Борислав Пекић јесте писац без утјехе. Ипак, чини се да нас у његовом књижевном опусу највише привлачи управо суочавање с безнађем, с тренуцима у којима се распадају илузије о човјеку, историји и друштву. Сусрет с мрачним странама људске природе може, парадоксално, дјеловати отрежњујуће и ослободити нас представа на којима почива вјера у друштвени напредак.
Већ својом првом објављеном књигом, Временом чуда (1965), Пекић прави велики лук од библијских до модерних времена, настојећи да покаже како се, упркос промјенама историјских околности и идеолошких образаца, понављају исти механизми људске суровости. Михиз је забиљежио да је Пекић том књигом „бануо […] у нашу књижевност изненада и са стране са које га нико није очекивао: књигом новозаветних легенди, у времену које је другачија чуда знало и призивало“. Но свако вријеме производи властите верзије чуда, па Пекићева књига и данас дјелује актуелно, нарочито у свијету обиљеженом политичким подјелама, искључивошћу и идеолошким сљепилом. То се посебно види у причи „Чудо у Јабнелу“, која говори о трагичној судбини губавке Егле, разапете између два града — „старог“ и „новог“ Јабнела.
Иако ова прича, као и остале у књизи, представља обрачун „са једном врстом мита који бисмо условно могли назвати ʼхришћанскимʼ“ (Никола Милошевић), она се може читати и као политичка алегорија.
Када се Бог сажали на Еглину судбину и излијечи је од губе, чини се да би тиме требало да буде окончана њена патња и омогућен повратак међу људе. Међутим, некадашњи сапатници одбацују је зато што више није једна од њих, док је становници „новог“, здравог Јабнела не прихватају јер је некада била губава. Оздрављење, умјесто очекиваног ослобођења, доноси јој нови прогон, чиме Егла остаје без мјеста у оба свијета. Пекић ту ситуацију сажима реченицом која превазилази оквире приче: „приликом линча нечисти и чисти, ма колико им је стало до разликовања и раздвајања, увек [се] служе истим камењем“. У њој је садржана критика колективног насиља, али и препознавање сличности међу онима који се иначе представљају као непомирљиви противници.
Одбачена и из „старог“ и из „новог“ Јабнела, Егла на крају приче сакупља камење којим су је каменовали и једни и други и од њега гради кућицу изван оба града. Необичан је то завршетак: од оруђа којим је прогоњена гради себи уточиште, „храњена копривама, стрвинама и змијским јајима“ попут правог отшелника. Но, то би био смјер за теолошка читања приче…
Еглину причу можемо повезати с различитим историјским и савременим облицима идеолошке искључивости. Од фашистичких и комунистичких режима, преко друштвених противрјечности транзиције, до искушења савремених демократија, питање положаја појединца пред захтјевима колектива остаје отворено. Ти системи и искуства нијесу међусобно упоредиви у свим својим историјским и политичким обиљежјима, али се у различитим околностима понавља искушење да се припадност заједници претвори у мјерило људске вриједности, а различитост у разлог за искључивање.
Човјек који одбија да се сврста или не пристаје на идентитет или улогу који му заједница додјељује лако постаје мета осуде и јавног линча. Отуда и Еглина кућица, саграђена од камења којим је била прогоњена, остаје двосмислен симбол. Она јесте уточиште, али и биљег свијета брзог да се лати каменица.
Извор: РТНК
