Холандија, лето лета Господњег 2014. Свако се лето разликује од оног претходног. И од свих претходних. Повод је неки „данашњи“ дан, а навала сећања на прошле.
Нека неизбрисива туга хвата се на помисао да је тренутак немогуће вратити, замрзнути… Или бар растегнути, продужити. Да је немогуће претворити део живота у вечност, иако нам осећај говори да би то баш тако требало. Да је тренутака које би требало претворити у вечност безброј. А да ни један једини од њих човек не може овековечити ни на један други начин осим…?
…можда мучним покушајем да нешто стави у реч… или звук, или фотографију? Или, све заједно?
Искуство нам говори да и речи, и фотографије, и звуци, носе печат аутора, његово лично виђење, а никако заједничко. А нама је у православљу толико стало до заједништва.
Лето у дијаспори. Северозапад Европе. Емиграција. Печалба. Т’га за југ. Живот далеко од родне груде. Далеко од свог племена. А мноштво нити које те вежу за место где си. И што дуже траје, јаче си свезан!
Десета ми је година у српској православној парохији у Ротердаму. Ми се зовемо, као и задужбина светог Сергија Радоњешког, „Свете Тројице“. Сам назив парохије је и исповедање вере. Већина наших заграничних парохија носи назив Светог Саве или Светог Василија Острошког. Онај ко је дао назив нашој парохији, хтео је да остане уз Врховно божанство које је надахнуло и све Саве и Василије.
Свако лето је другачије. Црква је аутентичан живот, а он се не понавља. Зато се не могу вратити прошли тренуци. Не би били јединствени! У нашем храму, купљеном од протестаната, већ смо осам љета. Сећам се првог нашег пролећа у њему, расцветале магнолије пред улазом. Још непроветреног џиновског простора, свог у тами, напуштеног, зиме пре тога, првих јануарских дана по куповини. Па онда лета у којем је тек рукоположен отац Радослав (Пантовић) непрекидно служио цело лето.
Већина лета прошла је ипак у одсуству већине. Јули нас, као птице селице, магично вуче на југ иако је најтоплији. Претопао.
Што успешније лето, то дуже у отаџбини, а краће у својој матичној парохији. Па ипак, горко жалим за сваком пропуштеном приликом да забележим сећања на тренутак, службу, сабрање, празник јер то је једина истинска општина којој припадам. Много је било тога. Живот парохије је богат. Верујем, сигурно разноврснији од просечне парохије у „матици“. Било је суза – радосница, и оних од немоћи.
Пре пет година најлепше Преображење, са сином, над предпостављеним гробом светог апостола Петра. Пре три године најлепши Петровдан, са сином, на висини од 2000 метара у аустријским алпима.
Моја претходна два лета, драматично 2012, на ивици живота, и 2013, лепо и благо до усхићења, преживео сам значајним делом у Српској православној митрополији Црногорско-приморској. Све је заправо почело још давно, надахнућем, једном беседом митрополита на Луштици, о Луштици и њеном „библијском крајолику“, за шта нисам остао равнодушан. Наставило се благословом оца Мома и логистичком подршком брата Зора код одласка тамо. Прошло лето је врхунило у Превлаци, Острогу, Савини и Херцеговини. Бољи сценарио тешко да је могуће замислити, иако се све одвијало непредвидиво и спонтано. Захваљујем оцу Бенедикту за разумевање у сред туристичке сезоне, кад је оптерећење највеће. Ни у једном граду у Црној Гори нема тако успешне болнице као код њих. И тим радника у Острогу друштво је одабрано, у којем је ласно бити… У Острогу је, наравно, свима у средишту духовне пажње Свети Василије. Пошто мени ово није био ни први, ни други пут тамо, августа 2013. моја пажња је и на тиму радника, свештеницима који држе чреду, одржавање и организацију целог комплекса. Укратко: схватио сам да иза система који оптимално функционише не стоји само благослов Светог, већ и многи људи који му служе. Ово је било пријатно и радосно откровење захваљујући Фармаколитрији. Са неколико значајних сусрета и познанстава, у чаробна предвечерја јединог платоа који остаје миран као да је пуст и онда кад на њему борави хиљаду душа. Пријатно и незаборавно, уз све околности које човеку у шестој деценији живота боравак не чине једноставним.
Пола овог лета већ је прошло у мом месту становања. Западна земља. Сећања на поплаве још свежа. Климатски поремећај се у Србији понавља, у јуну, па у јулу. За све то време нас Србе, више него друге Словене можда, узнемирава и боли трагедија грађанског рата у Украјини. Отварање старе, сопствене ране која још није зацелила. Русија је медвед, на њему је рана грађанског рата мање смртоносна него на петлу, народу који да се сав скупи не би напунио ни пола Москве. Али ипак болна, ако не за државу, онда за све те појединачне судбине.
Од пре два дана, криза улази у убрзање: обарање малезијског авиона са пола холандских држављана. Страшна трагедија. Наше виђење најближе је овом (објављено дан после инцидента):
https://www.chroniclesmagazine.org/a-false-flag-or-fog-of-war-over-ukraine/
То се некоме чини далеко и апстрактно. Београђане медији убеђују да су Руси криви. Холанђане у то ни не треба убеђивати. Они су по дефиницији, аутоматски против Руса. Нема тог дивљачког и крвожедног народа према којем Западњак осећа презир као према источном, православном Словену.
А како је обрнуто?
Док се сезона годишњих одмора размахује до врхунца, и већи део нације настоји да се „опусти“, ја сам на прошлом литургијском сабрању видео нешто друго. У разговору после службе видех сузе у очима две наше сестре из хора, чијим колегама погинуше чланови породице у лету MH17 Амстердам – Куала Лумпур.
Ове недеље је у Холандији био први дан са температуром од 30°Ц – како овде кажу, „тропски дан“. Дан касније 34°Ц, и за наше појмове топло. Били су ово напети дани. Обарање малезијског путничког авиона за нас са балканским искуством је очигледан false flag. И поред тога, изгледа изостаје спремност Европе да брзо уђе у рат са Русијом. Изјаве по новинама делују злокобно али на улици међу људима нема напетости.
Нема више оне генерације које се сећа рата.
На свету Анастасију Србску закасним, уђем у цркву и станем ближе иконостаса. Они само што су почели литургију. Онда препознам глас оца Милана из Антверпена, поред уобичајених ђакона и о.Горана и о.Воја. И мало касније чујем још један глас. Као да је са неког доброг CD-а! Имам осећај да сам у Србији. Тако ме пренео тај глас. После се упознасмо. Млади свештеник из Ниша зове се Немања Тешић.
О.Војо је увек нов, креативан, увек музикалан, увек мужевног гласа, кад поје лепо поје, има огроман распон и динамику; кад се тихо моли, (код монтаже беседâ чујем на снимку понекад оно што само они у олтару чују…) то су истинске молитве а не само мрмљање или изговарање текста, али… млади о.Немања има архетипско-србски милозвучни свештени глас који мени симболише православну молитву и нашу помесну Цркву у целини. Као нека референца! Не знам зашто, обично ђакони имају прелеп глас и возгласе, а кад постану свештеници, то изгубе. Код једног нашег то није случај, он је сад бољи него пре, јер је увек био опрезан и уздржан (за разлику од садашњег ђакона који „руши лустере са плафона“…). Раније ми се чинило да опонаша проту, а сада се показало да је то био сигуран пут смирења уз велики узор, пут који води ка спором али правом успеху… када настави молитву на великом входу после проте, тачно осетиш један скроз други, лични, проживљени ритам, дах молитве која истински излази из њега а није репродукција нечег већ чувеног. Код не мало свештеника се осети рутина чреде, а из свештеномонаха чешће излази права, доживљена молитва. Мада и ту има изузетака, наравно. Ето, баш код о. Немање.
На Петров и Павловдан смо из храма износили и последње кутије са прикупљеном и запакованом хуманитарном помоћи. За поплављене у Србији и Босни. Црква је од 17. маја до 13. јула била закрчена робом и пакетима хуманитарне помоћи. Призор надреалан. Сетих се приче једне Холанђанке посетитељке која је испричала да је за време рата храм служио као болница. У олтару је лежала и тамо се упокојила њена сестра.
Када је и последња роба изнета, 13. јула, заостао је непријатан, за храм неуобичајен устајали ваздух који није отишао са стварима које су разврстане: неке бачене, већи део сортиран, сложен, обележен и отпремљен. Тај мирис стајао је још неколико дана.
Улазак у цркву 20. јула 2014. изненађује. Напољу спарина. Сва врата и пролази су широм отворена. Призор који још никада нисмо видели. Али непријатног задаха више нема! Наша парохија је у рукама веома способних људи, који за сваки проблем умеју да нађу право решење и то у правом тренутку. И кад свештеници нису ту! Њихов заштитни знак је плаво радно одело, и упорност. Облаче га одмах после трпезе, и празницима да би наставили посао који не може да чека. Ујутру су први да откључају, припреме све што је ван олтара. И пре свештенства, што није лако: јер прота је шампион рано-ранилац и држи се сата у минут као швајцарска железница. Али неусиљено. Ја мислим да је његов унутрашњи часовник бољи од швајцарског сата.
Свештеници су отишли на одмор. Остао је само „стални гост“, »ота’« Виктор, протојереј Пољске православне цркве. Станује у близини, већ годину дана саслужује нашим свештеницима. На првој самосталној летњој служби ни једног ђакона да му саслужује. За њега то пак није никакав проблем. Помажу му хипођакон Васо Клаћ и Дејан Петровић. Па ипак, служба се одвија као брза река, течније него икад, а томе свакако доприноси и регент хора матушка Лена Меркс, прекаљена дугим руским службама од Украјине преко Холандије до Валаама.
Док се хор труди да држи темпо овог искусног свештеника, у олтару се дешавају необичне ствари. Испред оца Виктора Шајковског стоје три служебника! Сваки на по једном језику. Он, који је иначе редовно саслуживао на црквено-словенском, док наши свештеници углавном на српском, сада први пут чита возгласе и на српском, па и на енглеском. У нашој цркви има и верника из Етиопије, Шведске и других земаља, тако да ни то није случајно и без смисла.
Необично је ипак што овај свештеник, низак растом, речит, нема браду. За наше услове сасвим несвакидашње.
Неко је приметио да је велика благодат. После службе смо избројали: коришћено је шест језика! Српски, црквено-словенски, пољски, украјински, енглески и холандски. На холандском је прочитан апостол и символ вере.
После службе уследило је редовно окупљање за трпезом љубави. У зборници, просторији коју се обично мучимо да загрејемо како ваља, због великих стаклених прозора и мале пећи, сада је врело. Необичан осећај! За трпезом се нашла једна велика православна породица, састављена од три генерације, чија је мајка Украјинка. Док се тврдоглавији од нас строго труде да је убеде како су Руси у праву, а не они, свештеник не обраћа пажњу – са њом разговара на течном украјинском и то је велико задовољство слушати. Сестри Светлани при том, приметили смо, ни најмањи проблем није да се пребацује са украјинског на руски, или српски, или холандски (све ово испробали!), јер живи овде а удата је за србског Рома, Радета. Тако млади, лепи, поносни људи, а имају већ четворо унучади, и чекају пето. Кад би сви Срби овако!
Растали смо се а да нам је помало недостајало оно успорено, емотивно поздрављање и опраштање пред храмом са оцем Војом, или духовите опаске оца Горана, или на породицу налик блискост попадије Биљане. Лето је на својој самој средини, и, хоћеш-нећеш, донеће неку прекретницу. Украјина је сада центар светске судбине и светског бола, као да га већ нема довољно у Сирији, Ираку и другде. Србија се спрема за своје муке – тврда суочавања са зимом која следи. Неки цврчак тамо још цврчи, али многи мрав већ мисли на долазећу јесен/зиму. Холанђани треба да објасне многим породицама зашто је онај авион летео кроз сам центар ратне no-fly zone а пред обарање добио упутство од контроле лета да промени курс и смањи висину. И Холандези и Срби деле лето у којем никад још толико људи није остало код куће, без средстава да оде на летовање. У продавницама по први пут изостају летње распродаје. Сада је и безвредна роба ваљда нека вредност, кад новца више нема. Цена бензина је на рекордној висини. Нафтне компаније не знају за кризу.
Па ипак, једна добра вест. У најављеној схеми за летње служење у парохији (до Преображења), биле су предвиђене само недеље; сада се радујемо јер чујемо да ће и за светог Илију бити служба. Велики светски и мали белосветски проблеми се преламају, али свети Илија односи победу. Нека је на помоћ праведницима у Украјини!
Наше, парохијско „лето“, црквена година, окончана је успешно. Испраћани су покојни, још више се рађала деца, још више крштених, и венчавани парови. У духовном смислу и хронолошки мени лично је круна године венчање Николе и Тање, 14. јула – тешко да бих без тога могао замислити потпун завршетак сезоне и леп почетак једног лета. Венчано је двоје људи чији су родитељи сав живот посветили честитости своје деце, а да та деца то нису изневерила. А то је данас велика реткост. И коначно, ову успешну годину испратили смо последњим транспортом хуманитарне помоћи на Павловдан, радивши вредно до 16 часова без хране од претходног дана, испразнивши храм од оног што смо по сили нужде у њега били сместили. И на концу, после тог 16 часа, дружили се у порти цркве уз скромни роштиљ, који је много више од скромног кад га Живко припрема. Била је ово велика награда за мали труд, а нечија умањена невоља, надамо се. Отац Војо је јавио да је ових дана било плакања у северној Босни код поделе помоћи, да је тамо још теже него у Обреновцу где је и он сам био у мају.
Све у свему, парохија смо сви ми у њој заједно. И они који су гласни, и они који ћуте. И они које долазе редовно, и они који су ретки. И они који се причешћују често, и они који се причешћују ретко. И Крајишници и Прокупљани и Славонци и Шумадинци и Холанђани и Херцеговци и Руси и Етиопљани и Шведи и Грузини. И једна домаћинска визија проте који је све сложио оптимално – и крај поста, и завршетак хуманитарне акције, и почетак летњег периода када се углавном опраштамо једни од других. До поновног виђења у септембру!
Текст написао, фотографије снимио и обрадио:
Михаило Хаџи-Ценић
[wpaudio url=“https://webmax.t-com.me/?_task=mail&_action=get&_uid=7010&_mbox=INBOX&_part=2″ text=“Литургијска бесједа протојереја Виктора у 6. недјељу по Духовима“]
Парохијска слава, 8. јун 2014.
Недјеља Свих светих
Видовдан
Парастос Радомиру Хаџи-Ценићу
Рођење Светог Јована Крститеља
Петровдан
Павловдан
