају свештеници, ратници и тежаци, вредне домаћице и једногодишње бебе…, образовани и они које је, стицајем околности, књига мимоишла. Ту почива и Марко Вукмировић, перјаник књаза Николе који је, уз учешће у многим биткама, стизао и да чита. У Ратном дневнику 1914–1916 имењака му Марка Мартиновића стоји да је Вукмировић био претплатник Огледала Српског за 1895. годину. Зато не чуди што му је, према сведочењу његових потомака, књаз поверио на бригу и васпитање свог маленог унука Александра, будућег краља Југославије. Савршени осећај мира при погледу на ово гробље понајпре пружа близина цркве и подсећање на прве хришћане који су, по престанку њихова прогона, преминуле сахрањивали у цркви или уз цркву, уверени у молитвену заједницу живих и упокојених у Христу.
Решени да обнове живот на некадашњем поседу кнеза Витомира, домаћини приспели из приморских и брдских крајева Црне Горе су одмах по ослобођењу 1912. посред гробља подигли цркву брвнару и, у част победе над Агарјанима, посветили је Светом апостолу Луки. У њој ће се служити све до подизања нове. Како су изнова наишле ратне невоље, на изградњу се морало причекати. Упоредо са крчењем шикаре, прикупљана су средства за градњу јачег храма. Први прилог дао је лично књаз Никола. Црква са триконхалном основом, какве називају још и апостолионима, зидана је од драгоценог оникса из Пећке бање, истог оног од којег су, у комбинацији са дечанском бречом, зидани и Високи Дечани. Велико освећење Цркве Светог апостола Луке збило се 1938. године. Остало је забележено да је службом начелствовао тадашњи епископ призренски Серафим (Јовановић), да је прислуживао прота Тома Кнежевић те да је свечаности присуствовао изасланик краљевског двора.
Само три године касније започеће Други рат и страдање непокорног епископа Серафима, попут толиких других епископа широм српских земаља. У недавно објављеном тексту Бориса Субашића пише да епископ Серафим почива на гробљу Туфина у Тирани те да његови потомци узалуд покушавају да га пренесу у Србију. Субашић, између осталог, бележи и то да, упркос званичној албанској верзији о његовој достојној сахрани по упокојењу 13. јануара 1945. године, чињеница да је владика сахрањен у позајмљеној одежди и да свештенству пристиглом из Призрена није дозвољено да га обуку у његове одоре, указује на то да је владика Серафим усмрћен батинањем, јер није пристао на потчињавање Српске православне цркве Албанској православној цркви.
Након потоњег рата и прогона српског становништва из села (Милорад Ђоковић који је покушао да остане на дедовини, попут толиких других, оптужен је за ратни злочин и више од четири године недужан мракује у злогласном подујевачком Алкатразу), вандали нису мимоишли ни витомиричко гробље, а ни Цркву Светог Луке. Иако није срушена, раскровљена је, а њена унутрашњост потпуно демолирана. Није поштеђена ни Часна трпеза, дар Јована Шурбатовића.
Свештенство и монаштво Рашко-призренске епархије, као ни оно Митрополије црногорско-приморске на челу са епископима Теодосијем и Јоаникијем није заборавило рањену Цркву Светог Луке, али је до пре четири године мало ко са стране навраћао да је види и олакша јој ране. Све док се Момирка, одива Вукмировића (удата за Марковог унука) није вратила и, по благослову владике Теодосија, настанила ту, у кућици поред самог храма. Њен повратак осоколио је појединце и хуманитарне организације, посебно оне које предводе млади људи, и обнова цркве, као и опоравак гробља и уређење околног простора започето је пуном паром. Смењују се прегаоци свакојаких знања и занимања, а Момирка се, упркос не малом физичком напору који изискује опслуживање радника и бројни други послови, само радује што посао тече по плану и што сваки час, уз приложену фотографију, може да извести владику и братство Високих Дечана, који бдију над обновом светиње, о још једном обављеном послу. Захваљујући Момирки, данас ретко ко од оних који крену у походе Дечанима и Пећкој мајци не обиђе и Цркву Светог Луке.
Ту ћу се по ко зна који пут уверити да Завет чувају не само они који живе на Косову и Метохији (јест да, приписујући нам ту улогу, добронамерни људи желе додатно да нас ободре, али ми знамо да и нâс овде има „од сваке руке“) него, и пре свега, они којима је Света земља у срцу, ма где живели. Марко Старчевић је, у организацији ужичке хуманитарне организације „Луча“ први пут кренуо на поклоничко путовање по Косову и Метохији у марту ове године. При обиласку Цркве Светог Луке, пажљиво је слушао Момиркин „рапорт“ о томе шта је све досад урађено и да је на реду подна хидроизолација. Како и приличи правом хришћанину, Марко се суздржао да пред свима изгрли своју намеру, него је, сачекавши да његови сапутници изађу, Момирки кратко саопштио да је власник фирме управо за хидроизолацију и да би тај посао у цркви радо бесплатно урадио.
Млади Ужичани Марко, Бојан, Никола и седамнаестогодишњи Алекса, са њима и двадесетчетворогодишњи Ваљевчанин Филип, стигли су недељу дана пред Петровдан. Никад нисам видела веселије трудбенике. И смерније младе људе који сваки обед служен за округлим столом у хладу високог борја започињу молитвом и са захвалношћу Господу што су ту, на заветној земљи. Ћутљив је и, рекло би се, преозбиљан за своје године једино Филип. Једино је он родбински везан за Косово и Метохију и, још нерођен, морао осећати непребол своје родитељке. Током разговора ћу сазнати да је Рајко Миленковић који је киднапован 14. новембра 1999. године надомак свог стана у Косовској Митровици Филипов деда по мајци.
За доручак је, по правилу, задужен Ненад Миливојевић, Момиркина десна рука из Шаторње код Тополе. Док приноси три тепсије посне пице, сви уз осмех констатују да бољег мајстора од Ненада нема. На Косово и Метохију је први пут дошао о Митровданским задушницама 2024. Дошао и остао. Тужан је што по сили новог косовског „закона“ ускоро мора на три месеца напустити покрајину, да би се поново вратио. Сви смо сагласни са Момирком да Ненада ваља овде што пре оженити; тиме би се ем уклонила препрека коју је наметнуо приштински „закон“, ем би се могло суделовати при избору невесте. Паметни и у актуелне прилике веома упућени младић се, тобоже пристајући на туђи избор, загонетно смешка, колико да не квари добро расположење.
Четвртак је у Високим Дечанима посебан дан. Трудбеници су прекинули посао мало раније, како би стигли да се умију и преобуку и како бисмо на време сигли на вечерњу службу, потом и целивли Свечеве мошти. У полумраку и уз пламен свећа иза певнице и из олтара допирао је чудесни монашки пој Молебног канона Светоме краљу. Са Србима све време стајаху и троје Немаца (двојица мушкараца и жена) у униформама те група словеначких припадника Кфора. После службе се, како је већ уобичајено код Дечанаца, уз послужење разговарало, испијала још једна чаша радовања.
Окрепљени молитвом, прегаоци су следећег јутра били још полетнији. Мораће да оду и поново се врате, јер им је непланирано у део пао још један, нимало лак посао. Разумевши да ће предвиђени слојеви – хидроизолација, па инсталација за подно грејање, преко ње „кошуљица“ и на крају камене плоче, подићи под за целих 15 см, исто толико скратити улаз те изнудити скраћивање тек постављених нових двери, виспрена Момирка је, уз коментар да ће владика, онако висок, при уласку у цркву морати да се сагиње, изнела план. Нема друге него да се постојећи под уклони и тих 15 см добије у дубини. Пет дана је трајао мукотрпни посао разбијања старог пода и одвожења изломљеног бетона изван црквене порте. На крају су, уз помоћ ласерске справе, обавили нивелацију. На земљани под ће се најпре поставити арматура, залити бетоном и тек кад се бетон осуши, Ужичани ће се вратити да обаве првобитно обећани посао.
Иако ће ускоро поново доћи, растанак уз чврсте загрљаје био је детиње емотиван; као кад се деца растају од мајке. Овде све има посебно место у срцу, па и верни псић Ђоле и мало дистанцирани Жућо којима су момци притрчавали да се поздраве. Одлазак најтеже пада Николи. Овај двадесетпетогодишњак на сваки податак о страдању људи и светиња на Косову и Метохији одговори сузом. После осети потребу да се правда: шта ћу, такав сам. А ја сам му, разумевши његове сузе (какав ли је то човек којег не боли?), цитирала речи професора Предрага Пипера: „Да би се нешто истински појмило, мора се најпре кроз срце пропустити. А да би се кроз срце пропустило, мора се доћи и видети.“
Извор: Покрет за одбрану КиМ
