Недавно се, у свом дому, у селу Пеовац код Андријевице, упокојио књижевник Миро Микетић, аутор знамените трилогије Кроз пакао и натраг, најпотреснијег „путописа“ у српској књижевности, у коме је Микетић, као учесник-свједок, описао голготу дијела горњовасојевићког народа и војске Павла Ђуришића на њиховом избјегличком путу из Црне Горе до границе са Аустријом, крајем 1944. и прве половине 1945. године. Тај пут Миро је прешао као деветогодишњи дјечак, заједно са цијелом својом породицом: оцем Браноком, мајком Анђом, бабом Василијом, браћом Милорадом и Мирашом и сестром Милијаном.
Књига је доживјела неколико издања и промоција; прво у Торонту (гдје је и написана), а затим у Андијевици (гдје се и зачела), па у Подгорици, у Београду, у Нишу, у Чачку, Новом Саду, Беранама, Никшићу, итд, на којима су свој суд о њој изрекли, између осталих и: патријарх српски Иринеј, Матија Бећковић, Предраг Драгић Кијук, Антоније Ђурић, Радомир Батуран, Владимир Димитријеви, Влајко Ћулафић, и др. На промоцији у Храму Христовог васкрсења у Подгорици, 29. јуна 2011, о. Предраг Шћепљновић рећи ће о њој сљедеће: „Сваки Србин који у својој кући има Његошев Горски вијенац, треба поред њега да стави и ову трагичну епопеју Мира Микетића“.
И сâм сам имао част и задовољство да учествујем на неким од тих промоција, па умјесто уобичајеног некролога и у знак дубоког поштовања према овом дивном човјеку и његовом страдалништву, и свих његових сапутника, прилажем овдје скроман предговор написан, по Мировој жељи, за његову последњу ништа мање узбудљиву књигу Стазе мог живота, објављену у издању ИИ Светигора, 2023. г., којом је Миро, након зборника сјећања Кодови памћења, заокружио свој књижевни опус.
За свој рад, помоћ и оданост Српској православној цркви Миро је добио низ значајних признања, међу којим и Злазни лик Ловћенског Тајновица, којим га је на Петровдан, 2015, одликовао митрополит црногорско-примирски г. Амфилохије.
Сузе Мира Микетића
Више од 60 година код нас су побједници из братоубилачког рата (1941 – 1945) писали не само историју него и литературу. Проглашени издајницима, злочинцима и носиоцима сваког овоземаљског зла, побијеђени су, чак и у најбољим књижевним остварењима која су се бавила том тематиком (као што су романи М. Лалића) служили само као противтежа (или тамна позадина) да би се снажније истакли ликови побједника. Судбине побијеђених, њихова страдања, њихове патње, личне и колективне драме и драме њихових породица и потомака, наша је литература (изузимајући изврсно и још непрочитано дјело Ж. Команина) све до недавно, што из неслободе, што из убјеђења, обазриво, заобилазила. У Црној Гори – поготово. Чак и када је долазила у колизију са идеологијом побједника, било је то због указивања на њихове грешке и слабости (Ћосић, Ћопић, Ђилас), а не због бављења судбином побијеђених. (Софоклова Антигона и Есхилови Персијанци као да нијесу имали шта да кажу нашој књижевности друге половине 20. вијека.)
Тако смо тек након више од шест деценија, добили прву цјеловиту литерарну обраду једног од несумњиво најтрагичнијих догађаја у нашој историји, – уништења четничке војске под командом војводе Павла Ђуришића на њеном мученичком путу од Везировог моста до аустријске границе, крајем 1944. и током прве половине 1945. године.
Но, опет, хтјело се, по некој вишој правди, да то, иако са толиким закашњењем, буде аутентично, потресно, убједљиво и на високом умјетничком нивоу, достојном наших најбољих писаца, свједочанство једног од учесника тога егзодуса, тада деветогодишњег дјечака Мира Бранковог Микетића, кога је, по свему судећи, тамо повела (заједно с цјелокупном његовом ужом и широм породицом), рука Господња да би видио, преживио и упамтио шта је све, у злом времену, и вођен злом мишљу, брат брату спреман да учини, али и шта је човјек, вјерујући да иде Христовим путем, спреман да истрпи и поднесе. А кад се „испунило вријеме“, Микетић је, ево, слиједећи ту промисао, и извршавајући завјете својих сапутника и сапатника, испричао ову катарзичну причу, којом се у српској књижевности, али и историографији, попуњава дијелом огромна празнина, која и једној и другој, богме, није служила на част.
Не знам у нашој књижевности за књигу у којој је сабрано више људске патње и неправде, и у којој је убједљивије освијетљен један историјски злочин за који су његови починиоци увелико били сигурни да више нема ни свједока ни доказа и да ће заувијек остати сакривен и заборављен. По томе, али и по доживљености литерарне грађе, ова се књига може упоређивати само са Солжењициновим Гулагом или са Шаламовљевим Причама с Колиме. Она, на жалост, није од оних књига у којима, како би Андрић казао, „вјешти писaци од онога што није било нити ће икада бити праве најлепше приче о ономе што јесте“. Нити је она „производ пишчеве имагинације“, мада је можемо и тако доживљавати, а да она ни тада неће изгубити ништа од своје убједљивости, него је ово завјетно свједочење о ономе што је заиста било, али нас само даровитост писца, понајвише захваљујући углу из кога нам приповиједа, увјерава да је могло бити. Наиме, избјегавајући, накнадна промишљања и објашњења, аутор-наратор, и главни јунак, све вријеме причања остаје у позицији искреног дјечјег доживљаја и дјечјег поимања и виђења онога што се и како се догађало, и што се неизбрисиво уцртало у осјетљиву душу деветогодишњег дјечака који скоро пола године путује у једној од најнесрећнијих људских колона које су се икада кретале земаљским путевима; путује данима, недјељама, мјесецима, непрекидно, по леду и снијегу, по мраку и по беспућу, – преко дивљих босанских планина (Семеће, Деветка, Жљеба, Озрена, Коњуха, Мотајнице), преко набујалих ријека, без мостова (Лима, Дрине, Ракитнице, Криваје, Жепче, Спрече, Босне, Укрине, Врбаса, Саве, Драве), без сна и одмора, без довољно хране и одјеће, док смрт вреба на сваком кораку: што од партизанских митраљеза, „савезничких“ авиона, њемачких хаубица и усташких тенкова; што од глади и тифуса, што од смрзавања, и гдје је сваки корак нова незвјесност и ново искушење, а циља нема ни одредишта нема, и наде је све мање.
Отуда, дакле, у његовој причи толико упечатљивих детаља, потресних слика и драматичних призора, који је чине тако живом и убједљивом да читалац ни у једном тренутку и не помишља да ту може бити било шта измишљено или, зарад умјетничког дојма, накнадно додатао и подешено.
Више од шездесет година требало је да то зрене, да се филтрира и ферментира, да нарасте до своје кратке и јасне реченице, до оног присног и свевременог (и онда и сада) приповједачког презента, који читаоца с лакоћом увлаче у вртлог грађанског рата, углавном на простору ауторових родних Васојевића, у коме се, три године, без узмаха, прегоне зло и добро, мржња и човјекољубље, витештво и нечовјештво, жеља за животом и порив за његовим уништењем. А потом – и у драму избјегличке колоне од преко 20 хиљада војника, четири хиљаде жена, дјеце и стараца и око 80 свештеника на челу са митрополитом Јоаникијем, која, остављена и издана од свакога: и од дојучерашњих савезника и од самог краља, за кога је и даље спремна сва да изгине, креће на погибељни пут, са кога ће се, након пола године, као заробљеници побједничке партизанске војске, која се претворила у крвожедног осветника и егзекутора, вратити само немоћна и свим и свачим понижавана нејач.
Пратећи та дешавања невиним дјечјим очима, писац остварује изузетан драмски набој приче која читаоцу не дозвољава да предахне. Стрепећи, из странице у страницу, над судбином недужног народа, посебно над судбином чланова ауторове породице (брата Милорада, седмогодишње сестре Милијане и још млађег брата Мираша, оца Бранка, мајке Анђе, бабе Василије, оличења моралне снаге и постојаности, чија окрепљујућа ријеч придиже и усправља оне који су пред клонућем, читалац почиње да се моли за њихово спасење, и више као да не чита књигу – него и сам ступа међу њих, саучествујући у свим њиховим патњама и боловима. Постаје дио те митске колоне, која се, осуђена на неминовно уништење, мјесецима, пробија кроз непријатељске засједе и снијежне сметове, и против које су се уротили и људи и природа, али коју непоколебљиво, до задњег часа и до задњег даха, води вјера да је на путу истине и правде – на Христовом путу.
Посебно мјесто у цијелој овој причи заузимају Мирови незаборавни дједови, трећепозиваци, прекаљени ратници са Скадра и Мојковца, његови заштитници и учитељи, од којих стиче најважнија сазнања о животу, о историји, о етици, о смислу човјекових напора и страдања, и којима је ова завјетна књига, понајприје и посвећена. Везујући га за себе, да га не изгубе у помрчинама и сметовима или да се не оклизне низ неку полеђену стрмину, они га истовремено невидљиво и нераскидиво везују за оне вриједности за које су и они живјели. Али и себе везују за њега: да ако макар он преживи, кроз његово памћење, не потону у заборав. То је, чини ми се моменат са најширим спектром значења у овој књизи. (Сваки пут када би почео причу о „својим дједовима“, Миру би потекле сузе, које није могао да контролише. Биле су то и њихове сузе, а не само Мирове сузе.)
Ако је истина, а вјероватно јесте, да иза правих књига не стоји ничија лична воља него потреба времена у коме се пројављују, да њих заправо ствара живот а пишу они чији је усуд да у себе смјесте, понесу као своју и посвједоче, сву драму њиховог земаљског времена, што је, по нашим земаљским мјерилима, казна а не привилегија, онда је, уистину, ово једна од таквих књига. Да је није написао Миро Микетић, то би учинио неко други. Јер – она је, кад-тад, морала бити написана.
Напокон, Миро ће, већ при крају девете деценије живота, написати обимну аутобиографију Стазе мог живота, којом ће заокружити драматичну причу о својој судбини и судбини своје породице, чије се страдање (као и многих „четничких“ синова и уопште дјеце чији су очеви страдали као припадници побијеђене ЈВО, посебно оних који су се, након словеначког егзодуса, нашли у емиграцији по западноевропским државама и Америци), наставља током цијелог трајања комунистичког система у бившој Југославији. Посебно важан дио Микетићеве приче је његов одлазак у Канаду, гдје ће се коначно срести са својим оцем Бранком, који је, као командир чете и истакнути борац у јединицама Павла Ђуришића, успио да преживи словеначку Голготу, и гдје ће се Миро и сам настанити и засновати своју породицу. Дакле, као и претходне Микетићеве књиге, и ова је драгоцјено свједочанство о злим временима, сукобима и страдањима српског народа током 20. вијека. У питању је аутентично свједочанство о животу тзв. „четничке“ емиграције у Америци и Канади, али и животу СПЦ, на тим просторима, посебно о дешавањима која су довела до њеног трагичног раскола 60-их година прошлог вијека и последицама које је тај расцјеп имао на живот српског живља на тим просторима.
Књига Стазе мог живота Мира Микетића, и истој мјери као и његово трокњижје Кроз пакао и натраг, заслужује пажњу и поштовање читалаца. С једне стране, због искреног ауторовог порива да сачува од заборава и изнесе на видјело дио наше недавне прошлости, а коју је дуго и неоправдано заобилазила наша књижевност али и наша историографија, а с друге старне – и због начина, увјерљивости и живости, на који је ова невесела прича испричана, тако да се, читајући је, читалац све вријеме осјећа ауторовим сапутником.
Веселин Матовић




















