Светим евхаристијским сабрањем у недељу 24. по Педесетници у манастиру Михољска Превлака началствовао је игуман ове свете обитељи, јеромонах Василије.
Бесједећи по прочитаном јеванђелском одјељку, истакао је да је Господ свуда присутан и све испуњава, али да је најпотпуније присутан на Литургији када се вјерни окупљају око Његовог тијела и крви.
„Као што се некада тискао око Њега многи народ, желећи да Га се дотакне, и ми смо се на сличан начин окупили и дотаћи ћемо се Светог путира, и у њему Свете крви Христове, и нахранићемо се Његовим Светим телом.
Али као што и у оно време многи дотакоше Христа, али не добише сви исцељење, не осети Господ од свих да је тај додир био смислен, не осети да Његова сила изиђе у многе, већ управо у једну жену, дванаест година намучену од течења крви. Она се са вером дотакла и одмах стаде течење крви њене и она би здрава. И Господ, не зато што није знао, већ да би то објавио свима, и тамо присутнима, али и свима нама, запита: „Ко Ме се дотаче?“
Питање се учинило тада и самим апостолима мало бесмислено и сувишно, јер се сав народ, у великим гомилама, дотицао Њега. Гурали су се једни између других да би дотакли Онога за кога су чули да чини велика чудеса. Неко из радозналости, неко зато што види да сви то тако чине, неко је заиста имао велику невољу, испробавши све друге начине, па рекао: „Хајде и ово да пробам, неће ми ништа на лоше бити.“ А ова жена, са искреном вером, са крепком надом, са великом љубављу, приђе ка Господу, верујући у срцу да је Он тај који је може исцелити, који може њен живот учинити другачијим, дати му нови смисао, нову радост, али и нову одговорност за подвиг.
И Господ, и кроз одговор апостола Петра: „Учитељу, шта Ти је? Сав се народ тиска око Тебе, а Ти кажеш: Ко Ме се дотаче?“, Он гласно, да сви чују, рече: „Не, него осетих силу која изиђе из Мене.“ И жена, видевши шта јој се десило и чувши Христове речи, схвати да су њој упућене, и онда пред свима исповеди и своју муку, али и своје излечење. И би на поуку свима, па и нама, који ћемо се, ево још мало, дотаћи Христовог Тела. И не само дотаћи, него Га примити у себе, постати једно са Њим.“
Игуман Василије потом је изразио наду да ћемо сви прићи Христу попут крвоточиве жене- са вјером искреном, страхом и љубављу, са свим својим невољама и страховима и да вјерујемо, да се не бојимо.
„Јер мало касније, када је ушао у кућу жалости, тамо где се управо упокојила млада девојчица од дванаест година, и управо у тренутку када Господ исцељује ову жену, стиже вест да нема потребе ићи, јер је девојчица умрла. А Господ је управо кренуо ка њеној кући, на молбу њеног оца, да је исцели, јер је била тешко болесна, готово на самрти. И онда се десио и тај трагични тренутак, али ни то за Господа није препрека. Рече устрашеном оцу, у том тренутку када су све његове наде готово нестале: „Не бој се, само веруј.“ И дође у ту кућу, кућу жалости, Он који је сам Радост и Извор сваке радости. У ту кућу смрти дође Он који је Живот и Извор живота. И Живот који је јачи од смрти, и Радост која је јача од туге, и Љубав која је победила и онај подсмех који је кружио међу присутним рођацима и пријатељима — и девојчица устаде.
Игуман Василије на крају је поучио да смо и ми позвани да приђемо Господу- извору радости и с Њим постанемо једно, јер је Он сишао на земљу, да би се човјек узнио на небеса; Он је примио смрт и крст, да би човјек примио вјечни живот.
Извор: Манастир Михољска Превлака




















