Његово преосвештенство епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило, служио је данас Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Василија Острошког на Бриској Гори.
Тумачећи данашњу јеванђелску причу о богаташу и Лазару, владика Кирило је казао да Спаситељеве ријечи описују духовну стварност, те да их не смијемо мијењати како не бисмо отишли у јерес или раскол.
Истакао је једну од најважнијих заповијести Господњих да љубимо ближње као саме себе, без обзира што то није лако и што смо, по ријечима преподобног Симона Атонског, грјехопадом изгубили својство љубави, али да уз велике напоре можемо вратити својство љубави према Богу и ближњима.
„Зато су још неке изреке дате у Светом писму да бисмо ми почели да се усмјеравамо према тој заповијести. На примјер, има код светих апостола записано да не чинимо ништа другом што не желимо да други нама чине. То је правило које, када би сви извршавали у свијету, овај свијет би био много боље мјесто за живљење. Међутим, то правило је донекле пасивно. Пасиван однос према ближњем. Не чини. Међутим, некад је потребан и активан однос према ближњем. Зато је Спаситељ рекао: Чините другима како бисте вољели да други вама чине.
Владика је с тим у вези појаснио да нама неће бити суђено само зато што нисмо чинили лоше, него зато што нисмо чинили добро, а могли смо.
„Управо, ова данашња прича о богаташу и убогом Лазару и говори о томе да богаташ није осуђен зато што је био богат и увесељавао се, него је он осуђен зато што није учинио добро дјело према том сиромаху кога је видио код својих врата. Није он био далеко нити је непознат. Чак су и пси долазили код њега и лизали његове ране, али богаташ није помогао убогом Лазару. А и убоги Лазар није се нашао у наручју Авраамовом само зато што је убог, него зато што у тој његовој невољи није очајавао, није губио вјеру.“
Владика Кирило је потом поучио да треба да, читајући Свето писмо и изучавајући својства нашег Бога који није апстрактан, него се јавио и као човјек, слиједимо Његов примјер, колико можемо, јер и из житија светих видимо да су животи светитеља заправо продужени Христов живот кроз вријеме.
„Зашто је то тако? Зато што су свети имали исте или сличне особине. Наравно, не може се достићи тај идеалан случај Богочовјека Христа, али су по својој могућности опонашали врлине које има Господ Исус Христос. Није довољно, и данашњи Апостол нам говари да не помаже пуко испуњавање закона, него је у Христу нова твар, како говори Свети апостол Павле. Да бисмо достигли до те нове твари, до преображаја у Богу, потребно је да се трудимо да испуњавамо ријечи Јеванђеља, а не само да испуњавамо формално. Треба да се трудимо да доживимо унутрашњи преображај, да наше срце почне да саосјећа са Богом. Нарочито да саосјећа са Његовим посљедњим данима и Његовим распећем.“
Подсјећајући колико је суров овај свијет који је распео Господа Исуса Христа, безгрешног човјека и Бога, владика је нас је упутио на срчано покајање и прображај како бисмо и сами достигли врлине милосрђа и љубави чији примјер нам је дао сам Христос.
„Дакле, није то само понашање. Није Он само дао морални прмјер него нам је Он дао и силу да то слиједимо кроз свете тајне. Он је увијек, а нарочио у Светој евхаристији, по сриједи нас и Он нам даје силу, али треба ту силу да ми користимо активно и да је показујемо својим дјелима, јер вјера без добрих дјела је мртва вјера, како је то рекао Свети апостол Јаков и да нарочито се чувамо тога да презиремо било ког нашег ближњег. Дакле, у сваком свом ближњем да видимо лик Христов.“
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је нагласио да нам ова јеванђелска прича открива још једну важну ствар, а то је да се, нажалост, неће сви спасити и да је и мука реална и вјечна, те да треба да са страхом Божијим градимо своје спасење.
„Јасно је из ове приче да је пред очима Спаситељевим је све откривено, да човјек не завршава својом смрћу. Он само продужава други начин живота. Црква то јасно учи да кад се душа одвоји од тијела, тијело се распадне на елементе од којих је састављено, а дух даје матрицу живота и то што покушава наука да све протумачи кроз тјелесне процесе, то је све недостатак знања. Наука се труди да сазна, међутим, дјелимично знамо, али Спаситељево учење у Светом писму објашњава да је душа главна и да душу треба испунити новим садржајем духовним.“
Наравно да се и тијело спасава, али не само по себи, него дејством духа. Душа је матрица и она продужава да живи послије смрти. Зато се ми молимо за упокојене и особито Црква има учења да зависно од живота човјека душа његова одлази на мјесто гдје ће чекати страшни суд, гдје ће бити опште васкрсење мртвих.“
Његово преосвештенство епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило, на крају је, поучио да све што имамо, да нам је од Бога, те да не смијемо да се гордимо ни богатством, ни мудрошћу, ни љепотом, него да свим што имамо располажемо благоразумно, подсјетивши на Спаситељеве ријечи: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.
Лана Остојић
