Његова светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 15. новембра 2026. године у манастиру Раковици Свету литургију, а затим и помен блажене успомене патријарху српском Павлу поводом седамнаест година од његовог упокојења.
Тумачећи прочитани јеванђељски одељка о исцељењу крвоточиве жене и васкрсењу Јаирове кћери, патријарх Порфирије је нагласио:
— На њеном примеру видимо ону истину о којој сведоче свети оци и ону истину коју говоримо у молитви Царе небески, када се обраћамо Светом Духу и кажемо: „Који си свуда присутан и све испуњаваш”. Дакле, Дух Свети, благодат Божја је свугде присутна, на сваком месту, али где она делује, где се пројављује и видљиво показује? Тамо где се појави вера. И ево, видели смо у случају ове крвоточиве жене, у додиру вере само са одећом Господа нашег Христа вели јеванђелист: „Одмах се исцели”. Одмах оздрави. Дакле, тамо где има вере истинске и праве, ту се руше препреке и бране за деловање Духа Светог, за деловање благодати Духа Светог.
— Да чувајмо своју православну веру, али да је чувамо својим животом, свакодневно, испуњавањем заповести Божјих, јер испуњавањем заповести Божјих, кроз веру, чисти се наша душа, наше срце, отвара се перспектива познања Бога, сусрета са Богом. Отвара се перспектива дубље спознаје у коју су дошли светитељи Божји и апостоли, који више немају дилему између оног шта је добро и шта је лоше, јер Свети апостол Павле вели: „Не живим више ја, него Христос у мени”. Дакле, он је вером својом, која је живот, која је смирење, која је распеће, дошао до тога да се уобличио Христос у њему и да Он из њега говори, Он мисли у њему. Он управља и мислима и речима и делима апостола Павла и свих светих који су се уподобили Христу. То је наше горње звање. И када идемо спознаји Бога живог, вером и љубављу према Богу, онда почињемо да познајемо и себе, да познајемо живот, смисао живота, да познајемо ближње. Онда разумемо реч Христову: „Љуби ближњег свог као самог себе”, јер пре тога љубиш Бога као закон и правило свог живота. Онда разумемо да смо једни другима потребни, онда разумемо да можемо бити спремни да праштамо једни другима, јер је то смисао нашег живота. Да не одбацујемо, да не мрзимо, јер нема већег отрова од мржње. Мржња трује оног кога прожима, ко је ношен њом. Дакле, једно са Богом, једно међу собом у различитости, не у једноумљу, већ у једној вери, у једној љубави и у једној нади. Наду никада да не губимо, вером да живимо и љубав да нам буде почетак и крај нашег живота, љубав према Богу и према ближњем — истакао је Патријарх српски г. Порфирије.
После Свете литургије патријарх је служио парастос блаженопочившем патријарху Павлу и том приликом подсетио:
— Браћо и сестре, служили смо парастос блаженопочившем патријарху српском Павлу. Молили смо се за покој његове душе, али молили смо се и њему да се моли за нас да будемо оно што је он желео да будемо и на шта нас је он позивао, а то је срочено у неколико речи: „Да будемо људи”. То значи, браћо и сестре, да иако смо људи, не значи да смо заиста аутентични и прави људи. Бити човек јесте дато, то је смисао поруке светог патријарха Павла. Дакле, јесте дато, али је и задато. Створени смо по слици и прилици Божјој као људи, имамо дарове, али да ли ћемо на крају и дозволити благодати Божјој да умножи те дарове и да постанемо заиста подобни, да се уподобимо Христу, да будемо истински, прави људи, зависи од нас и од нашег опредељења. Дакле, чим је свети патријарх Павле говорио да будемо људи, то значи да често, иако смо људи, нисмо заправо људи. А нисмо људи онда када смо изван Христа, онда када смо изван Цркве Његове, тела Његовог, онда када имамо за критеријум свог живота нешто или неког који није Христос, који је често и против Христа, онда када нам је критеријум и мера нешто што је изван Цркве, што није у Цркви Христовој или често што је против Цркве. Онда заиста нисмо људи онакви какви треба да будемо и онакви какве нас је Господ замислио. Бити човек значи бити у Христу, бити у Богочовеку. Само смо људи, само си човек, само сам човек, онда када је Богочовек мој оквир, онда када сам се поистоветио са Богочовеком Господом нашим Исусом Христом. То је призив и благослов блаженопочившег Патријарха Павла, то је његова молитва. Зато, молећи се данас сабрани овде за покој његове душе, исто толико или још више се молимо њему да се он, заједно са Светим Савом, заједно са Светим кнезом Лазаром, Светим ђаконом Авакумом, Светим Вукашином из Клепаца, Светим владиком Николајем, Светим авом Јустином и свим светима из нашег рода да заиста будемо људи, тј. да будемо човек из кога мисли Христос, из кога говори Христос, из кога осећа Христос и у којем живи Христос, у којем живи Богочовек. Вечни покој, Бог да му душу прости!
Поглавару Српске православне цркве су саслуживали: преосвећена господа викарни епископи новобрдски Иларион и липљански Доситеј; протојереји-ставрофори Радич Радичевић и Ђорђе Трајковић; протојереј Симо Кличковић; јереј Горан Нухановић; протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Стеван Рапајић; ђакони Василије Перић и Михаило Пуача; уз молитвено учешће игуманије раковичке Евгеније, њеног сестринства и бројног верног народа.
После парастоса, патријарх српски г. Порфирије је дочекао око сто педесет ученика Гимназије „Патријарх Павле“, који су у литији од школе до манастира дошли са својим директором г. Јасмином Николовским, бројним професорима и вероучитељима г. Славишом Костићем и ђаконом Вуком Ерцегом.
***
Патријарх Павле је рођенје као Гојко Стојчевић 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанцима код Доњег Михољца. Рано је остао без родитељâ. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка. Нижу гимназију је завршио у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године. За време Другог светског рата био је вероучитељ у Дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујану. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру. После искушеништва замонашен је 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу, добивши, по апостолу љубави, монашко име Павле. Од 1949. до 1955. године био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину је провео као наставник Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. У чин јеромонаха је рукоположен 1954. године. Последипломске студије на Богословском факултету у Атини је похађао од 1955. до 1957. године. За Епископа рашко-призренског је изабран маја 1957. године. Патријарх српски Викентије га је хиротонисао септембра исте године у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашко-призренских је устоличен 13. октобра 1957. године.
У Епархији рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор извео је велики број покољењâ нових посленика на њиви Господњој. Као архијереј на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети архијерејски синод и Сабор, као и државну власт. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве изабрао га је 1. децембра 1990. године за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске православне цркве. У недељу 2. децембра 1990. године, у Саборној цркви у Београду устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, а 22. маја 1994. године у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији. У време патријарха Павла обновљено је и основано више епархијâ. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године је почела са радом Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи отворен је 1994. године, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске православне цркве основана је крајем 1998. године. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001. године, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. године. Патријарх Павле се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен.
Патријарх Павле је дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са патријархом цариградским Вартоломејем I, патријархом московским и све Русије Алексијем II, архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, патријархом александријским и све Африке Петром VII и другим поглаварима помесних православних Цркава. Надахнут речима Христовим Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, септембра 2006. године је отворио заседање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке Цркве, чији је домаћин био Београд. На Сретење Господње, 15. фебруара 1992. године, саборном Светом литургијом коју су служили патријарх српски Павле и Митрополит новограчанички Иринеј, после више деценија успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске православне цркве у расејању. Посебно се трудио за исцељење раскола у тадашњој БЈР Македонији. У сусретима са верским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свету, у време трагичних ратова на територији бивше Југославије и НАТО агресије на Србију, Патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно решење сукобâ. Био је председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Светог Писма Новог Завета, чији је превод објављен 1984. године, као и председник Комисије Светог архијерејског синода за припрему Служебника на српском језику. У Гласнику, службеном листу Српске Патријаршије, од 1972. године објављује чланке, у облику питањâ и одговорâ, од којих је 1998. године настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере. Године 1989. објавио је монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког. Приредио је више богослужбених књига: Србљак, Требник, Молитвеник, Дополнитељни Требник, Велики Требник и друге. Веома је заслужан за објављивање капиталног зборника Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању. За велики допринос богословској науци, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља.
Патријарх Павле је био две године на медицинској нези на Војномедицинској академији у Београду, где је уснуо у Господу 15. новембра 2009. године. Опојан пред храмом Светог Саве на Врачару са највишим црквеним и државним почастима, уз учешће поглаварâ или високих представника свих Православних Цркава и уз присуство високих делегација Римокатоличке Цркве, Јерменске Цркве, Цркава Реформације, Светског савета цркава и Конференције европских цркава, као и Исламске заједнице и Јеврејске заједнице, сахрањен је 19. новембра 2009. године у манастиру Раковици надомак Београда.
Извор: СПЦ
